„Ogorčeni odlukom Zelenskog, nezadovoljstvo dostiglo vrhunac“: Zašto mnogi Ukrajinci smatraju da komandant Oružanih snaga mora da ode?

Veliki deo ukrajinskog društva, kako vojnici tako i civili, ogorčen je odlukom predsednika Volodimira Zelenskog da smeni popularnog i reformama naklonjenog ministra odbrane Mihaila Fedorova, piše u analizi Kijev independent.

O motivima Zelenskog za ovu odluku mnogo se raspravljalo. Među teorijama su bile da predsednik Fedorova vidi kao političkog rivala ili da su njegove aktivnosti na zatvaranju koruptivnih kanala u Ministarstvu odbrane naljutile ljude bliske vlasti.

Na kraju se pokazalo da je najrasprostranjenija pretpostavka bila tačna: presudan je bio lični i profesionalni sukob između Fedorova i kontroverznog glavnokomandujućeg Oružanih snaga Ukrajine, Oleksandra Sirskog.

Na burnoj konferenciji za novinare, održanoj neuobičajeno otvoreno za visokog zvaničnika u ratnoj Ukrajini, Fedorov je javno optužio vrhovnog generala da blokira reforme, podstiče kulturu prikrivanja istine i da je direktno radio na tome da izgubi poverenje predsednika Zelenskog.

„Sve inicijative koje smo predlagali počele su da bivaju blokirane, a Sirski nije spreman da lično razgovara o problemima, lice u lice“, rekao je Fedorov, dodajući da je general postavio Zelenskom ultimatum – ili će on biti smenjen sa mesta ministra odbrane, ili neće biti dalje saradnje.

„Umesto da razmišlja o tome kako da asimetrično porazi Rusiju, on je razmišljao o tome kako da podeli zemlju, i to je veliki problem“.

Nezadovoljstvo glavnokomandujućim prisutno je u velikom delu ukrajinske vojske još od prvih meseci njegovog mandata početkom 2024. Mnogi Sirskog vide kao oličenje svega što nije u redu sa sovjetskim modelom komandovanja, koji je i dalje u velikoj meri prisutan u ukrajinskim oružanim snagama.

Njegovo preterano mešanje u taktičke odluke na nižim nivoima komandovanja, kao i sklonost skupim ofanzivama i vođenju odbrambenih borbi pod nepovoljnim uslovima, doneli su Sirskom reputaciju komandanta koji ne pridaje dovoljno značaja životima običnih vojnika, u trenutku kada se ukrajinska vojska već suočava sa ozbiljnom krizom nedostatka ljudstva.

Međutim, sve do smene Fedorova, otvoreno protivljenje i javne kritike dolazile su samo od malog broja glasnih pojedinaca, uglavnom onih koji su već napustili vojsku, bili pred odlaskom ili su bili u procesu razduživanja.

Većina visokih oficira, čak i oni koji su se možda duboko protivili Sirskom i njegovom načinu komandovanja, izvršavali su naređenja i održavali jedinstvo u vojsci.

Sada, nakon što je Zelenski stao na stranu Sirskog umesto reformama naklonjenog Fedorova, protivljenje glavnokomandujućem dostiglo je tačku ključanja, kako u ukrajinskom društvu, tako i među pripadnicima vojske.

Diplomac vojne akademije u Moskvi i artiljerijski oficir u poslednjim godinama Sovjetskog Saveza, Oleksandar Sirski bio je jedan od vodećih ukrajinskih generala kada je Rusija u februaru 2022. pokrenula sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu.

Upravo tokom prve godine rata ostvario je svoje najznačajnije uspehe na bojnom polju, pre svega u odbrani Kijeva od ruskog prodora ka ukrajinskoj prestonici, kao i tokom veoma uspešne ukrajinske kontraofanzive u Harkovskoj oblasti u jesen iste godine.

