Sankcije ruskim sportistima, klubovima i selekcijama bez međunarodnopravnog osnova 1EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV

Međunarodni olimpijski komitet nije doneo nikakvu odluku, već je samo pozvao međunarodne sportske organizacije da izbace ruske sportiste sa takmičenja, i time prekrše bazične olimpijske principe

Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je preksinoć izdao saopštenje u kome je pozvao na izbacivanje ruskih i beloruskih sportista iz međunarodnih takmičenja. Na poziv su se (ne)očekivano brzo, samo par sati posle, odazvale najpre Evroliga, pa FIFA i UEFA zajedničkim saopštenjem posle ko zna koliko godina, sve posle toga i juče, i danas je inercija, jasno je da će istu odluku doneti sve međunarodne sportske (kon)federacije, dilemice se još eventualno odnose na neke individualne ili “periferne” sportove.

Zanimljivo je da MOK nije doneo nikakvu odluku, već samo “preporuku”, što i nije čudno s obzirom da za tako nešto nisu imali nikakvu pravnu osnovu, ni “spolja”, ni u svojim aktima.

U saopštenju su čak istakli da olimpijski pokret nastoji da donese mir i ujedini svet u nadmetanju van svih političkih sporova, kao i da ujedinjuje sportiste zemalja koje su u sukobu ili čak i ratu. I dodali da Olimpijski pokret ne kažnjava sportiste za odluke koje su donele vlade njihovih zemalja, ali da ih je sukob u Ukrajini doveo u dilemu.

„U cilju zaštite integriteta globalnih sportskih takmičenja i bezbednosti svih učesnika, IO MOK preporučuje međunarodnim sportskim federacijama i organizatorima sportskih događaja da ne pozivaju ili dozvoljavaju učešće ruskih i beloruskih sportista i zvaničnika na međunarodnim takmičenjima“, jer su mnogi sportisti iz Ukrajine sprečeni da predstavljaju svoju državu, dok to nije slučaj sa Rusima i Belorusima, te je stoga donet i ovaj “izuzetak od dosadašnje prakse ne mešanja politike i sporta”

MOK je tako, neko bi rekao elegantno, a neko drugi, pak, podmuklo, ostao u okvirima svoje jurisdikcije i nije direktno pogazio svoje bazične principe, od pomenutog ne mešanja politike i sporta, do borbe protiv svake vrste diskriminacije, od političke, preko nacionalne i verske, do polne i svih ostalih.

Ali ujedno pozvao međunarodne sportske organizacije koje su njegove članice da te principe drastično i “neselektivno” prekrše.

Ako u ovom slučaju izuzmemo Evroligu koja je prva reagovala, a koja kao poslovno-sportsko udruženje košarkaških klubova po definiciji može da donosi odluke motivisane samo svojim interesima i nikom drugom ne mora da polaže računa, ekspres odgovor došao je od FIFA i UEFA, najbogatijih i najmoćnijih sportskih organizacija na svetu, inače već godinama u latentnom hladnom ratu oko podele kolača.

FIFA i UEFA su zajedničkom odlukom suspendovale ruske klubove iz svojih takmičenja. „Fudbal je potpuno ujedinjen u ovoj situaciji i pun solidarnosti sa svim pogođenim ljudima u Ukrajini.

Oba predsednika se nadaju da će se situacija u Ukrajini značajno i brzo popraviti kako bi fudbal ponovo mogao da bude faktor jedinstva i mira medju ljudima“, stoji u zajedničkom saopštenju.

Suspenzija se pre svega odnosi na reprezentaciju Rusije koja neće učestvovati u baražu za SP u Kataru, pa samim tim ni na Mundijalu, od klubova direktno je pogođen samo Spartak iz Moskve koji je trebalo da igra u osmini finala Lige Evrope.

UEFA je u odvojenom saopštenju obelodanila i da je prekinula saradnju sa najvećim pojedinačnim sponzorom Gaspromom, ali nisu izneti detalji jednostranog raskida koji će, kako je najavljeno, završiti na sudu.

U saopštenju o suspenziji ruskog fudbala samo se šturo navodi da su “inicijalne” odluke, dva predsednika valjda, usvojili i Savet FIFA kao i Izvršni komitet UEFA kao najviša tela za odlučivanje “o hitnim pitanjima”.

Nije pomenuto po kojim je pravnim osnovama iz sopstvene regulative takva odluka doneta, ni da li tako nešto statuti uopšte dozvoljavaju. Poznato je da obe ove organizacije imaju nultu toleranciju prema “rasizmu” (što podrazumeva sve vrste diskriminacije), ali i prema uplivu politike u fudbal, i u oba slučaja su krajnje rigidne.

Ne treba zaboraviti da su i jedni, i drugi, poslednjih decenija bili leglo sistemske korupcije pri “dodeljivanju” velikih takmičenja, da se još uvek vode istrage o nekim “glasovima” za dodelu Mundijala Rusiji, a slično je i sa Katarom i sistematičnom eksploatacijom radnika imigranata koje rade na izgradnji stadiona.

FIFA i UEFA čak “ne priznaju” redovne sudove zemalja članica, već samo odluke fudbalskih sudova. Utoliko je odluka o, recimo, oduzimanju domaćinstva baraža za Mundijal moguća iz ”bezbednosnih” razloga, ali je isključivanje iz takmičenja čisto politička odluka i kao takva u direktnoj koliziji sa pozitivnopravnim okvirom obe organizacije.

Poslednji put sportske sankcije ovog obima uvedene su Jugoslaviji pre skoro tri decenije, 30. maja 1992, od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Rezolucija Saveta bezbednosti 757 podrazumevala je osim ekonomske, i kulturnu i sportsku izolaciju zemlje zbog rata u BiH.

