Da li se Amerika vraća izolacionizmu?

Dok su bivši potpredsednik Majk Pens i bivša ambasadorka SAD pri Ujedinjenim nacijama Niki Hejli branili podršku Amerike Ukrajini u ruskom ratu, guverner Floride Ron DeSantis i biznismen Vivek Ramasvami su izrazili skepticizam.

Bivši predsednik SAD Donald Tramp – neosporan favorit – nije učestvovao u događaju ali i on se protivio umešanosti Amerike u taj konflikt.

Ankete pokazuju da su obični republikanci podeljeni koliko i kandidati.

To izaziva zabrinutost da bi, ako neki izolacionistički republikanac pobedi 2024, to moglo da označi prekretnicu za međunarodni poredak kojim dominiraju SAD, uspostavljen na kraju Drugog svetskog rata.

Istorijski, javno mnjenje u Americi je osciliralo između ekstroverzije i povlačenja.

Pošto je sedočio tragičnim posledicama izolacionizma 1930-tih, predsednik Frenklin D. Ruzvelt je pokrenuo proces koji je kulminirao stvaranjem institucija Breton Vudsa 1944. i Ujedinjenih nacija 1945.

Posleratne odluke predsednika Harija Trumana su tada dovele do trajnih saveza i stalnog vojnog prisustva SAD u inostranstvu.

Sjedinjene Države su uložile velika sredstva u rekonstrukciju Evrope kroz Maršalov plan 1948, stvorile NATO 1949. i predvodile koaliciju UN koja se borila u Koreji 1950.

Ove akcije bile su deo realističke strategije za obuzdavanje sovjetske moći.

Ali obuzdavanje je tumačeno na različite načine, a Amerikanci su kasnije vodili ogorčene, često pristrasne debate o intervencijama u zemljama u razvoju poput Vijetnama i Iraka.

Ipak, dok je etika intervencije dovođena u pitanje, vrednost održavanja liberalnog institucionalnog poretka bila je mnogo manje kontroverzna.

Kao što je američki teolog Rajnhold Nibur jednom primetio, „srećna nejasnoća“ liberalnog internacionalizma ga je spasila od podleganja ideološkoj rigidnosti.

Liberalni međunarodni poredak je tako uživao široku podršku u američkim spoljnopolitičkim krugovima u decenijama posle Drugog svetskog rata.

Ali na predsedničkim izborima 2016, Trampove tvrdnje da su od saveza i institucija nastalih posle 1945. drugi imali koristi na račun Amerike su snažno odjeknule među mnogim glasačima.

Naravno, njegov populistički apel počivao je na više od napada na spoljnu politiku SAD.

On je takođe iskoristio rasprostranjeni gnev zbog ekonomskih dislokacija izazvanih globalizacijom i velikom recesijom posle 2008. kao i polarizovane kulturne promene vezane za rasu, ulogu žena i rodni identitet.

Ali time što je za ekonomske probleme okrivio „loše trgovinske sporazume sa zemljama poput Meksika i Kine i imigrante koji se takmiče za posao“, Tramp je uspešno povezao nativističku ogorčenost sa spoljnom politikom SAD.

Naravno, Tramp nije prvi koji je primenio ovu formulu.

Sadašnji populistički odgovor je imao prethodnike 1920-tih i 1930-tih.

Više od 15 miliona imigranata je došlo u SAD tokom prve dve decenije ovog veka, što je među mnogim belim Amerikancima raspirilo strah da će biti preplavljeni.

Početkom 1920-ih, Kju kluks klan pomogao je da se progura Zakon o nacionalnom poreklu kako bi se „sprečilo preplavljivanje nordijske rase“ i da se očuva stara, homogenija Amerika.

Slično tome, Trampov izbor 2016. je odražavao, a ne izazvao, duboke rasne, ideološke i kulturne podele koje su se razvijale od 1960-tih.

Dok mnogi analitičari brinu da bi smanjenje američke moći moglo rezultirati vrstom međunarodnog nereda kakav je obeležio 1930-te, Trampove pristalice tvrde da je manje velikodušan i tvrđi stav njegove administracije doveo do veće stabilnosti u inostranstvu i podrške kod kuće.

U svakom slučaju, Trampov izbor predstavlja jasan pomak od liberalne tradicije.

Neki veruju da je Trampov uspon izazvan neuspehom liberalnih elita da odraze osnovne sklonosti američkog naroda.

Naravno, postoji mnogo struja američkog javnog mnjenja, a elitne grupe su generalno više zainteresovane za spoljnu politiku nego javnost u celini.

Bez obzira na to, imamo dobar osećaj o stavovima javnosti tokom vremena.

Od 1974, Čikaški savet za globalne poslove anketira Amerikance o tome da li je bolje igrati aktivnu globalnu ulogu ili se držati podalje od svetskih poslova.

Tokom tog perioda, otprilike jedna trećina javnosti je, imajući u vidu tradiciju devetnaestog veka, bila dosledno izolacionistička.

Taj broj je dostigao 41 odsto u 2014. godini; ali, suprotno popularnom mitu, 2016. nije bila vrhunac izolacionizma posle 1945. godine.

U vreme izbora, 64 odsto Amerikanaca je reklo da se zalaže za aktivno učešće u svetskim poslovima, a taj broj je porastao na 70 odsto u 2018, što je najviši zabeleženi nivo od 2002. godine.

Iako je potpuni izolacionizam u stilu 1930-tih malo verovatan, mnogi analitičari i dalje brinu da bi izostanak podrške Ukrajini mogao da signalizira povratak smanjenju američke moći, što bi nagovestilo ozbiljno slabljenje međunarodnog poretka.

Invazija ruskog predsednika Vladimira Putina predstavlja očigledno kršenje Povelje UN.

Ako Rusija pobedi u okupaciji ukrajinske teritorije, ona će potkopati liberalni princip koji zabranjuje upotrebu sile za promenu granica zemlje.

Solidarnost među zemljama NATO-a u primeni sankcija i snabdevanju Ukrajine vojnom opremom stoga nije samo moralna, već i praktična i realna.

Ishod rata u Ukrajini će imati ozbiljne posledice po budućnost Evrope i šireg sveta.

Iako su Putin i kineski predsednik Si Đinping ušli u „neograničeno“ partnerstvo neposredno pre invazije, Kina je bila oprezna, do sada, u pružanju materijalne podrške Rusiji.

Kineski lideri su nesumnjivo zabrinuti zbog Putinovog preuzimanja rizika, kao i oko toga da li taj savez ima preveliku cenu po kinesku meku moć.

Međutim, ako Putin pobedi, Kina bi mogla zaključiti da se preuzimanje takvih rizika isplati – što je lekcija koja neće biti izgubljena ni za ostatak sveta.

Oni koji tvrde da Amerika nema važan nacionalni interes u pomaganju Ukrajini nose istorijske poveze na očima.

Njihova naivnost (ako ne i loša namera) trebalo bi da ih diskvalifikuje iz trke za predsedničko mesto.

Džozef Naj, profesor na Univerzitetu Harvard i bivši pomoćnik američkog sekretara odbrane, je autor, najskorije, knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“ (Oxford University Press, 2019).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org