Međutim, već naredne zime njegova procena u dugotrajnim iscrpljujućim borbama dovedena je u pitanje tokom odbrane grada Bahmuta u Donjeckoj oblasti.

Iako su ruske snage u toj bici pretrpele ogromne gubitke, visoku cenu platile su i neke od najiskusnijih ukrajinskih jedinica, naročito nakon što su ruske trupe u proleće 2023. gotovo potpuno opkolile grad.

U februaru 2024. godine, posle višemesečnih tenzija između predsednika Volodimira Zelenskog i tadašnjeg glavnokomandujućeg Valerija Zalužnog, Sirski je preuzeo njegovu funkciju upravo u trenutku kada je počinjala završna faza bitke za Avdijivku.

U tom trenutku, Sirski je u vojsci već imao reputaciju generala starog kova, oblikovanog sovjetskim načinom razmišljanja, ali i sposobnog taktičara sa bogatim iskustvom. Nakon iskustva iz Bahmuta, pojedini pripadnici vojske već su mu nadenuli nadimak „Kasapin“, ali je većina ipak bila spremna da mu pruži priliku.

Za razliku od operacija koje je vodio 2022. godine, njegov zadatak kao glavnokomandujućeg od tada je bio da vodi Ukrajinu kroz dugotrajan iscrpljujući rat iz strateški odbrambenog položaja.

Tokom svog mandata, general je često kritikovan zbog toga što nije imao jasnu strategiju koja bi odgovarala stvarnosti rata u kojem se Ukrajina nalazi.

„Ne znam da li on (Sirski) uopšte ima strategiju. U svim materijalima koje sam video iz Generalštaba nikada nisam naišao ni na šta što bi ličilo na strategiju“, rekao je za Kijev Independent Oleksandar Širšin, bivši komandant bataljona 47. mehanizovane brigade, koji je smenjen nakon što je javno kritikovao „idiotska naređenja“ višeg komandnog kadra.

„U jednom intervjuu rekao je da je njegova strategija ‘odbrana Ukrajine’. To nije strategija“.

Od mikromenadžera do „Kasapina“

Da bi opstala protiv protivnika koji raspolaže znatno većim ljudskim resursima i spreman je da vodi dugotrajan rat iscrpljivanja, Ukrajina je morala da koristi prednosti odbrane – da nanosi protivniku što veće gubitke, uz istovremeno maksimalno očuvanje života sopstvenih vojnika.

Međutim, način na koji je Sirski rukovodio vojskom tokom 2024. i 2025. godine često je ukazivao ne samo na sistemske probleme koji su otežavali ostvarenje tog cilja, već i na to da on, prema mišljenju kritičara, nije u potpunosti razumeo da upravo to treba da bude osnovni cilj.

Nepovoljne iscrpljujuće borbe često su nastavljane do poslednjeg trenutka, pri čemu su komandanti dobijali naređenja da se ni pod kojim uslovima ne povlače i da po svaku cenu vrate izgubljene položaje.

Veliki gubici nastali na taj način kasnije su doveli do toga da nije bilo dovoljno ljudi za popunjavanje znatno povoljnijih odbrambenih linija.

Situaciju su dodatno pogoršavali elementi takozvane sovjetske komandne kulture, koju su mnogi povezivali sa Sirskim. Komandanti su često imali motiv da višoj komandi šalju ulepšane ili netačne izveštaje iz straha od kazni zbog gubitka položaja.

To je dalje dovodilo do toga da Generalštab donosi pogrešne odluke i izdaje loša naređenja brigadama i bataljonima, dok komandanti na terenu praktično nisu imali mogućnost da ih ospore.

„Nije bilo važno da li je naređenje nemoguće izvršiti, da li nema smisla ili će samo dovesti do nepotrebnih gubitaka. Ako je Sirski tako naredio, to je moralo da se izvrši“, rekao je Širšin.