Bile su to tri turobne godine za sport u Srbiji i Crnoj Gori, mnogo je karijera zaustavljeno ili propalo, što čisto sportski, što finansijski gledano. Jedan od potpisnika ovog teksta je tada na poziv uglednog britanskog dnevnika u gostujućoj kolumni napisao- Ako hoćeš Srbina da pogodiš u srce, gađaj ga u loptu. Kao najkraće moguće objašnjenje fenomena potpuno nerazumljivog sa zapada gledano, da su sportske sankcije tada narodu psihološki teže padale nego sva ekonomska beda i beznađe. Ali i da su kao po definiciji nepravedne, izazivale kontraefekat. Što su potvrđivala i neka ozbiljna istraživanja.

Predsedniku Vaterpolo saveza Srbije, Viktoru Jeleniću, Olimpijske igre u Barseloni 1992. trebalo je da budu prve u karijeri, ali je tada kao 22-godišnjak tuđom krivicom ostao uskraćen za pravo da se sa saigračima bori za najvrednije medalje u sportu.

– Tog leta sam doživeo jedno od najvećih razočarenja u životu. Tri meseca smo se žestoko spremali za Igre, sa realnim uverenjem da taj strašan tim može osvojiti olimpijsko zlato, a onda nam je silom oduzeto pravo da budemo tamo gde nam je mesto. A da nismo bili ni za šta odgovorni i krivi. Svako ko se ikada ozbiljnije bavio sportom razumeće o kakvom poražavajućem iskustvu pričam- priča za Danas Jelenić koji je protiv domino sankcionisanja sportista Rusije zbog odluke vlasti njihove zemlje da napadne Ukrajinu.

– Nije u redu da ruski ili bilo čiji sportisti ispaštaju zbog nečije politike. Uopšte nije pravedno da trpe zbog stvari van svog domašaja. Sve je to tako tužno i mučno – mišljenja je prvi čovek VSS.

Na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni nije mogla da igra ni košarkaška reprezentacija Jugoslavije. Zoran Sretenović je bio deo tog moćnog tima.

– Izborili smo plasman na najveće i najbitnije takmičenje, a onda ti neko zabrani da igraš. Osetiš se bespomoćno, godinama si se spremao i radio a onda odjednom neko to izbriše i sve padne u vodu. Zahvaljujući pokojnom Dudi Ivkoviću, koji je organizovao turnire u Grčkoj, uspevali smo da se skupimo i održavamo takmičarsku formu. Kod nas se tada probudio inat i na Evropskom prvenstvu 1995. smo pobedili i pokazali da nas nisu srušili.

Na tim 25. Letnjim olimpijskim igrama u Barseloni, prvi put posle Minhena 1972, učestvovale su sve članice MOK i nije bilo bojkota. Posle 32 godine na Igrama su učestvovali sportisti iz Južne Afrike, jer su zbog politike aparthejda koju je vodila njihova vlada bili van olimpijskog pokreta.

Na igrama su debitovale bivše jugoslovenske republike Slovenija i Hrvatska, a prvi put posle Drugog svetskog rata samostalne ekipe imale su pribaltičke zemlje Litvanija, Letonija i Estonija. Iz Jugoslavije je dozvoljeno učešće samo takmičarima u pojedinačnim sportovima, bez himne, grba i zastave.

Pod olimpijskom zastavom i nazivom „Nezavisni olimpijski učesnici“. Sve tri medalje osvojili su strelci, srebrnu Jasna Šekarić u gađanju iz vazdušnog pištolja, a bronze Stevan Pletikosić i Aranka Binder u vazdušnoj pušci.

Sportske sankcije Jugoslaviji skinute su 1995. i nisu se odrazile na popularnost i stabilnost Miloševićevog režima, iako su faktički prema njemu bile usmerene.

Čabrinović: Bili smo u žičanoj ogradi

Fudbalska reprezentacija Jug je 1992. bukvalno vraćena sa Evropskog prvenstva u Švedskoj. Selektor je bio Ivan Čabrinović,

– Sankcije protiv sportista su brutalna stvar. Rat je užasan ali nema veze sa sportom i mislim da nije pošteno da sport ispašta zbog političara. Ne znam šta se time dobija, a s druge strane one su smrt za sport. Jasno je da su FIFA i UEFA donele odluke pod pritiskom političara, ali i da nisu izbacili rusku reprezentaciju i klubove pitanje je kako bi se njihovi mečevi uopšte orginizovali s obzirom da im je onemogućeno da putuju u inostranstvo.

Čabrinović se seća da je i boravak u Švedskoj bio neprijatan.

– Boravili smo u Landskruneu, a ono što mi je bio najjači utisak da je sve oko nas bilo u crnom – uniforme švedskih specijalaca koji su nosili automatske puške i njihovi psi. Nismo smeli da napustimo trening kamp, a oko nas je bila žičana ograda, kao da smo razbojnici. Onda nas je jednog dana okupio tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije Miljan Miljanić i saopštio nam odluku UEFA da nas izbaci sa prvenstva kao posledicu sankcija Ujedinjenih nacija. Imali smo ekipu koja je bila veliki favorit da bude prvak Evrope. Šveđani su se prema nama ponašali korektno sve dok nije saopšteno da nećemo moći da igramo i dok nas nisu doveli na aerodrom odakle je trebalo da putujemo u Srbiju. Tad su nas strpali u jednu sobu i ostavili nas da satima čekamo avion bez vode i hrane, a jedva smo uspeli da nekako poletimo ka Srbiji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.