Foto: EPA-EFE/OLEG PETRASYUKKada je rat u Ukrajini počeo, Viktor Šulik, 57-godišnji nastavnik iz Popasne – grada u Lugansku, na oko 30 minuta vožnje od Bahmuta – bio je zauzet nadgledanjem radova na renoviranju Prve škole u Popasni, za koje su dobili sredstva od države.
Popasna se nalazi na liniji fronta od 2014. godine i nekoliko puta su je okupirale ruske i snage koje Rusija podržava.
Viktor je upoznao svoju suprugu Valentinu na fakultetu u gradu Lugansku, gde su oboje studirali istoriju.
To je bilo krajem 1980-tih, u vreme kada je počelo slobodnije da se govori o istoriji Ukrajine.
Viktor je oduvek imao nacionalnu svest zbog svojih studija, kaže Valentina u razgovoru za Gardijan.
Kako dodaje, oboje su stavljali naglasak na to da svoje učenike podučavaju o ukrajinskoj istoriji.
Kada je Popasna okupirana 2014, Viktor je odbio da ukloni ukrajinsku zastavu iz škole.
Kada je invazija počela u februaru 2022. svi su bili u grču, kaže njegova ćerka Daša.
„Došli su vozovi za evakuaciju, ali niko nije ulazio u njih, niko nije zaista shvatao šta se događa“, priča ona.
Nedelju dana kasnije, Daša je rekla svojim roditeljima da treba da odu odatle.
Ali, Viktor i njegov sin Denis nisu želeli da beže – hteli su da se bore.
Oni nisu bili jedini koji su ostali u Popasni. Najmanje 16 bivših učenika Viktorove škole se prijavilo i trenutno služe u ukrajinskoj vojsci.
Međutim, Viktor je sa 57 godina bio previše star da se pridruži redovnoj vojsci iako je ranije prošao vojnu obuku, a Denis, koji nije imao nikakvog vojnog iskustva, kaže da su njih dvojica želeli da ostanu zajedno zato što će „tako biti manje strašno“.
Valentina je 6. marta ispratila Viktora i Denisa u kancelariju za regrutaciju za ukrajinske snage teritorijalne odbrane u Bahmutu.
Šest meseci kasnije, Viktor će biti mrtav.
Snage ukrajinske teritorijalne odbrane, kojima su se pridružili, sastoje se od civila volontera – računovođa, biznismena, nastavnika – sa izvesnim vojnim iskustvom ili bez njega.
Pvrobitno je bila namera da oni budu raspoređeni u svojim regionima na kontrolnim punktovima i drugim stacionarnim pozicijama.
Ali od juna, kada je Ukrajina ozakonila da snage teritorijalne odbrane aktivno učestvuju u borbama, oni su sve češće raspoređivani da bi ojačali ljudstvo duž linija fronta.
Situacija u okolini Bahmuta se u narednim mesecima ubrzano pogoršavala.
Borba za grad je, u smislu vojnih žrtava, najduža i najkrvavija od kada je Rusija pokrenula invaziju pre više od godinu dana.
Viktor i Denis su, sa manjkom opreme i obuke, poslati dalje u srce borbi, zajedno sa drugim jedinicama teritorijalne odbrane.
Oni su 6. oktobra premešteni u jednu fabriku u predgrađu Bahmuta, na samo nekoliko stotina metara udaljenosti od ruskih snaga.
Rečeno im je da je njihov zadatak da izdrže tri dana dok ne stignu nove jedinice.
Narednog jutra, kada su Rusi pokrenuli paljbu, jedna granata je pogodila vrata podruma.
„Buknula je vatra, izbila je panika. Ljudi su najpre pokušavali da dišu kroz mokru tkaninu zbog dima. Moj otac se u tom trenutku nalazio na sredini podruma, a ja sam bio na desnoj strani“, priča Denis.
Kako kaže, krenuo je da traži svog oca i pronašao ga je prekrivenog telom drugog čoveka.
„Odvukao sam ga do ulaza u podrum a zatim je municija počela da eksplodira“, rekao je Denis, govoreći o gomilama granata i municije koje je u fabrici ostavila prethodna vojna jedinica.
Za to vreme, Rusi nisu prestajali sa bombradovanjem.
Kada je paljba prestala, svi ljudi u grupi su bili ili ranjeni ili mrtvi, uključujući i njegovog oca.
Denis je ranjen na dva mesta, ali srećom ne teško.
Narednog dana je iz bolnice zvao svoju majku da joj javi da je on povređen a Viktor mrtav.
„Rekla sam: stani Denise, nemoj to da mi govoriš, kaži mi da to nije istina“, priča Valentina.
Vest o Viktorovoj smrti izazvala je izlive tuge među njegovim učenicima i onima koji su to ranije bili, a mnogi od njih su slali Valentini svoj džeparac kao pomoć.
Valentina, koja se vratila predavanju ali onlajn pošto su njeni učenici raspršeni širom Ukrajine i u inostranstvu, kaže da dva meseca nije mogla da prestane da plače i da je na kraju morala da potraži stručnu pomoć.
Denis se vratio na front u Donjeckom regionu, bez Viktora i sa težinom u srcu.
Iako su volonteri, članovi snaga teritorijalne odbrane su zakonski obavezni da se bore dok ne bude proglašen kraj rata.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
