Na vezi sam sa šampionima

– Verovatno nisam prvi čovek iz sveta sporta koji vam je ovo rekao, ali mi smo stvarno „fela“, navikla na ograničenja i odricanja. Kao igrač sam ih podnosio, a kao trener i selektor ih nametao drugima. Tako mora…. Kao što su sada svi dužni da se umire dok ne prođe ovo zlo –  počinje svoju karantinsku priču krepki 75-godišnjak iz grada na Nišavi, već dug period nepravedno zapostavljen od strane domaćih medija.

Ko je fizički aktivan u realnom životu taj nađe načina da namiri svoju potrebu sa pokretom i u vanrednim okolnostima, kakve sada živimo.

– Jedino čega sam se morao odreći su duge šetnje po svežem vazduhu. Zamenio sam ih hodom po stanu. Ne pređem pet do 10 kilometara, kao inače, ali budu to lepe distance u 20 minuta do pola sata. Posle vežbi. I one su moja životna navika. Svaki dan, po 50 minuta ujutro i 20 minuta uveče učinim dobro svom ramenom pojasu, kičmi, rukama, nogama…

Osvajač olimpijskog zlata u patikama, sa „velikom“ Jugoslavijom 1972. godine u Minhenu, i kraj aut linije, s nacionalnim timom iste države 1984. u Los Anđelesu, disciplinovano vodi računa i o drugim stvarima.

– Ovo su dani kada posebno moramo voditi računa o tome šta jedemo. Ja se klonim šećera i testa, a forsiram povrće, voće, belo pileće meso, ribu… I sve to „zalivam“ s dosta vode i čaja. Ako se čovek opusti lako se ugoji, a to je prečica do mnogih problema sa zdravljem. Pamet u glavu, ljudi dragi. I što više relaksirajte mozak. Bolje da preterate sa čitanjem knjiga i gledanjem filmova nego s upijanjem vesti o epidemiji korona virusa. Jedno je biti informisan, a drugo…

Stručnjak, čiji selektorski potpis stoji ispod planetarne titule SFRJ iz 1986. godine i njenog srebra sa SP 1982, evropske bronze SR Jugoslavije iz 1996. i polufinala SP u Egiptu 2001. godine, ni u ovom bremenitom vremenu nije zaboravljen od svojih saigrača i izabranika iz slavnih dana ovdašnjeg rukometa.

– Svaki dan sam na vezi s nekim od mojih olimpijskih šampiona. Vreme karantina lakše i lepše prolazi kada se telefonom čujem sa mojim prijateljima iz Nemačke, Srbije, Hrvatske… Petrom Fajfrićem, Milanom Lazarevićem, Hrvojem Horvatom, Nebojšom Popovićem… Red evociranja uspomena iz zajedničkih igračkih dana, red dnevnih tema… i priči nema kraja. Zovu me i momci koje sam vodio do titule na Igrama u LA, mlađi reprezentativci… Lepo je znati da misle na mene i brinu da li sam dobro. Uvek se obradujem tim pozivima – kaže nam trener čuvene ekipe  Metaloplastike iz sezone 1984/1985, kada su Šapčani uzeli kontinentalnu krunu, inače najželjniji zagljaja sa svoje četvoro unučadi.