foto (BETAPHOTO AP Photo/Charlie Neibergall)Već na početku sezone kampanje pred predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama, najizglednije je da će finalno takmičenje biti revanš između predsednika Džozefa Bajdena i Donalda Trampa.
Sudeći po izbornoj mapi iz 2020, Bajden je na dobroj poziciji da pobedi.
Ali, američka politika je nepredvidljiva i bilo kakva zdravstvena, zakonska ili ekonomska iznenađenja mogla bi da izmene ishod.
Iz tog razloga, mnogi prijatelji iz inostranstva me pitaju šta bi se dogodilo sa spoljnom politikom SAD u slučaju da se Tramp vrati u Belu kuću.
Ovo pitanje dodatno komplikuje činjenica da je Tramp sam po sebi nepredvidljiv.
Predsedničko mesto je bilo njegova prva politička funkcija, a milje iz kojeg on potiče rezultirao je veoma nekonvencionalnim političkim stilom.
Njegov uspeh kao zvezde rijaliti televizije znači da je on uvek fokusiran na to da privuče pažnju kamere – često sa izjavama koje su više nečuvene nego istinite – kao i da krši konvecionalne norme ponašanja.
Osim toga, Tramp je intuitivno shvatio da bi mogao da pokrene nezadovoljstvo osuđivanjem nejednakih ekonomskih efekata globalne trgovine i raspirivanjem nezadovoljstva zbog imigracije i kulturoloških promena, naročito među starijim belim muškarcima bez fakultetskog obrazovanja.
Konstantnim izbacivanjem populističkih, protekcionističkih i nacionalističkih izjava obezbedio je sebi podjednako konstantnu medijsku pokrivenost.
Mnogi su 2016. očekivali da će se Tramp pomeriti ka centru kako bi proširio svoju političku popularnost, što bi većina normalnih političara učinila.
Umesto toga, on je ostao pri svojoj lojalnoj bazi, koju je koristio kao oruđe protiv svih članova kongresa iz njegove stranke koji su se usudili da ga kritikuju ili mu protivreče.
Oni republikanci koji su mu se otvoreno suprotstavili su uglavnom gubili na primarnim izborima od svojih izazivača koje je Tramp podržao.
Zahvaljujući tome, Tramp je uspostavio gotovo potpunu kontrolu u Republikanskoj stranci.
Na izborima 2020. ga je, međutim, sklonost ka ekstremnoj desnici verovatno koštala podrške nekih umerenih republikanaca i onih nezavisnih u ključnim državama.
Kao predsednik, Tramp je bio drugačiji od svih svojih prethodnika.
On je često najavljivao velike nove politike (ili otpuštanja sekretara kabineta) na Tviteru, naizgled iz čistog hira.
Njegovu administraciju su stoga karakterisale česte promene u najvišim krugovima i kontradiktorne političke poruke, dok je sam predsednik minirao sopstvene najviše zvaničnike.
Međutim, ono što je izgubio u organizacionoj koherenciji, on je nadoknadio svojom gotovo potpunom dominacijom na dnevnom redu.
Nepredvidljivost je bila jedna od Trampovih najmoćnijih političkih alatki.
Koliko god da se Tramp čvrsto držao svojih političkih stavova, oni su eklektični, a ne tradicionalno republikanski.
On već dugo izražava protekcionistička mišljenja o trgovini i kanališe nacionalističku ogorčenost tvrdeći da američki saveznici to iskorišćavaju.
On je otvoreno osporio konsenzus o liberalnom međunarodnom poretku nakon 1945. godine i proglasio NATO zastarelim, što je navelo Džona Boltona, jednog od njegovih bivših savetnika za nacionalnu bezbednost, da se zabrine da će Tramp povući SAD iz alijanse ako bude ponovo izabran.
Sa svoje strane, Tramp je nedavno obećao da će „završiti proces fundamentalnog preispitivanja svrhe NATO-a koji smo započeli pod mojom administracijom“.
Dok je bio predsednik, Tramp se povukao iz Pariskog klimatskog sporazuma i izašao iz Trans-pacifičkog partnerstva koje je ispregovarao bivši predsednik Barak Obama.
