Foto: Fonet/AP

Pošto su u finalu snove o titulu razbili kolegama iz Srbije (93:85), nama je možda i najteže da priznamo da je trofej dizajniran prvi put za Evropsko prvenstvo u Atini 1995. pripao neporaženoj selekciji, koja je imala najteži put do finala i pritom igrala najlepšu i najefikasniju košarku.

Od sticanja nezavisnosti Slovenija je iskoristila drugu šansu da se bori za trofej na kontinentalnom prvenstvu. U Poljskoj 2009. upravo je Srbija bila prejaka za „zmajčeke“, pošto im je u polufinalu, zajedno sa produžetkom, Miloš Teodosić isporučio 32 poena. Njega, kao ni sedmorice igrača sa Olimpijskih igara u Riju, nije bilo u Istanbulu, što su Slovenci znali da iskoriste i materijalizuju u vidu osvajanja prve titule šampiona Evrope u istoriji države koja ima oko dva miliona stanovnika.

Slovenija je turnir završila kao druga najefikasnija reprezentacija, posle Letonije koju je eliminisala u četvrtfinalu. Na proseku od 90 datih poena i 35,2 odsto za tri, „zmajčeki“ su zapravo reprezentacija sa najviše datih poena na devet odigranih mečeva (813). Imenovanje Igora Kokoškova za selektora prošle godine ispostaviće se vizionarskim, pošto je srpski stručnjak uspeo da oplemeni način razmišljanja i prilagodi se stilu igre koji najviše odgovara apsolutnom vođi Goranu Dragiću, odnosno najvećem evropskom talentu Luki Dončiću. Neodoljiv je utisak da je to zapravo način igre implementiran u Finiks Sansima, u kojem su Dragić i Kokoškov sarađivali na početku Dragićeve NBA karijere. Viđen je jedan oblik igre „trči i pucaj“ , sa puno pokušaja za tri, slobode u igri i dozvoljene improvizacije kod onih najboljih. Završeci u ranoj fazi napada potpuno su normalna stvar u NBA i nešto što zahteva moderna košarka. Ni Srbija, nažalost, nije imala rešenja za centralne blokade na 6,75 visokih igrača kako bi se omogućilo Dragiću da se zaleti u srce reketa, a zatim bira prodor do kraja ili podelu pasa po širini. Kokoškov je maestralno prostudirao slabosti srpskih centara, apsolutno svestan da Marjanović, Kuzmić i Štimac nemaju rad nogu neophodan za centre koji bočnim kretnjama mogu barem da uspore pleja sa loptom kod visokih blokada.

Ako su Dragić i Dončić apsolutno izdominirali na šampionatu, onda je Klemenu Prepeliču pripala titula „iks faktora“. Momak iz Maribora (25), kome je klupska karijera do Evropskog prvenstva bila u padu, nastupajući za Limož prošle takmičarske godine, a prethodno za nemački Oldenburg, odnosno domaću Olimpiju, odigrao je čitav turnir kao u transu. Prvenstvo je završio sa prosekom od 13,8 poena, uz impozantnih 43,8 odsto za tri. Prepelič je i protiv Srbije bio dominantan, menjao je ritam ulascima sa klupe, konstantno terao čuvare na veliku potrošnju energije na perimetru, pogađajući trojke iz pozicija od oko sedam metara, koji se jednostavno ne brane. Prepelič je apsolvirao šut iz desnog driblinga; brzim izbačajem u penjanju i položajem nogu unapred, gotovo da je onemogućavao čuvara da mu bude na ruci.

Slovenija je do finala pobedila Francusku u grupi, Letoniju u četvrtfinalu, Španiju, branioca titule, u borbi za finale i na kraju, pred skoro šest hiljada svojih navijača, reprezentaciju Srbije. U igri na poen više pokazali su da se vrhunski rezultat može postići i sa timom kome odbrana sasvim sigurno nije bolji deo ekipe. Kokoškov im je udahnuo svež vazduh sa Triglava, a Slovenci su na vreme napunili pluća i sleteli na najviše mesto pobedničkog postolja.

Uteha u poreklu

Ako nam je za utehu, Slovenija je do istorijskog zlata došla predvođena srpskim trenerom Igorom Kokoškovim i četvoricom igrača našeg porekla. Goranu Dragiću i Luki Dončiću očevi su Srbi – Marinko i Saša, Saša Zagorac je poreklom iz Gospića, dok mladi Aleksej Nikolić takođe ima srpske korene. Roditelji Eda Murića imaju korene iz Rožaja.