Foto: EPA-EFE/ DANIEL IRUNGU

Najnovije je to da je svetski lider u dostavljanju pomoći za razvoj siromašnim zemljama koje se suočavaju s posledicama klimatskih promena.

Ipak, prema predlogu koji sada proučava tranzicioni tim Borisa Džonsona, koji će najverovatnije biti sledeći premijer Ujedinjenog Kraljevstva, DFID bi apsorbovalo Ministarstvo spoljnih poslova. Novi premijer bi rešio jedan problem – neprihvatljivu zanemarenost diplomatske službe – stvaranjem još većeg: gubitka možda najvećeg britanskog globalnog aduta današnjice, a to je meka moć koju Britanija projektuje na svim kontinentima zbog svoje inovativne posvećenosti okončanju svetskog siromaštva.

Kako su druge zemlje istražile, inkorporacijom njihovih međunarodnih napora za pružanje humanitarne pomoći sa kancelarijama za spoljne poslove šteti se i diplomatskim naporima i naporima za razvoj. Niko nije na dobitku kada razvoj, koji uspeva na transparentnosti i spoljnoj analizi, “usisa” diplomatija, koja zahteva poverljivost i često je obeležena oskudnim revizijama izveštaja.

Naravno, Džonsonov tim smatra da je privlačno to što javnost, iz razloga zbog kojih ja i drugi moramo da preuzmemo bar deo krivice, nije u potpunosti upoznata sa činjenicama o tome šta razvojna pomoć Velike Britanije može da postigne. Kada su upitani, britanski glasači su rekli da misle da se oko 20 odsto nacionalnog budžeta troši na međunarodnu pomoć, a zapravo je taj broj blizu jedan odsto. Roditelji u Britaniji su šokirani kada čuju da se iz ukupnog vladinog godišnjeg budžeta za pomoć izdvaja samo oko 50 penija za školovanje jednog deteta u Africi, što nije dovoljno ni za olovku, a kamoli za učitelja ili učionicu.

Očuvanje DFID nije stvar pristrasnosti, jer postoji izvanredan konsenzus kada je u pitanju podrška Koaliciji za globalni prosperitet sa sedištem u Velikoj Britaniji, koja je pokazala da su diplomatija i razvoj različiti zadaci jednake važnosti. Kancelarija za inostrane i poslove Komonvelta (FCO), zapazio je Tom Tagendat, konzervativni član parlamenta i predsednik Komiteta za spoljne poslove Velike Britanije, je “glavni diplomata” u zemlji, i “ne treba više očekivati da diplomate znaju kako da usmeravaju kraljicu Elizabetu nego kako da rukovode međunarodnom trgovinom i razvojem”.

Ali postoji jedan još jači i hitniji argument za podršku nezavisnom DFID. Bivši britanski premijer Vinston Čerčil imao je običaj da Sjedinjene Države, Evropu i Komonvelt opisuje kao tri koncentrična kruga britanskog uticaja. Što više uticaja Britanija ima u jednom krugu, tvrdio je on, to će više imati i u drugim: kada je glas Britanaca snažan u Evropi, oni će biti mnogo ozbiljnije shvaćeni među Amerikancima.

Ipak, sedam decenija od Drugog svetskog rata, Britanija je previše često zanemarivala četvrti krug koji čine multilateralne institucije kao što su Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Ulogu ovih institucija u globalnom upravljanju je sada dovela u pitanje administracija američkog predsednika Donalda Trampa, baš kada je međunarodna saradnja najneophodnija za rešavanje zajedničkih problema. Ali, pošto se Britanija posle 1945. plašila da će jače multilateralne institucije zemlji nametnuti još veći antikolonijalistički pritisak, mi smo često ostajali na distanci. Nasuprot tome, Francuska je uspostavila znatan uticaj u MMF-u, a Skandinavci su postali nezamenljivi u mirovnim i razvojim naporima UN.

Laburistička vlada od 1997. do 2010. je pokušala da ponovo uspostavi britasnki uticaj u toj oblasti. Britanija je pomagala pri kreiranju dve važne nove institucije: G20 i globalnog Odbora za finansijsku stabilnost (FSB). A ako Velika Britanija posle Bregzita želi da ima međunarodni uticaj i bude “globalna Britanija”, DFID je od ključnog značaja, pošto je zabeležio značajne rezultate u predvođenju multilateralnih inicijativa u oblastima od zdravlja i obrazovanja do zaštite životne sredine. U svakom slučaju, uspeo je više nego što je očekivano zahvaljujući saradnji sa donatorima i koristeći prednosti kapaciteta drugih zainteresovanih strana.

Između ostalog, DFID je učestvovao i u stvaranju Međunarodnog fonda za finansiranje imunizacije (koji je obezbedio vakcine za preko 700 miliona dece od 2000. godine), organizacije Globalno partnerstvo za zdravlje, kao i Fonda za napredak na tržištu od 1,5 milijardi dolara, koji je finansirao razvoj novih lekova u siromašnim zemljama. Kroz DFID, Velika Britanija je vodeći član Globalnog fonda i glavni oslonac novog Međunarodnog finansijskog fonda za obrazovanje koji smo ja i drugi razvili.

Ne treba napominjati da u odsustvu snažnog DFID Britanija ne bi mogla da ima vodeću ulogu u značajnim globalnim multilateralnim razvojnim naporima.

FCO ne može jednostavno da zameni DFID u jedinstvenoj ulozi u zbližavanju zemalja i razvojne zajednice. Bez nezavisnog budžeta, ministra na nivou kabineta, i međunarodno uvaženih lidera, britanski razvojni program ne bi bio u mogućnosti da dovoljno brzo i efikasno mobiliše resurse u odgovor na buduće krize. Niti bi mogao na međunarodnom nivou da se postavi kao izvor meke moći.

Čak i nacionalisti moraju da se suoče sa bezbednosnim pretnjama koje predstavljaju krhke države, eksplozijom broja izbeglica, i neprekidnim pošastima siromaštva i nepravde. Kada najveći globalni izazovi današnjice – od klimatskih promena do nejednakosti i nasilnih konflikata – ne dopuštaju unilateralna rešenja, neophodna je multilateralna akcija. Snažan, institucionalno nezavisan, i dobro finansiran DFID je sada neophodan više nego ikad.

Dakle, dok Džonson predviđa da će Velikoj Britaniji posle Bregzita trebati mnogo snažniji FCO da bi se zadržao međunarodni uticaj zemlje, isključivanje DFID bi nanelo štetu još važnijem postbregzitovskom imperativu – održavanju našeg globalnog liderstva, naročito u ostvarivanju Ciljeva održivog razvoja oko kojih su se saglasile sve zemlje članice UN.

Autor, bivši premijer i ministar finansija Velike Britanije, specijalni je izaslanik UN za globalno obrazovanje i predsednik Međunarodne komisije za finansiranje mogućnosti globalnog obrazovanja

Povezani tekstovi