Zašto sudije u Srbiji sude očigledno u korist „uticajnih“ klubova?

Nakon još jednog velikog sudijskog previda više se maltene ne postavlja pitanje da li je glavni arbitar Andrija Stojanović video igranje rukom već da li je uopšte smeo da se usudi da poništi gol posle nedozvoljene igre napadača domaćih.

Nije novost da Crvena zvezda ili Partizan imaju povlašćen položaj kod sudija i da arbitri kada nisu sigurni uvek sude u korist favorizovanog tima.

Ponekad takve stvari vidimo i u mnogo jačim takmičenjima.

Međutim, u Superligi je postala praksa da se čak i ovako očigledne situacije ne dosuđuju, čime se autsajderu više ne ostavlja ni barem zrno teoretske šanse da će uspeti da nadmudri favorita.

Da nesreća bude još gora, Crvenoj zvezdi više nego očigledno nije trebala nikakva pomoć protiv Rada.

Crveno-beli su kontrolisali meč od od prvog do devedesetog minuta i sigurno bi trijumfovali i bez pomoći Andrije Stojanovića, arbitra za kojeg u sudijskim krugovima tvrde da je veoma talentovan uprkos tome što je tek oko godinu dana u najvišem rangu.

Bivši sudija i nekadašnji predsednik Sudijske komisije FSS Miroslav Radoman nema dilemu da je njegov mlađi kolega podlegao pritisku što sudi prvaku Srbije.

Problem po njegovim rečima ne leži u arbitru Stojanoviću već u onima koji danas delegiraju sudije i odlučuju ko treba da vodi utakmice najvišeg ranga.

– Mislim da su svi arbitri podložni pritisku i veličini kluba i veličini igrača i da oni nemaju ni samostalnost ni autoritet da bilo šta urade. To je problem o kojem sam već pričao ranije, ali se nažalost ništa nije pomerilo s mrtve tačke. Da je imao hrabrosti on bi dosudio igranje rukom. Mislim da samostalnost proizilazi iz hrabrosti. To je veza koja je neraskidiva u sudijskoj organizaciji jer se zna da kada si samostalan i kada si hrabar, onda donosiš ispravne odluke. Arbitar sa tog meča u tom trenutku nije imao ni jedno ni drugo ili nije razmišljao u tom momentu kako treba. Strah je prisutan kod sudija i oni sude tako što gledaju da uvek idu linijom manjeg otpora – priča Radoman za Danas.

Radoman smatra da (ne)iskustvo sudije Stojanovića ne bi smelo da bude presudno kod ovakve vrste previda.

– Ja sam pristalica mladih arbitara i mislim da je u redu dati utakmicu i početniku da je vodi. Međutim, da bi mladi sudija došao gore do najvišeg ranga treba uraditi selekciju, trijažom mora da se dođe do kvaliteta. Treba prvo utvrditi da li on zaista ima kvalitet da može da podnose teret vođenja utakmica Crvene zvezde, Partizana, Vojvodine i svih ostalih za koje se zna da su klubovi koji igraju pod pritiskom. U odabiru je problem, da li su oni na pravi način sagledali da li taj momak može da sudi ili još uvek ne jedan takav meč – ističe Radoman.

Suština problema po njegovom mišljenju leži u tome da li se arbitri u Srbiji biraju po sposobnosti ili po podobnosti.

– Ne dolazi se nažalost svaki put do najvišeg ranga po kvalitetu već uglavnom po preporukama i ostalim pripadnostima, da li ovom ili onom regionu, da li ovoj ili onoj stranci…  – navodi Radoman.

Od Sudijske komisije FSS na čelu sa Milanom Karadžićem malo ko očekuje da ćemo javno čuti da li je problem u neiskustvu onog koga su poslali na „Rajka Mitića“ ili u pritiscima koje trpe arbitri.

– Žao mi je što se Sudijska komisija ponaša zatvoreno kao sekta. Greška sudije je i greška te Komisije koja je odredila tog arbitra da ide na tu utakmicu. Slab autoritet sudija je problem i Komisije, da li je ona dobra ili nije, da li ima poštene namere ili nema, da li su u njoj dovoljno kvalitetni ljudi koji umeju da odaberu ko treba da vodi koji meč, ko zaslužuje vođenje najjačih utakmica… To su sve pitanja zbog kojih se ni ne oglašavaju. Oni nemaju ni znanje ni kompetenciju da se oglase ili da analiziraju – smatra Radoman.

Bivši sudija Rade Đurović takođe nema dilemu da je najveći problem deljenja pravde na superligaškim terenima to na koji način arbitri dobijaju priliku da sude u najvišem rangu.

– Pre svega, smatram da ne dođu najbolje sudije na listu Superlige jer se od najnižih kategorija sprovodi selekcija prema tome ko je lojalan, a ne kvalitetan. Mnoge sudije koje imaju potencijala, otpadnu ranije. A onda, i oni koji stignu na najvišu listu, ne mogu normalno da sude. Na njih se vrše pritisci, direktno i indirektno, a i istorija je pokazala na koji način se samo može napredovati – objašnjava Đurović.

Upozorava da iz kandži pritisaka lako ne mogu da se izvuku čak i oni koji imaju neosporan kvalitet i integritet.

– Uspeli su pojedini, kao što su Milorad Mažić ili Srđan Jovanović, da dostignu ugled na evropskoj sceni i samim tim da obezbede sebi sigurnu poziciju i u Srbiji. Ali i oni su, a Jovanović i dalje jeste, bili pod velikim pritiskom. Setite se samo primedbi i zahteva za odsustvo s mečeva naših klubova kada je Mažić sudio ili dužih perioda kada Jovanović nije bio delegiran, što je bila svojevrsna opomena zbog nečega što je negde uradio ili nije uradio u skladu sa nečijim zamislima. Duboko sam uveren i da bi njih dvojica bili brisani sa liste ili na neki način sklonjeni da nisu na vreme, to jest brzo stekli ugled i poziciju u UEFA i na taj način se koliko-toliko zaštitili i ovde – zaključuje Đurović.

Ćutanje u Sudijskoj komisiji

Sudijska komisija Fudbalskog saveza Srbije odavno je izgubila naviku da se javno oglasi o najspornijim detaljima s mečeva Superlige. Nekada je u Savezu postojalo pravilo da ona zaseda ponedeljkom i već se u utorak saopštavaju odluke o spornim momentima. Sada je praksa da neko od bivših arbitara gostuje na Arena Sport televiziji, a kasnije se po pravilu ispostavlja da su njegove reči uvek i stav Komisije.

– Ti koji su na televiziji dobiju od Sudijske komisije šta treba da kažu. Inače ne bi bili pozvani da komentarišu suđenje. Da bilo šta drugo kažu, što im ne odgovara, ne bi više televizija smela da ih zove – ističe Miroslav Radoman.