taman onako kako dolikuje nekome ko svako malo izvisi u borbi za velika takmičenja ili na njima uglavnom bude epizodista, pa opet svima su teško pali oproštajni poraz od Argentine u meču za 17. mesto i najgori plasman u istoriji učešća na SP.

– Tužan je bio naš nastup na ovom prvenstvu. Pa opet, nadam se da ćemo se na neko sledeće vratiti jači. Pod uslovom da popravimo dosta stvari do tada – ovako glasi sažeti osvrt na dve pobede, jedan remi i četiri poraza iz Bogdana Radivojevića, najuspešnijeg među „orlovima“ na ovom šampionatu.

Mlađi i površniji ljubitelji ovog sporta čude se čudu, jer se još sećaju srebrne medalje sa prvenstva Evrope u Beogradu 2012. godine, a stariji i studiozniji pamte zlatna vremena našeg rukometa, kada smo, kao deo male i velike Jugoslavije, bili ozbiljna sila a muški i ženski klubovi i selekcije nam često donosili titule i druge medalje. I znaju da ništa nije slučajno, pa ni to da se mučimo protiv jednog Bahreina, kao na ovom Mundijalu, teškom mukom dobijemo Koreju i na kraju dozvolimo „gaučosima“ da završe ispred nas.

– Svestan sam da je ovo najgori plasman u istoriji, ali i zbog čega sam ovde – glasi suština perspektive selektora Nenada Peruničića, inače novog u svom poslu, kao što je velika grupa njegovih izabranika na SP stigla u ulozi debitanata.

Konstatacije tipa „nedovoljna uigranost“, „motivaciono pražnjenje posle lošeg učinka u grupnoj fazi“, „posledice povređivanja važnih igrača“ i sl. predstavljaju (ne)prihvatljivo nabrajanje uzroka poslednjeg u nizu propalih pokušaja da se srpski rukomet vrati na stare staze uspeha. Ne i odgovor na pitanja: Šta se to desilo s nekadašnjom sportskom dikom Srbije? Zbog čega je u enormnom rezultatskom zaostatku sa regionalnim selekcijama, za ostalima još više? Zašto je igra naše reprezentacije i klubova pluskvamperfekat modernog rukometa?

Odgovor je složen i trebalo bi ga tražiti isključivo u sopstvenom dvorištu. Srpska rukometna organizacija dugo već nema jasnu strategiju i konkretan plan, klubovi još manje. Svako vuče na svoju stranu, razmišlja od danas do sutra i deluje po principu štapa i kanapa. U takvim okolnostima najviše trpi „proizvodnja“. Treneri su sve tanjeg znanja, igrači još slabijeg, a ono što vredi brzo se razbeži po belom svetu. Ovi što preteknu dave se u besparici, obračunima sujeta i klanovskim podelama. Kao u svakoj maloj bari punoj krokodila. I tako više od deceniju.

Zato svi oni koji ne vide svetlost na kraju tunela nisu zlonamerni pesimisti već samo razumni svedoci surove realnosti.

Povezani tekstovi