– Odlučio sam se za ovu profesiju jer sam se aktivno bavio fudbalom duži period života i tada sam shvatio koliko je psihologija bitna za svakog sportistu, uspeh u sportu i postizanje dobrih rezultata. Bez bilo čijih smernica odlučio sam da sportska psihologija bude moj životni poziv iako nisam znao mnogo o tome. Završio sam Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu i ukazala mi se prilika da odem na postdiplomske studije iz psihologije sporta u Švedskoj, što je za mene bila prilika koja se ne odbija jer taj smer u Srbiji ne postoji. Program je trajao dve godine, a zahvaljujući saradnji između univerziteta jedan semestar sam proveo i na usavršavanju u Nemačkoj, na Univerzitetu u Lajpcigu.

Zbog čega u Srbiji sportska psihologija nije značajna kao u Zapadnoj Evropi i šta treba da se uradi da bi se popularizovala Vaša profesija?

– Na Zapadu stručni štab se sastoji od mnogo više ljudi nego kod nas najviše zbog finansijske situacije. Sportskim radnicima je interesantan moj posao ali retko ko će da angažuje psihologa za stalno. Kod nas nema seminara o sportskoj psihologiji, pa idem u inostranstvo kad god mogu jer ne postoji dovoljan broj ljudi koji se bavi bas ovom profesijom. Postoji Zavod za sport i u okviru njega nekoliko baš kvalitetnih stručnjaka ali ih nije dovoljno. Svetao primer srpskog sporta je zlatna olimpijka Milica Mandić koja je u svom timu imala psihologa, kao i Novak Đoković koji je, između ostalog, nakon poboljšanja mentalne snage postao svetski broj jedan, dok sa druge strane nije pohvalno što je ceo olimpijski tim Srbije u Londonu imao samo jednog stručnjaka koji je sa njima radio vrlo kratak period.

U odnosu na fizički trening koliko je mentalno usavršavanje bitno za sportiste?

– Ne treba radi formalnosti raditi sa svim sportistima jer ima onih koji ne pridaju značaj psihološkoj pripremi. Greška je što mnogi misle da se treba raditi na mentalnoj pripremi samo kada već imaš problem. Kao što se radi na fizičkoj pripremi konstantno tako treba i na psihološkoj. Sportista ne treba da ima problem da bi angažovao sportskog psihologa, i ne treba da ga ima, poenta je poboljšanje mentalne snage. Od početka karijere treba raditi na psihološkoj pripremi i potrebne su godine da se dostigne zadovoljavajući nivo. Idealno vreme da se započne sa mentalnim treninzima je 14, 15 godina, kada deca postanu dovoljno zrela.

Koji su najčešći problemi sa kojima se sportisti susreću?

– Problem je motivacija, a teško im je da se izbore i sa pritiskom medija i okoline. Ne postoji univerzalan način da se pomogne sportisti. Zavisi od mnoga faktora, između ostalog mentalnog sklopa samog sportiste. Radi se na svemu, rešavaju se problemi, ali se i dobra strana njihove psihe usavršava. Mora se raditi i na ponašanju na terenu ali i van njega. Mnogo je lakše sarađivati sa mladim i perspektivnim sportistima koji još nisu dosegli vrhunac karijere, a njima je pomoć i potrebnija.

Da li su Vaši planovi za budućnost vezani za Srbiju ili za neku drugu državu gde je ovo zanimanje popularnije?

– Planovi su mi vezani za Srbiju, imam veliku želju da radim sa našim sportistima, ali finansijska situacija nije povoljna, pa klubovima nije na prvom mestu da angažuju psihologe i najčešće radim individualno sa sportistima. Polu sezonu sam radio sa prvim timom OFK Beograda, a njihov tadašnji trener Dejan Đurđević je jedan od retkih koji me je saslušao i shvatio važnost psihologa u sportu. Fudbaleri su različito reagovali na moja predavanja, a malo manje od polovine se javilo za individualne časove.

Sportska psihologija i na Fejsbuku

Svi koji su zainteresovani za ovu vrstu usavršavanja mogu kontaktirati sportskog psihologa Borisa Stankovića na Fejsbuk stranici pod nazivom „Mentalni trening za sportiste“ ili posetiti njegov veb-sajt www.mentalnitrening.rs.