Foto: Pedja Milosavljevic/STARSPORTPredsednik Srbije Aleksandar Vučić ima nešto zajedničko sa engleskom fudbalskom Premijer ligom još iz dana dok je bio premijer. Posluži li ga narodna volja i druge prateće povoljne okolnosti, imaće i kad (ako) ponovo bude premijer.
Zajednički im je onaj termin u ponedeljak uveče kada Englezi igraju poslednju utakmicu u kolu. Nije, naravno, tako baš svake večeri prvog radnog dana u nedelji.
Desi se i da premijerligaši sav posao obave za vikend, a i da Aleksandar Vučić ima druga posla, ali se podudaranja događaju zapanjujuće često.
Ovog ponedeljka uveče, recimo, Premijer liga je namenila da kolo, kako se to kaže, zatvori jedan od najatraktivnijih timova i šire od obala Ostrva. Trostruki uzastopni engleski prvak Mančester siti, koji je i vladar Evrope, bio je gost skromnog Brentforda, što mu je došlo zgodno da kao potpuni favorit uzme tri dragocena boda u trci s vodećim Liverpulom.
Ispunjen je jedan od postulata za osvajanje nacionalnog fudbalskog prestola: Ako hoćeš titulu prvaka, moraš da pobeđuješ male klubove u njihovom dvorištu.
Predsednik je u ponedeljak uveče još jednom bio domaćin na terenu „Ćirilice”.
I to je njegova upadljiva privilegija u poređenju s pretendentima u Premijer ligi – domaćin je i kada se zove da je gost. To predsednik znalački koristi da opstaje na državnom tronu, pobeđujući iz sezone u sezonu manje, autsajdere u odnosu na svoju neprikosnovenu gromadu – u svojoj areni i po sopstvenim pravilima, koja se upinje da prikaže kao regularna, čista kao suza, pravednija nego ikad.
Sve to tako neodoljivo podseća na detalj koji je možda i sudbinski odredio domet jugoslovenske reprezentacije u polufinalu s Urugvajom na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Montevideu 1930. Domaćin prvog Mundijala je sa 6:1 samleo protivnika za koga se u početku smatralo da je džabe bio toliki preokookeanski put.
Golman Milovan Jakšić, koji je izrastao u jednog od junaka jugoslovenskog podviga, stičući bravurama svevremeni nadimak El Grande, tvrdio je u razgovoru s Miodragom R. Belićem, koji je to objavio u zbirci sportskih reportaža „Sa loptom kroz svet” (1944), da bi drukčije bilo da se nije igralo u Montevideu.
„Dogodila se nepravda koja nam je otvorila oči i ubila i poslednji atom volje za ovako podlu i nedžentlmensku borbu. Nešto kasnije od našeg ranog vođstva urugvajska navala uspeva da se probije kroz čelični zid naše odbrane, ali lopta je isuviše jako upućena krilu i za čitava dva metra izlazi van terena, odakle je jedan njihov policajac ponovo vraća unutra. Anselmo, krilo urugvajske reprezentacije, ne pomišljajući ni sam zlo, prima loptu i lagano je upućuje meni radi nastavljanja igre udarcem sa gola. I dok ja očekujem loptu, a naši igrači mirno stoje, jedan od urugvajskih igrača, možda i sam ne znajući da je lopta bila van terena, pritrčava i ubacuje je u gol. I – sudija svira gol! Naš kapiten Milutinac trči sudiji, protestuje, džapa se. Publika ćuti. Međutim, na tabli je već postavljena nova cifra i umesto 2:0 za nas, stanje je sada 1:1! U grobnoj tišini odjekuju samo psovke naših iseljenika, no ubrzo i one malaksavaju i utakmica se nastavlja. Treba li pričati kako?”.
Koliko vas je iz Jakšićeve gorčine pomislilo na minule izbore u Srbiji i Beogradu?
Elem, dok je Siti morao da učini napor da dostigne rivala, koji je prvi poveo, a onda i da ga sasvim slomi het-trikom Fila Fodena (3:1), bez pomoći nekog brentfordskog bobija kome je Gvardiolin tim bliži srcu, Vučić je na Srećnoj televiziji imao otvoren put ka golu, ka praznom golu.
Tu je majstor za het-trikove.
Takozvano domaćinsko suđenje se podrazumeva, a i naklonjeni bobi u liku Milovana Marića.
Po pravilu, kako višečasovna „viktorija” odmiče, Vućić se, kao po košuljici Dnevnika, pri kraju dotakne i sporta.
Prikazujući do tada čuda na svim poljima, ravna ulasku Moše i Tirketa u polufinale Mundijala i preko jednog Brazila, predsednik ustukne! I dozvoli sebi da u širokopojasnom opusu držanja svega pod punu kontrolu na polzu Jututunaca upadne baš u kategoriju „ništa gluplje nisam čuo”, kojoj je sam kumovao.
Vučić je našao izgovor da je država nemoćna da sprovede privatizaciju najvećih klubova, dakle Crvene zvezde i Partizana, jer – pazi sad – „niko neće da uloži novac tamo gde se za njegov novac pitaju navijači i uprava kluba”.
I to njegovo obrazloženje na nivou kafanskog astala, kao i ono da je stajanje huliganima ukraj (šešeljizam „ukraj” je namerno upotrebljen), treba, valjda, prihvatiti sad za vek i amin.
Nema `leba od toga, a ni boga, da se država, organizacija koja ima monopol vlasti u određenoj društvenoj zajednici i postavlja se kao sila iznad društva radi zaštite poretka (možda će je najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta knjiškije definisati), uhvati ukoštac s osiljenim balavanderima i samobitnim rukovodiocima klubova?
Vidi li neko iz sveta organizovanih država, na čije se uzuse u protoku privatnog kapitala kroz fudbalske klubove predsednik i poziva kao na svetli primer, taj njegov alibi, prekrstiće se nad našom.
Vučić, personifikacija države, to gromko predstavlja kao sopstvenu nemoć, jedinu u svojim moćima, što, valjda, treba da ostavi utisak da je i on od krvi i mesa, Prometej, koji utire put ljudima da ugodnije i srećnije žive, ali je pred navijačkim i klupskim orlušinama koje mu kljucaju džigericu bespomoćno okovan. Nije nego.
Suština je u tome da Vučić tako banalizuje državu, potcenjuje je, i po sopstvenom nahođenju privatizuje njena izvorna prava i moći, oduzimajući joj, zapravo, suverenitet da se uspostavi iznad svake društvene anomalije, gde u ovom slučaju sam ističe da su brana raspojasani navijači i klupski vođi.
Zašto Vučić narodu prodaje taj rog, on najbolje zna, a to njegovo znanje i proističe iz prethodnog navijačkog života kojim se toliko diči.
I opet dolazimo na teren njegove autokratije, kojoj je „Ćirilica” savršeni poligon – nema onoga što Vučić ovde ne može, ima samo onoga što Vučić ovde neće.
A negde tamo guverner Lombardije, objasnio nam je funkcionisanje organizovanog sveta, neće da daje pokrajinski novac u svoj omiljeni Milan, jer je italijanski velikan privatni klub.
Ovde guverner Srbije sipa pare državnih kompanija brzinom munje u kasu Zvezde i Partizana „zato što je država zainteresovana da Zvezda i Partizan budu uspešni i zato što je dobro da lepo budemo predstavljeni i u fudbalu i u košarci”. Slika se kompletira kad se istakne da imamo najjeftiniji hleb u Evropi.
I tu blagonaklonost ka „večitim rivalima“ našeg sporta naziva reketom koji se otima od države. Čuli ljudi svojim ušima.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
