Analiza: Može li NATO da spasi istočnu Evropu? 1foto: EPA/MAURIZIO GAMBARINI

NATO može da zaštiti svoje istočnoevropske članice od ruske agresije, ali ne i od njihovih unutrašnjih problema. Pritom oni postaju sve opasniji, upozorava novinarka DW programa na rumunskom Sabina Fati.

U novom strateškom konceptu NATO Rusija se spominje 14, a Kina 11 puta. Fokus na opasni savez Moskve i Pekinga ukazuje da su lideri NATO svesni neposrednih rizika, ali i pokazuje potrebu za hitnim delovanjem. Istočni blok može da ojača na nekoliko načina:

(1) Kada Poljska i Rumunija postanu vektori moći NATO u istočnoj Evropi;

(2) Kada jedinice pod direktnom američkom komandom budu raspoređene u tom regionu kako bi obuzdale Rusiju;

(3) Kada NATO nastavi svoju politiku proširenja i „otvorenih vrata“ i proglasi Zapadni Balkan i obalu Crnog mora za „strateški važna područja“.

Politička nestabilnost i pitanja lojalnosti NATO

U novom strateškom konceptu NATO se naglašava da taj vojni savez ne može da isključi mogućnost napada na suverenitet i teritorijalni integritet pojedinačnih zemalja -saveznica. Dokument opisuje ponor na čijem rubu ne stoje samo Evropljani. Čini se da je „osovinu zla“ teško zaustaviti: Sirija, Severna Koreja i Rusija su u svojoj novijoj istoriji imale hemijsko oružje, Kina i Iran potajno razvijaju nuklearne kapacitete, a opasni „nedržavni“ akteri nastavljaju da se naoružavaju.

Osim te depresivne slike prikazane u novom strateškom konceptu Alijanse, postoji i niz pretnji koje dolaze iz zemalja NATO. Čini se da ih zapadna vojna alijansa trenutno ne shvata ozbiljno. Neke zemlje NATO suočavaju se s ozbiljnim problemima kada je reč o lojalnosti evroatlantskim vrednostima. Politička nestabilnost narušava jedinstvo saveza, a Balkan se povija pod teretom istorijskih frustracija.

Populizam opasniji na istoku nego na zapadu Evrope

NATO može da zaštiti Rumuniju i Poljsku od ruske agresije, ali ne može da ih zaštiti od zla koje te zemlje same sebi mogu da nanesu. U obe te članice Evropske unije i NATO pravosuđe je podređeno politici, ali se ti nedostaci koji narušavaju vladavinu prava sada zanemaruju – zbog pomoći koju Rumunija i Poljska pružaju Ukrajini i ukrajinskim izbeglicama. Čini se da je Mađarska bliža Rusiji nego NATO, a Turska sprovodi sopstvenu strategiju sve većeg uticaja na Bliskom istoku i na Balkanu.

Bugarska je na nestabilnim nogama i biva izbačena iz ravnoteže svaki put kada ne gleda ka Moskvi. Slovačka i Češka nikada nisu krenule neopozivim putem ka zapadu, dok Hrvatska ima jedan stub moći koji računa na Rusiju (predsednika) i drugi koji preferira zapad (premijer). Bugarska potkopava Severnu Makedoniju, Tirana još uvek sanja o Velikoj Albaniji, a Srbija meša karte Rusiji. Sve te pukotine idu u prilog Moskvi, koja tamo može da lovi u mutnom.

U Rumuniji je ostao premijer Nikolae Čuka. Taj prozapadno orjentisani bivši general i dalje je ranjiv, uprkos tome što ga je pravosuđe spasilo od optužbi da mu je doktorski rad – plagijat. Država Rumunija ne samo da postaje paternalistička, ona teži autokratiji: politika dominira masovnim medijima, pravosuđem, nezavisnim agencijama i Ustavnim sudom.

Model Mađarske Viktora Orbana širi se i na druge zemlje. Populizam se snažno vraća u Evropu. Taj fenomen je opasniji na istoku nego na zapadu Evrope, jer su tamo institucije slabe i ne znaju da se brane. U tom delu kontinenta demokratija je više epizoda u istoriji u kojoj su dominirale diktature i autokratski sistemi. Pitanje koje se postavlja, glasi: može li NATO da se osloni na države koje postupno odustaju od demokratskih sloboda i guše vladavinu prava?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.