Foto: StarsportU danima kad je pažnju na sebe skrenula muška juniorska košarkaška reprezentacija Srbije, koja je postala prvak Evrope na šampionatu u Nišu, navršilo se deset godina od evropskog trijumfa fudbalske selekcije za igrače do 19 godina u Litvaniji, prvog u mlađim uzrastima posle podviga čuvenih „čileanaca“ na omladinskom prvenstvu sveta 1987.
Izabranici selektora Ljubinka Drulovića su startovali s dve pobede u grupi (Turska 2:1, Gruzija 1:0), a u poslednjem kolu su igrali nerešeno s Francuskom (1:1), što im je bilo dovoljno da u polufinale odu s prvog mesta.
Portugaliju su izbacili na penale (2:2, 3:2), a u utakmici za trofej u Marijampolju, pogotkom Andrije Lukovića u 57. minutu, savladali su s 1:0 „galske petliće“, favorite u finalu.
Danas su to igrači u punoj zrelosti, neki potpuno ostvareni, a neki sasvim nedorečeni, što je još jedan primer da se neretko i najboljima u svojoj generaciji dogodi da ne dosanjaju snove.
Kako su tekle karijere nada iz Litvanije, među kojima je bilo i onih što su činili okosnicu u pobedonosnom pohodu na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina u Novom Zelandu 2015?
Prvo sledi pregled sastava iz finala.
Predrag Rajković (golman)
31. oktobar 1995.
(2013: Jagodina – 2023: Majorka)
U Litvaniju je pošao kao golman Jagodine, a odmah posle šampionata pristupio je Crvenoj zvezdi. S crveno-belima je proveo dve sezone. Trener Nenad Lalatović mu je poverio kapitensku traku. Sledeće četiri godine (2015-19) čuvao je gol Makabija iz Tel Aviva. Dobre odbrane u Izraelu nisu promakle Remsu. Dobio je priliku da se oproba u francuskoj ligi, jednoj među pet vodećih u Evropi. Od prošlog leta je u Majorci, španskom prvoligašu. Standardni je član reprezentacije. Bio je među najzapaženijima na Novom Zelandu.
Petar Golubović (desni bek)
13. jul 1994.
(OFK Beograd – Himki)
Defanzivac OFK Beograda je 2014. potpisao ugovor na četiri godine s Romom, ali nije upisao nijedan meč. „Vučica“ ga je pozajmljivala italijanskim niželigašima. S Apenina je otišao u Belgiju (Kortrajk) pa u Norvešku (Elesunds), a od februara ove godine je u Himkima iz Podmoskovlja, koji su ispali iz najboljeg društva ruskog fudbala.
Nikola Antić (levi bek)
4. januar 1994.
(Rad – Partizan)
Igrač Rada zabaležio je u Crvenoj zvezdi u početku sezone 2014/15. tek po jednu utakmicu u prvenstvu i kupu. Otišao je u Jagodinu pa u Vojvodinu. Tri godine (2019-22) igrao je u Belorusiji, a zatim kratko u Himkima iz moskovskog regiona. Ovog leta se vratio u naš fudbal. Partizan ga je doveo kao zamenu za Slobodana Uroševića, koji je otišao u redove kiparskog prvaka Arisa iz Limasola.
Aleksandar Filipović (odbrana)
20. decembar 1994.
(Jagodina – Partizan)
U Jagodini je igrao do 2016, a u sledeće dve sezone u Voždovcu. Zatim, u zimu 2018, odlazi u BATE Borisov, kojem ubrzo kreće da popušta višegodišnja prevlast u beloruskom fudbalu. Prošlog leta je potpisao za Partizan.
Miloš Veljković (odbrana)
26. septembar 1995.
(Totenhem – Verder)
U Litvaniji je bio igrač Totenhema, koji ga je kasnije pozajmljivao Midlzbrou i Čarltonu u engleskom Čempionšipu. U Premijer ligi je odigrao dva meča 2014. Od 2016. je neprekidno u nemačkom bundesligašu Verderu. Šteta što mu je srce karijere u prosečnom timu sa skromnim ambicijama. Istakao se u Novom Zelandu. Član je reprezentacije.
Nemanja Maksimović (sredina terena)
26. mart 1995.
(bez kluba – Paok)
Još jedan biser iz tima Veljka Paunovića i potonji A reprezentativac, strelac pobedonosnog pogotka (2:1) u 110. minutu finala s Brazilcima na Novom Zelandu. U Litvaniju je otišao kao igrač bez kluba. Zvezda ga se odrekla, a posle prvenstva je potpisao ugovor sa slovenačkim timom Domžale. Bio je u Astani (2015-17), a zatim u španskoj ligi, kraće u Valensiji (2017/18), duže u Hetafeu (2018-2023). Nedavno se u Paoku pridružio saigraču s Novog Zelanda Andriji Živkoviću.
Sergej Milinković Savić (sredina terena)
27. februar 1995.
