Ako ne odemo u Evropsku uniju, ostajemo u Bosni

Hlad ispred ulaza u hotel pravi ogromna žalosna vrba. Novinare, među kojima je i reporterka Danasa, već čeka upravnik Privremenog prihvatnog centra Sedra. Oko vrata mu visi legitimacija Međunarodne organizacije za izbeglice (IOM) na kojoj piše njegovo ime: Mite Cilkovski, krvna grupa: A+.

Tu, 15-ak kilometara od granice sa Hrvatskom, smeštene su porodice iz Iraka, Irana, Sirije i Avganistana. Ukupno ih je 335. Više ih je nego prošle godine u ovom periodu, a prosečno se zadrže dva meseca. Ovo im je poslednja stanica pred ulaz u Evropsku uniju.

Ako hoćeš vode, idi nazad u Bosnu

U holu nekadašnjeg hotela, sada kampa, s desne strane nalazi se recepcija u kojoj sede aktivisti organizacija koje pomažu izbeglicama. Provetreno je i čisto. Oglasne table po zidovima oblepljene su obaveštenjima, informacijama i upozorenjima. Centralni prostor zauzima karta na kojoj su označene pozicije minskih polja oko Bihaća.

Na drugoj strani, u čekaonici, mladići gledaju utakmicu na velikom televizoru na zidu. Na majici jednog koji na arapskom priča u telefon piše „Ljuti krajišnici“. U holu je prometno i živo. Plavokosa Iranka stanarka je Sedre već celu godinu. Sa mužem i dva sina čeka azil u Bosni i Hercegovini. U Iranu je radila kao medicinska sestra.

„Ljudi u Bosni su ljubazni. Sviđa mi se ovde, u Bihaću“, kaže ova četrdesetogodišnjakinja. Priseća se da je letos na mesec dana napustila Sedru i tada je u Sarajevu danima plakala. Nedostajao joj je kamp…

Njeni sinovi ipak budućnost vide u Nemačkoj, pa dok čekaju odluku o zahtevu za azil, kao i svi drugi ovde, često pokušavaju da ilegalno pređu granicu.

„Kada su nas hrvatski graničari pronašli, bili smo iscrpljeni i žedni. Tražila sam im vode, rekli su – ako hoćeš vode, idi nazad u Bosnu“, prepričava ona jedan od dramatičnijih pokušaja prelaska granice.

Ono što je sigurno – u Iran se ne vraćaju. „Ako ne odemo u Evropsku uniju, ostajemo u Bosni“, kaže ona.

Uzmite malo, red je

U suterenu hotela se nalazi frizerski salon u kome se šišaju stanovnici centra. Tu je i vešeraj i kuhinja. Jedna porodica pravi hleb. Kuvarica, pokrivena belom, skoro pa providnom, maramom i testom ulepljenih ruku, glasno razgovara sa čovekom do nje. Kao da se svađaju.

„Malo ulja, malo brašna“, objašnjava novinarima na engleskom, dok krajičkom oka posmatra svog muža koji drži flašu ulja u ruci. Iza njenih leđa, dečak ne stariji od četiri godine, verovatno njihov sin, razvlači testo, a u stvari se igra bockajući prstima smesu. Stariji ga opominju da to ne radi, ali čim okrenu glavu, on nastavi svoju igru.

Uskoro je iz rerne izvađen okrugao, tanak hleb, prepečen. Liči na ono što se u nekim delovima Srbiji zove tančica. „Uzmite malo, red je“, čuje se sa vrata upravnik Mite. Čim se on pojavio, pekar mu je pružio vruć hleb, a upravnik je poslužio sve goste, pa odlomio i sebi.

Prvi burnout

Po nepisanom pravilu izbegličkih kampova, verovatno, na celom svetu, upravnika svi zovu „bos“ odnosno šef. Tako je i u Sedri. Bos Mite je prekaljeni humanitarac. U Bosnu je poslat iz Makedonije, gde je bio logističar tokom najfrekventnijeg perioda izbegličke krize, 2015. i 2016. godine, kada je Balkanom prošlo milion ljudi.

Kaže da se svačega nagledao. Svoj prvi burnout doživeo je baš tad, u Makedoniji. Burnout je, kažu oni koji znaju, psihički momenat kad ti svega bude dosta, kad se raspadneš, kad se rasplačeš i bude ti teško.

Mite dalje priča da se današnja situacija ne može porediti sa tim tada „kada ti 15.000 ljudi prođe pred očima u jednom danu“. S druge strane: „Neko bi rekao puno je lakše u Sedri, ali moraš biti obazriv. Deca su tu.“

Mite još pominje da je ovo posao u kome ne sme biti previše empatije i da „čovek mora da postavi jednu granicu“, a onda se skroz promeni kada počne da priča o deci u kampu.

„Viđaš ih svaki dan, a onda odu pa se jave iz Beča da su stigli. Pa da. Gde god da odem u Evropi ima neko da me dočeka. Sve su to moja deca“, klima glavom uz osmeh upravnik Mite.

Tamo su ih prihvatili

S druge strane zgrade hotela, do reke, grupa novinara je uzimala izjavu od aktivistkinja organizacije „Žene sa Une“ koje u centru Sedra vode sigurni prostor za majke i bebe.