On je oslabio Svetsku zdravstvenu organizaciju; nametnuo porez na uvoz čelika i aluminijuma od saveznika; pokrenuo trgovinski rat sa Kinom; povukao se iz Iranskog nuklearnog sporazuma; kritikovao G7 i hvalio autoritarne lidere za koje je poznato da su kršili ljudska prava.
Bio je upadljivo suptilan u svojim odnosima sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i skeptičan prema američkoj podršci Ukrajini.
Istraživanja pokazuju da je meka moć Amerike znatno opala tokom godina pod Trampom.
Iako tvitovi mogu da doprinesu da se uspostavi globalna agenda, njihov ton i suština takođe mogu da uvrede druge zemlje.
Tramp je posvećivao veoma malo pažnje ljudskim pravima, a u njegovim govorima je nedostajalo odavanje poštovanja principima demokratije za koje se zalagao svaki predsednik od Džimija Kartera i Ronalda Regana.
Čak su i kritičari koji su aplaudirali njegovom oštrijem stavu prema Kini krivili Trampa zato što nije radio sa saveznicima reagujući na ponašanje Kine.
Osim toga, Tramp je ugrozio prednosti koje je Amerika dugo uživala zahvaljujući vodećem uticaju među globalnim institucijama.
Dakle, šta bi se dogodilo tokom drugog Trampovog mandata?
Podsetimo se da je, pre izbora 2016, 50 republikanskih bivših zvaničnika na polju nacionalne bezbednosti potpisalo izjavu u kojoj se upozorava da „predsednik mora da bude disciplinovan, da kontroliše emocije i deluje samo nakon razmišljanja i pažljivog razmatranja… Tramp nema ni jedan od ovih ključnih kvaliteta. On ne podstiče oprečne stavove. Nedostaje mu samokontrola i deluje impulsivno. Ne može da toleriše kritike na ličnom nivou. Svojim nepredvidljivim ponašanjem je izazvao zabrinutost naših najbližih saveznika“.
Kada je Tramp pobedio, ovi kritičari su isključeni iz svake uloge u njegovoj administraciji, što bi se najverovatnije ponovo dogodilo.
Kao politički lider usmeren na prikupljanje moći, Tramp je jasno pokazao da je sposoban.
Ali njegov temperament u vladanju je pokazao da mu nedostaje emocionalna inteligencija koja je bila u osnovu uspeha predsednika kao što su Frenklin D. Ruzvelt i Džordž H.V. Buš.
Kao što je Toni Švarc, pisac Trampove autobiografije, jednom rekao: „Rano sam shvatio da će Trampov osećaj sopstvene vrednosti zauvek biti u opasnosti. Kada se oseti ugroženo, on reaguje impulsivno i defanzivno, konstruišući samoopravdavajuću priču koja se ne oslanja na činjenice. Tramp jednostavno ne obraća pažnju na emocije ili interese drugih. A ključni deo ove priče je to da su činjenice ono što Tramp smatra da jesu tog određenog dana“.
Dok je bio na mestu predsednika, Trampove lične potrebe često su iskrivljivale njegove motive i uticale na ciljeve njegove politike.
Takođe, Trampov temperament je ograničio njegovu kontekstualnu inteligenciju.
Iako ga je nedostatak iskustva u vladi i međunarodnim odnosima poslovima već učinio manje kvalifikovanim od većine njegovim prethodinka, on gotovo da nije pokazao interesovanje da popuni praznine u svom znanju.
Što je joše gore, njegova stalna potreba za samopotvrđivanjem dovela je do pogrešnih političkih izbora koji su oslabili američke saveze – na primer, nakon njegovih sastanaka 2018. sa Putinom i severnokorejskim liderom Kim Džong Unom.
Sudeći po Trampovom ponašanju u svojstvu bivšeg predsednika, ništa se nije promenilo.
On i dalje ne želi da prizna svoj poraz iz 2020, a u njegovoj kampanji za povratak u Belu kuću posle izbora sledeće godine već su se pojavljivale ekstremne izjave koje mobilišu njegovu lojalnu bazu.
Ako on uspe, jedina predvidljiva karakteristika američke spoljne politike biće nepredvidljivost.
Autor je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“
Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