Vrline i mane Sirskog možda su se najjasnije pokazale tokom iznenadnog upada ukrajinskih snaga u rusku Kursku oblast u leto 2024. godine.

Početna manevarska ofanziva, izvedena uz pomoć elitnih vazdušno-desantnih jedinica i gotovo besprekornu operativnu tajnost, dobila je brojne pohvale zbog svoje smelosti i načina na koji je sprovedena.

Međutim, nakon prvih nekoliko meseci operacije, ukrajinsko prisustvo u Kurskoj oblasti postalo je očigledan strateški teret.

Taj izbočeni front predstavljao je još jedno nepovoljno bojište rata iscrpljivanja i dodatno je produžio liniju fronta koju je ionako ozbiljno prenapregnuta ukrajinska vojska morala da brani.

Kriza ljudstva

Kako se ruski rat iscrpljivanja nastavljao, hronični nedostatak ljudstva u ukrajinskoj vojsci postajao je sve ozbiljniji, dok su istovremeno rasle društvene tenzije oko mobilizacije.

Do sredine 2024. gotovo da više nije bilo dobrovoljaca spremnih da se prijave za pešadijske jedinice, a sama mobilizacija postajala je sve prisilnija. Snimci vojnih službenika koji muškarce odvode sa ulica u autobuse postali su sve češći prizor.

Zbog velike političke osetljivosti ovog pitanja, predsednik Volodimir Zelenski i tadašnji ministar odbrane Rustem Umerov uglavnom su izbegavali da se njime ozbiljnije bave.

Istovremeno je vojska pod Sirskim, bez većeg političkog pritiska, nastavila sa neefikasnim raspoređivanjem i korišćenjem novo mobilisanih vojnika, iako je kvalitet novopridošlih regruta stalno opadao.

Umesto popunjavanja postojećih brigada, formirane su nove jedinice, dok su postojeće često razbijane i premeštane radi zatvaranja rupa na frontu kroz privremene komandne strukture koje su ih, prema kritikama, tretirale kao potrošni materijal.

Na samoj liniji fronta, filozofija „ni korak nazad“ dovela je do konstantno visokih gubitaka. Pojedini komandanti bataljona navodili su da su njihove pešadijske jedinice bile gotovo potpuno uništene više puta u toku jedne godine.

Zamena pešadije bespilotnim sistemima dugotrajan je proces koji može potrajati godinama, ukoliko je uopšte u potpunosti moguć.

U međuvremenu, bojište kojim dominiraju dronovi učinilo je život pešadinaca i jurišnih vojnika znatno opasnijim nego pre samo dve godine, a kamoli u konvencionalnim ratovima za koje je Sirski bio vojno obrazovan.

Rusija sebi može da priušti korišćenje pešadije kao praktično potrošne jurišne snage sve dok uspeva da stalno popunjava redove novim dobrovoljcima ili mobilisanim vojnicima.

Ukrajina nema takvu mogućnost, zbog čega je očuvanje života sopstvenih vojnika od presudnog značaja kako bi se izbegao kolaps fronta u dugotrajnom ratu iscrpljivanja.

Otkrića o „Skeliji“ dodatno pojačala kritike

Tokom 2026. godine nova otkrića o uslovima unutar jurišnih pukova Sirskog postala su jedna od glavnih tačaka kritike na račun glavnokomandujućeg.

Jedna od najvećih jedinica, 425. jurišni puk, poznatiji kao „Skelija“, već je imao lošu reputaciju u vojsci zbog nasilja, zlostavljanja i prinudnih metoda unutar jedinice, kao i zbog rasipničkog odnosa prema životima vojnika na bojištu.

U junu ove godine, istraga ukrajinskog medija Babel otkrila je 26 slučajeva smrti vojnika tokom osnovne obuke, nakon čega je ovaj slučaj postao jedna od glavnih tema u ukrajinskoj javnosti.