(Vojvodina – Al Hilal)
Dragulj Vojvodine se Iz Novog Sada 2014. preselio u Genk, a od 2015. je u Laciju krenuo ka vrhuncu karijere. Proglašen je za najboljeg vezistu Serije A u sezoni 2018/19. U istoriju kluba je ušao kao najbolji strani strelac i zbirno (69 golova) i u italijanskom prvenstvu (57). Gotovo svakog leta je iz Rima seljen u nekog evropskog velikana. Iz Lacija nedavno jeste otišao za velike pare, ali u saudijski Al Hilal, koji ga je nebeskoplavima platio 40 miliona evra. Ugovor je na tri godine. Zarađivaće 20 miliona godišnje. Bio je naš najbolji igrač u Novom Zelandu, ali dobitnik Bronzane lopte, iako je Srbija uzela krunu.
Marko Pavlovski (sredina terena)
7. februar 1994.
(OFK Beograd – Budućnost Podgorica)
Posle prvenstva potpisao je ugovor s Portom, ali se nije snašao. Vraćao se kratko na Karaburmu, bio i u Voždovcu. Najbolji utisak ostavio je u Splitu u hrvatskoj ligi (2016-17). Oprobao se u Dinamu iz Minska, a prošle godine u litvanskoj Suduvi, koja igra upravo na stadionu u Marijampolju. Od zimus je u Budućnosti iz Podgorice. Malo je dao uprkos izuzetnom talentu.
Andrija Luković (sredina terena)
24. oktobar 1994.
(Rad – Zira Baku)
PSV, u koji je otišao 2014, bio je prevelik zalogaj za njegovu mladost. Zvezda ga je iz Ajndhovena vratila u naš fudbal u leto 2016. kao značajno pojačanje. S njom je potpisao ugovor na tri godine, ali se nije proslavio. Prešao je u Voždovac. Od 2019. ponovo sreću traži u inostranstvu. Sada je u Ziri iz Bakua.
Uroš Đurđević (napadač)
2. mart 1994.
(Rad – Sporting Hihon)
U zimskom prelaznom roku 2014. je otišao u Vitese, a posle godinu i po je prešao u Palermo. U leto 2016. Zvezdin đak u jednom razdoblju fudbalskog stasavanja dolazi u Partizan s kojim osvaja titulu prvaka, a i zvanje najboljeg strelca naše lige s Brazilcem Leonardom, svojim saigračem (po 24 gola). To mu je bila odskočna daska za odlazak u Olimpijakos. I u Pireju se zadržao samo jednu sezonu. Od leta 2018. je u Sportingu iz Hihona, gde je u drugoj španskoj ligi dosegao golgetersku zrelost. Opredelio se da igra za Crnu Goru.
Aleksandar Mitrović (napadač)
16. septembar 1994.
(Partizan – Fulam)
Iz upornosti Partizanove napadačke nade pao je gol u Litvaniji. Ubrzo ga je Anderleht kupio za pet miliona evra. U prvoj sezoni je dao 16 golova u belgijskom prvenstvu, a u drugoj je s 20 bio najbolji strelac lige. Od 2015. rešeta mreže u engleskom fudbalu, u Njukaslu i Fulamu. U londonskom timu je 2019/20. postigao 40 golova u Čempionšipu, a pretprošle sezone čak 44, što je rekord takmičenja i jedan od najboljih učinaka u istoriji engleske druge divizije. Postao je i najubojitiji svih vremena u našoj reprezentaciji (52), nadmašivši Stjepana Bobeka (38). I dalje je u Fulamu, iako je zov saudijskog novca opojan.
Ognjen Ožegović (napadač), od 87. minuta umesto Đurđevića
9. jun 1994.
(Crvena zvezda – Kifisija)
Još jedan Zvezdin daroviti golgeter koji na Marakani nije dobio punu šansu da sazri. Bio je u Banatu, Voždovcu, Radu, Jagodini, Borcu, Vojvodini, kratko u Kini, Čukaričkom – sve to do dolaska u Partizan u leto 2017. U crno-belom dresu je postigao kasni gol u večitom derbiju na Marakani, kojim je ublažio poraz s 2:1, 14. aprila 2018. Igrao je zatim u ruskom Arsenalu iz Tule, Darmštatu, Adani, Manisi i Volosu. Ostao je u Grčkoj. Ovog leta je prešao u Kifisiju iz atinske oblasti, koja će prvi put igrati u prvoligaškom društvu.
Dejan Meleg (sredina terena), od 68. minuta umesto Lukovića
20. januar 1994.
