Oni koji zaključuju sporazume znaju kada treba odustati. To važi i za onog koji je sebe proglasio najboljim od njih svih – za američkog predsednika Donalda Trampa.
Obećavši Veliki sporazum s Kinom, trinaesta runda bilateralnih trgovinskih pregovora završena je 11. oktobra gotovo neprimetno bez uspeha, što je okončano razvodnjenim delimičnim sporazumom – ugovorom „faza jedan“.
To nije trebalo da se desi. Trampova pregovaračka strategija u tri faze dugo odražava veliko smanjenje bilateralnog trgovinskog deficita, okvir za nalaženje rešenja za probleme, od navodne krađe intelektualne svojine i iznuđenog tehnološkog transfera do reformi usluga i takozvanih netarifnih barijera zajedno sa čvrstim mehanizmom primene.
Prema ministru finansija Stivenu Mnukinu, Veliki sporazum je oko 90 odsto bio završen u junu, pre nego je potonuo u spornu igru svaljivanja krivice i dalje eskalacije osvetničkih tarifa.
Ali nada nikada ne umire. Pošto su obe ekonomije počele da pokazuju znake neprilika, bilo je optimizma da će razum prevagnuti, uprkos eskalirajućoj veponizaciji politike SAD – pretećim kontrolama kapitala, navodnom sabotiranju kineskih kompanija čijim se akcijama trguje na američkim berzama, ograničavanjima viza, velikim proširenjem crne liste kineskih firmi, usvajanjem Člana o ljudskim pravima u Hong Kongu. Finansijska tržišta su okretala glavu i beležila rast u iščekivanju dana koji je iznedrio saopštenje, 11. oktobra.
A ipak, sporazum „faza jedan“ koji je obelodanjen uz velike fanfare je ogromno razočaranje.
Za početak, nema sistematizovanog sporazuma ili pojašnjenja primene. Ima samo bledunjavog obećanja da će biti pojašnjene namere Kineza da kupe poljoprivredne proizvode SAD od oko 40-50 milijardi dolara, što je omaž u pravcu relativno beznačajnog sporazuma o manipulaciji valutom i pojedinih nagoveštaja inicijativa u vezi sa zaštitom intelektualne svojine i liberalizacijom finansijskog sektora.
I zbog toga Kinezi dobijaju veliki ustupak – drugo po redu odlaganje nove runde tarifa na izvoz u SAD u vrednosti od oko 250 milijardi dolara koja je na početku trebalo da stupi na snagu 1. oktobra.
Ova labava obećanja, kao i ranija slična obećanja, nude malo suštine. Kina je godinama zauzimala pristup „debelog novčanika“ u smirivanju trgovinskih tenzija sa SAD. To je značilo podsticanje uvoza američkih letelica; danas to podrazumeva kupovinu više soje. Naravno, ona ima još dužu šoping listu američkih proizvoda, posebno onih koji su povezani s lancem tehnološkog snabdevanja proizvođača telekomunikacione opreme Huavej.
Ali otvoreni novčanik Kine neće rešiti mnogo dublje ekonomske probleme Amerike. Američki robni trgovinski deficit od 879 milijardi dolara 2018. (koji je iznosio 919 milijardi dolara u drugom kvartalu 2019.) odražava trgovinsku neravnotežu u odnosu na 102 zemlje. To je multilateralan problem, ne bilateralni problem Kine za koji političari insistiraju da mora da se reši da bi se ublažilo sve što muči američke proizvođače i radnike.
Ipak, bez rešavanja makroekonomskih neravnoteža koje podupiru multilateralni trgovinski deficit, naime, hroničan manjak domaće štednje, sve što bi moglo da se postigne „kineskom ispravkom“ bilo bi preusmeravanje trgovine na skuplje strane proizvođače, što bi bio funkcionalan ekvivalent povećanju poreza američkim potrošačima.
Obećanja o sporazumu o valuti podjednako su sumnjiva. To je lak, ali nepotreban dodatak bilo kojem sporazumu. Iako je devizni kurs renminbija u odnosu na američki dolar pao za 11 odsto od kada je počeo trgovinski rat u martu 2018, on je, kada se uskladi sa inflacijom, i dalje za 46 odsto jači u odnosu na veliku grupu trgovinskih partnera Kine od kraja 2004. Kao i trgovina, valute se moraju procenjivati iz multilateralne perspektive da bi se procenilo da li zemlja manipuliše svojim deviznim kursom da bi zadobila nepoštenu prednost.
Zbog te procene je prilično jasno da Kina ne ispunjava prihvaćene kriterijume za manipulaciju valutom. NJen nekada neuobičajeno veliki suficit gotovo da je nestao, ali nema dokaza za bilo kakvu neskrivenu zvaničnu intervenciju na berzama. MMF je u avgustu ponovo potvrdio taj zaključak. Iako je Ministarstvo finansija SAD nedavno Kinu proglasilo krivom za manipulaciju valutom, ta presuda se ne slaže s kriterijumima Ministarstva finansija i Mnukin sada nagoveštava da će možda biti preinačena.
Pravi problem u vezi sa ugovorom „faza jedan“ jeste osnovna struktura ugovora u koju se on po svoj prilici uklapa. Od trgovine do valute pristup je isti – prepisivanje bilateralnih lekova za multilateralne probleme. To neće funkcionisati. Multilateralni problemi zahtevaju rešenja koja su usmerena na makroekonomske neravnoteže na kojima počivaju.
To bi moglo da podrazumeva recipročan okvir za otvaranje tržišta poput bilateralnog sporazuma o investicijama ili rebalansiranje jazova u štednji.
Pitanje štednje posebno je važno za SAD.
Stopa neto nacionalne štednje Amerike od samo 2,2 odsto nacionalnog dohotka u drugom kvartalu 2019. mnogo je manja od proseka od 6,3 odsto u poslednja tri kvartala XX veka. Podsticanje štednje – tačnije suprotno od onoga što SAD rade u svetlu zloslutne trajektorije svog budžetskog deficita – bilo bi najefikasnije sredstvo do sada za smanjenje multilateralne trgovinske neravnoteže s Kinom i još 101 zemljom.
Makroperspektiva je uvek striktna za političare. To naročito važi danas u SAD jer se one ne slažu glatko sa ksenofobičnim bilateralnim fiksacijama, kao što je kritikovanje Kine. Pošto novi znaci otpora Kine sada izlaze na površinu, sporazum „prva faza“ možda nikada neće ugledati svetlost dana. Ali ako se to i dogodi, naneće više štete nego što će pomoći u rešavanju jednog od najvećih aktuelnih ekonomskih problema u svetu.
Autor je fakultativni član Univerziteta Jejl i bivši predsednik Morgan Stenli Azija
Copyright: Project Syndicate, 2019. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