Iako je komandant „Skelije“ suspendovan, ozbiljnija odgovornost za sada je izostala, dok je neposredno pokroviteljstvo Sirskog nad tom jedinicom izazvalo dodatne kritike na njegov račun.

Nedugo nakon prvih otkrića, bivši načelnik štaba „Skelije“, koji je ujedno komandovao i 155. mehanizovanom brigadom angažovanom uz ovaj puk kod Pokrovska, uhapšen je i optužen da je naredio otmicu i ubistvo dvojice civila u Kijevskoj oblasti.

Afera „Skelija“ izbila je upravo u trenutku kada su Fedorovljeve reformske mere predviđale nove ugovore kojima bi ukrajinski pešadinci i pripadnici jurišnih jedinica postali među najbolje plaćenim vojnicima na svetu — što je predstavljalo potpunu suprotnost prinudi i zlostavljanju koji su povezivani sa Sirskijevim jurišnim snagama.

Nije bilo prostora za zajednički rad

Kada je u januaru 2026. imenovan za ministra odbrane, bilo je gotovo izvesno da će Fedorov pre ili kasnije ući u sukob sa Sirskim.

Pored reformi javnih nabavki i insistiranja na upravljanju zasnovanom na podacima, Fedorov je pokušao, ako već ne da reši problem nedostatka ljudstva, onda barem da ga stavi pod kontrolu kroz reviziju stvarnih gubitaka na frontu i uvođenje kontroverznog novog sistema vojnih ugovora.

Međutim, pošto on i glavnokomandujući nisu delili istu stratešku viziju rata, sukob je, prema oceni mnogih posmatrača, bio neizbežan.

Na konferenciji za novinare nakon smene, Fedorov je otklonio svaku sumnju u prirodu svog sukoba sa Sirskim.

U jedanaest oštrih tačaka izneo je probleme koje je zatekao po dolasku u Ministarstvo odbrane, pri čemu su mnoge od njegovih najtežih kritika bile usmerene upravo na kulturu komandovanja koju je, kako tvrdi, stvorio Sirski.

„Odgovornost se uvek prebacuje naniže u komandnom lancu“, rekao je Fedorov.

„Uvek neko drugi snosi krivicu, stalno se govori o istragama i o tome da treba pronaći ‘krivca'“.

Među problemima koje je naveo bili su i „stalna neiskrenost“, loše funkcionisanje brojnih armijskih korpusa, često i stihijsko smenjivanje komandanata brigada, kao i potpuno odsustvo ozbiljne analize pretrpljenih gubitaka.

Uprkos svim nesuglasicama, pa čak i činjenici da je, kako tvrdi, Sirski tražio njegovu smenu, Fedorov je rekao da je bio spreman na saradnju. Mnogi Ukrajinci njegove reforme doživljavali su kao neophodnu protivtežu sovjetskom modelu komandovanja koji se vezuje za Sirskog.

Ali, prema Fedorovljevim rečima, Sirski nije želeo zajednički rad. Iskoristio je svoj blizak odnos sa predsednikom Volodimirom Zelenskim kako bi ga ubedio da smeni čoveka kojeg su mnogi Ukrajinci nazivali najuspešnijim ministrom odbrane u istoriji zemlje.

Prelomni trenutak?

Iako je nezadovoljstvo načinom komandovanja Sirskog u vojsci prisutno već duže vreme, odluka Zelenskog da stane na njegovu stranu umesto na stranu mladog reformatora Fedorova podstakla je mnoge Ukrajince da otvoreno zahtevaju smenu glavnokomandujućeg.

Dan nakon Fedorovljeve konferencije za novinare, njegov bivši savetnik, poznati dobrovoljac i društveni komentator Serhij Sternenko objavio je još oštriju kritiku, optužujući Sirskog da ozbiljno šteti ukrajinskim ratnim naporima.