(Ajaks – ENPPI)
Pola godine pre prvenstva Ajaks ga je uzeo iz Vojvodine, što samo po sebi govori koliki je talenat bio. Šansu u amsterdamskom velikanu nije dobio. Prosleđen je u rezervni tim i u Kambur. Vratio se u Novi Sad, gde je proveo sezonu i po, a 2017/18. bio je u turskom Kajseriju. Zvezda mu je u leto 2018. dala priliku da načini vododelnicu, ali nije uspeo iako je njegov dar i dalje bio nesporan. iŠao je na pozajmice u Levadijakos i Radnički iz Niša. Dve godine je nosio dres banjalučkog Borca, a od oktobra 2022. je u Egiptu. Igra za ENPPI, koji je državni naftni klub iz Kaira.
Slobodan Urošević (levi bek), od 90+3 umesto Pavlovskog
15. april 1994.
(Rad- Aris Limasol)
Dao je doprinos u utakmicama pre finala, a u odlučujućem meču je bio taktička zamena. Upamćen je u radosti u Marijampolju po majici s napisom „Srbi ludaci Evrope prvaci“. U pouzdanog prvoligaškog beka je izrastao u Napretku (2014-18), uz bespotrebnu epizodu u belgijskom Luvenu (2015/16). U zimskom prelaznom roku 2018. prelazi u Partizan. Bio je nezamenljiv uz levu aut-liniju. Stekao je i zvanje kapitena. Ovog leta je otišao u Aris iz Limasola, koji je prvi put u isbojoj istoriji prvak Kipra i osvajač domaćeg Superkupa, a u kvalifikacijama za Ligu šampiona dao je BATE Borisovu 11 golova u dve utakmice (6:2, 5:3).
Stefan Čupić (rezervni golman)
7. maj 1994.
(OFK Beograd – bez kluba)
O njemu se ponovo čulo u našoj javnosti u ranu jesen 2020. Crvena zvezda se sredinom septembra spotakla u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona. Na stadionu GSP u Nikoziji je izgubila na penale od domaće Omonije. Tada je u predtakmičenju za evrokupove igran samo jedan meč zbog pandemije virusa korona. Crveno-beli su morali da se presele u plej-of za Ligu Evrope, a protivnik im je na istom mestu u glavnom gradu Kipra dve nedelje kasnije bio Ararat-Jermenija iz Jerevana s Čupićem na golu. Zvezda je pobedila s 2:1. U susret meču golman je podgrejao atmosferu izjavom da je veliki košarkaški poklonik Partizana, a da mu je fudbalsko srce zauvek uz OFK Beograd. Iz našeg fudbala se otisnuo u inostranstvo 2017, u Sarpsborg, gde je branio samo u norveškom kupu. Pola godine posle poraza protiv Zvezde vratio se u Nikoziju. Potpisao je za Olimpijakos iz tog grada, ali je u sledećih godinu i po uglavnom grejao klupu. Prošle jeseni se stvorio u kragujevačkom Radničkom, ali je ubrzo, bez zvaničnog meča na „Čika Dači“, pristupio Radu, koji je iz Prve lige ispao u Srpsku ligu.
Mijat Gaćinović (sredina terena)
8. februar 1995.
(Vojvodina – AEK)
Drulović i dan-danas žali što ga je iz taktičkih razloga izostavio iz finala. Gaćinović je odluku selektora bespogovorno primio, a na radost mu se vratilo kroz dve godine u Novom Zelandu. Iz Novog Sada je s titulom omladinskog prvaka sveta otišao u Ajntraht. Tamo su mu u prvoj sezoni saigrači bili Slobodan Medojević i Aleksandar Ignjovski, a kasnije, kad je u Frankfurtu stvoren odličan tim, Luka Jović i Filip Kostić. U finalu nemačkog kupa 2018. potvrdio je pobedu protiv Bajerna na Olimpijskom stadionu u Berlinu (3:1). Ajntraht je osvojio taj trofej prvi put posle 30 godina. U leto 2020. potpisao je ugovor na četiri godine s Hofenhajmom, koji ga je u sledećoj sezoni pozajmio Panatinaikosu. Iako se očekivalo da će atinski zeleni, čiji je trener Ivan Jovanović, i da ga otkupe, sklopio je posao s njihovim gradskim rivalom AEK-om. S njim je osvajač duple krune za prošlu sezonu, prvu žuto-crnih posle 45 godina.
Aleksandar Čavrić (napadač)
29. januar 1994.
(OFK Beograd – Slovan)
S Karaburme je otišao u leto 2014. Igrao je u Genku pa u Orhusu iz Danske, a već sedam godina nosi dres Slovana iz Bratislave, gde mu se pridružio dojučerašnji Zvezdin golman Milan Borjan. Krilni napadač je nekoliko puta, osnovano ili ne, dovođen u vezu s crveno-belima. U Slovanu, s kojim ima pet uzastopnih titula prvaka Slovačke, dao je 60 golova.
Milan Vojvodić (sredina terena)
20. januar 1994.
(Spartak – ?)
Jedini bez afirmacije među Drulovićevim zlatnim juniorima. Oprobao se kratko u austrijskim i nemačkim niželigašima i u prilepskoj Pobedi. Kikinđanin je kasnije ostajao veran banatskim niželigašima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