Grupu gostiju centra na oku je sve vreme diskretno držao sredovečni radnik obezbeđenja u crnoj uniformi, vojnički obrijan i ošišan. Radi u centru od kako je otvoren pre dve godine. Razume ove ljude, kaže, ista je to sudbina, izbeglička.

Brzo prelazi na „našu“ temu. Sa setom priča o starim vremenima kad se nije znalo ko je Srbin, ko Musliman, ko Hrvat, kad je hotel Sedra radio, kad se znao red, kad je ekonomija bila jaka… Danas ništa ne valja. Privatizacija je uništila sve ono što je preživelo rat. Nekad velike i uspešne firme kupuju budzašto ratni profiteri, rasprodaju šta je ostalo od opreme, a zgrade ostanu da propadaju. Kaže da bi on znao kako to da se reši.

Nastavlja o političarima koji nemaju ni osnovnu školu, koji su pokupovali diplome, primaju po sedam-osam hiljada maraka mesečno. Politika se danas jedino brine da se održavaju tenzije, a to podržavaju i mediji sa „mecima u pismu“…

Mladih skoro pa nema. Svi su, kaže, u Nemačkoj, Francuskoj, Americi. NJegova dva sina su u Štutgartu. Školovani su, završili fakultete, ali nisu mogli ovde da se se snađu, a tamo su ih prihvatili. Zna da je tako i u Srbiji, često u autobusima za Štutgart sreće roditelje kao što je on iz svih krajeva bivše države.

Na kraju, kao da se setio sa kim priča, ljubazno odbija da kaže svoje ime. „Nisam ja ovde da dajem izjave, nego da čuvam.“

Džungla na deponiji

Sedra je jedna od četiri izbeglička centra u Unsko-sanskom kantonu. Kamp Borići takođe je namenjen porodicama, dok su u nekadašnjoj fabrici bele tehnike Bira smešteni oni koji na put ka boljem životu, Balkanskom migrantskom rutom, u Bihaću zastanu sami.

Biru je, od prazne fabričke hale do izbegličkog centra, napravio baš upravnik Mite. „Bira je moja beba“, kaže on.

Iako se sada tog perioda seća uz osmeh, scene koje je tada video, priče kojih se naslušao, svakodnevni pritisak koji je trpeo dovele su do njegovog drugog burnouta. Kaže da je tada smršao 12 kilograma.

Na obodu Bihaća je i Vučjak, četvrto mesto okupljanja migranata koji oni u žargonu zovu Jungle tj. džungla. Smešten je na nekadašnjoj deponiji, nema infrastrukture kao u Sedri i Biri i uslovi za život tamo su jako loši, kažu svi.

Unosi radost u vaš dom

Hala Bihaćke industrije rashladnih uređaja BIRA trenutno je kuća za više od 1.700 ljudi. Još ih je stotinak ispred ograde bivše fabrike, zabrinuto čekaju da se oslobodi mesto unutra. Na ogradi, kao strašilo, stoji plavi kišobran na kome piše „BIRA – Unosi radost u vaš dom“.

Obezbeđenje na kapiji zaustavlja svakog i proverava identifikacione kartice. „Ma na kraju svi oni uđu“, kaže jedan od stražara.

U fabrici je potpuno drugačija atmosfera nego ispred. Da nema uniformisanih radnika obezbeđenja i humanitarnih organizacija, sve bi izgledalo kao neki veliki vašar. Igra se mali fudbal, odbojka, stoni tenis, odzvanja muzika sa gitara i turbuka… Na jednom kraju četvorica prodaju smotane cigarete, energetska pića, slatkiše. Pod šatorima se igra šah, karte, neki slikaju.

Kroz vrata kontejnera odnosno spavaonica vide se ljudi kako spavaju u krevetima. „Sve su to, uglavnom, dobri ljudi“, kažu nam volonteri „Žena sa Une“. Ipak, česte su međusobne svađe i tuče, uglavnom zbog krađa… U nepreglednom prostoru ima čak 250 kontejnera sa krevetima, tu je i kuhinja, bolnica, internet kafe, mesto za učenje, kancelarije organizacija… U jednom delu je izdvojen prostor za maloletnike bez pratnje, kao i za porodice. Ipak, najviše je samaca.

U Bihaću se poslednjih dana priča da će centar Bira biti uskoro zatvorena jer nema novca da se plaća zakup hale. Međutim, to bi značilo 1.700 ljudi mora da ode napolje kao i kontejneri i sve što je za prethodnih godinu napravljeno. Srećom, prognoza kaže da ova zima ne bi trebalo da bude jaka. Mada, to se nikad ne zna u Cazinskoj krajini.

Karavan novinara na Balkanskoj migrantskoj ruti

Balkan medija karavan okupio je dvadesetak novinara iz Albanije, Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije. Za pet dana, posećeni su izbeglički centri u Skoplju, Tabanovcu, Vranju, Šidu i Bihaću.

Karavan je organizovala nevladina organizacija Inicijativa za razvoj i saradnju (IDC Srbija) uz podršku nacionalnih partnerskih organizacija uz sklopu IRIS mreže.