Sternenko je optužio Sirskog da „uništava vojsku iznutra“, posebno ukazujući na slučaj puka „Skelija“ i navodeći detalje jedne nepromišljene ofanzive u kojoj su ukrajinske snage pretrpele velike gubitke usled prijateljske vatre.

Kijev Independent zatražio je komentar Generalštaba povodom ovih optužbi, ali odgovor nije dobio.

Kršeći dugogodišnje nepisano pravilo da se javno ne kritikuju politički i vojni vrh tokom rata, vojnici i komandanti širom zemlje počeli su otvoreno da govore, pridružujući se sve brojnijim veteranima, analitičarima, dobrovoljcima i poslanicima koji traže promene.

Čak su i pojedini ukrajinski generali, među njima veoma cenjeni Mihajlo Drapatij, kojeg mnogi vide kao najboljeg kandidata da nasledi Sirskog na mestu glavnokomandujućeg, javno poručili da su vojsci potrebne ozbiljne promene.

Kako je broj kritičara rastao, pojavili su se i prvi navodi da Generalštab pokušava da kazni one koji javno istupaju protiv sadašnjeg rukovodstva.

Alina Mihajlova, načelnica medicinske jedinice u kojoj je nekada služio veteran Dmitro Kozjatinski – jedan od organizatora protesta – izjavila je da je komanda Snaga za bespilotne sisteme tražila informacije o njemu.

Već narednog dana, popularni komandant istog bataljona Serhij Filimonov objavio je da je od Generalštaba dobio disciplinsku opomenu zbog javne podrške protestima.

„Počašćen sam“, kratko je napisao na kraju objave.

Pojedine druge jedinice i komandanti javno su podržali Sirskog, ali je, kako je Sternenko unapred tvrdio, a neki vojnici kasnije potvrdili na društvenim mrežama, Generalštab slao instrukcije da se objavljuju poruke podrške glavnokomandujućem.

Istovremeno su se pojavili snimci pripadnika puka „Skelija“ u spornom gradu Konstantinivka u Donjeckoj oblasti kako drže ukrajinske zastave i portrete Zelenskog i Sirskog, nakon što je jedinica saopštila da je tamo sprovela operacije čišćenja.

Zaključno sa 19. julom, politička i vojna kriza dostigla je kritičnu tačku.

Nakon što su se pojavile informacije da Zelenski razmatra smenu svog lojalnog, ali sve kontroverznijeg glavnokomandujućeg, predsednik se sastao ne samo sa Fedorovom i Sirskim, već i sa drugim vodećim generalima, uključujući Drapatija.

Istovremeno, dok se svakodnevni protesti nastavljaju i dobijaju na snazi, ostaje mogućnost da upravo prvobitna odluka predsednika Zelenskog postane okidač za mnogo šire i pozitivnije promene u vrhu ukrajinske vojske.

Od trenutka kada su ruski tenkovi ušli u Ukrajinu 2022. godine, dve suprotstavljene vizije budućnosti zemlje nalaze se u središtu njene borbe za opstanak i nezavisnost.

Jedna je stara, tvrdoglava i sovjetska – izdržljiva, iskusna i sa mnogim pobedama iza sebe, ali često opterećena prikrivenim lažima, korupcijom i lošim upravljanjem koje se krije ispod površine.

Druga je mlada, inovativna i ne oslanja se na vojnu tradiciju, već na iskustva iz civilnog poslovnog sveta i IT sektora.

Veliki deo unutrašnjih sukoba u ukrajinskoj vojsci proizlazi upravo iz napetosti između ta dva pristupa, a teško da postoje bolji predstavnici tih suprotstavljenih koncepata od Sirskog i Fedorova.

Konačna odluka predsednika Volodimira Zelenskog, kada je bude doneo, mogla bi da odredi pravac u kojem će se odvijati ostatak rata u Ukrajini. U trenutku kada je, prvi put posle više godina, pritisak pre svega na Rusiji, ulog gotovo da ne može biti veći.