Rat algoritama: Stručnjak o upotrebi veštačke inteligencije i masovnom nadzoru u sukobu na Bliskom istoku

Iako je „dekapitulacija“ decenijama prisutna u vojnoj i obaveštajnoj doktrini, ono što je drugačije jeste mogućnost njene industrijalizacije pomoću podataka, senzora, sveprisutnog nadzora i algoritamskih sistema sposobnih za brzo i obimno upoređivanje informacija, ukazuje u analizi za CEPA Enrike Dans, jedan od najistaknutijih španskih akademika u oblastima usvajanja tehnologije, preduzetništva i inovacija.

Bliski istok je najvidljivija laboratorija. Izrael koristi veštačku inteligenciju za obradu obaveštajnih podataka, presretanje komunikacija i izvođenje nadzora kako bi brže generisao ciljeve.

Ovo nije nevažan detalj: kada tehnološke kompanija kao što su Majkrosoft, Gugl, Amazon ili OpenAI ulaze u operativni ciklus rata, udaljenost između Silicijumske doline i ratišta prestaje da bude konceptualna i postaje ugovorna.

Sukobi oko ugovora već izbijaju, najviše zbog nedavnog sukoba između kompanije Anthropic i Pentagona. Anthropic je prošlog leta potpisao ugovor sa Ministarstvom odbrane vredan 200 miliona dolara, čime je model Claude postao jedini AI model dostupan na klasifikovanim mrežama američke vojske.

Kada su izvršni direktori kompanije Anthropic zatražili da se Klaud (Claude) ne koristi za potpuno autonomna oružja ili masovni nadzor američkih građana, Pentagon je odbio.

Kompaniju je označio kao „rizik u lancu snabdevanja“, oznaku koja se obično dodeljuje dobavljačima povezanim sa kompanijama neprijateljskih država.

U stvarnom jeziku to znači: izbacivanje iz sistema odbrane i indirektan pritisak na sve kompanije koje rade sa Pentagonom da prestanu koristiti Claude.

Pitanje nije da li zemlje treba da koriste veštačku inteligenciju kao deo svog legitimnog prava na samoodbranu. Pitanje je ko određuje granice te upotrebe. Ako je odgovor sam vojni aparat, bez efektivnog spoljnog nadzora, tada problem nije tehnologija, već vladavina prava.

Politička poruka je jasna: „odgovorna“ veštačka inteligencija biće korišćena za vođenje rata, a Pentagon će odlučivati šta je zakonito. Ovo nije neki futuristički scenario.

Sistem sposoban da obrađuje milione komunikacija, upoređuje finansijske, biometrijske i geolokacione baze podataka i izvlači obrasce ponašanja u realnom vremenu ne samo da identifikuje osumnjičene – on može predvideti ponašanja, mapirati čitave društvene mreže i označavati emocionalna stanja ili političke trendove.

Ključni element je individualna identifikacija. Širenje sistema za prepoznavanje lica i biometrijskih sistema u Gazi prati ovu logiku: više nije pitanje samo nadziranja teritorije, već pretvaranja svakog tela koje je prelazi u podatak koji se može eksploatisati.

Kada rat nauči da vidi lica, da ih povezuje sa istorijom poziva, kretanja, srodstva ili obrazaca ponašanja, neprijatelj prestaje da bude sila i postaje konkretan identitet. Ratište više nije samo na mapi – ono je u bazi podataka.

Liban je pokazao još jedan derivat iste transformacije: sposobnost da se prodre u lance snabdevanja, komunikacione mreže i krugove poverenja protivnika dok ne postanu oružje.

Izraelovo uništavanje Hezbolahovih pejdžera pokazuje da savremena tehnološka nadmoć podrazumeva kontaminaciju materijalnog ekosistema neprijatelja.

Nije potrebno zamišljati distopiju sa hakovanim kamerama na svakom ćošku da biste razumeli logiku: sofisticirana kombinacija obaveštajnih podataka, infiltracije, nadzor i precizne sposobnosti napada dovoljni su da rutine protivnika postanu smrtonosne ranjivosti.

Iran donosi naredni korak: proširenje ove logike „dekaptacije“ (uklanjanje vrha komandne strukture).

Izraelski napadi u junu 2025. razorili su rukovodstvo Revolucionarne garde i pogodili naučnike i kritičnu infrastrukturu.

Sistematsko eliminisanje lidera može doneti trenutne taktičke uspehe, ali retko rešava osnovni sukob i često samo pojačava dinamiku radikalizacije, mučeništva ili nasleđivanja od strane još ekstremnijih figura.

To je centralni paradoks ove precizne vojne strategije – tehnički impresionira, ali strateški ne uvek funkcioniše.

Najvažnija posledica ratovanja potpomognutog veštačkom inteligencijom je kompresija vremena. Otkrivanje, verifikacija i napad na cilj nekada je zahtevao relativno spore procese.

Veštačka inteligencija to smanjuje na milisekunde. Problem više nije samo autonomno oružje, već i brzoplet raspored AI sistema za podršku izboru i napadu ciljeva.

Čak i ako je ljudski nadzor i dalje neophodan, okruženje u kojem se donosi ta odluka sve više je unapred konfigurisan od strane mašina.

Ovo ima očite političke efekte. Kada lideri shvate da mogu postati lični ciljevi u bilo kom trenutku, iskušenje će biti da se zaštite, sakriju, odvoje i delegiraju ovlašćenja na sve manje i neprozirnije krugove.

Ne dobijate nužno veću moć odvraćanja: često dobijate više paranoje. A paranoja, u politici i u ratu, retko vodi umerenosti.

Još jedna, možda i važnija posledica je proliferacija. Danas SAD i Izrael vode ove kampanje. Uživaju u vazdušnoj nadmoći, privilegovanom pristupu satelitima i naprednoj analitici. Ali tehnologija koja ih omogućava je u velikoj meri komercijalna, modularna i sve dostupnija, pa jednostavna dinamika tehnološke difuzije znači da prednost ne ostaje dugo u rukama malog broja aktera.

Sve više država, a na kraju i ne-državnih aktera kao što su terorističke grupe, pokušaće da ljude pretvore u koordinate, a koordinate u ciljeve.

Oružje potpomognuto veštačkom inteligencijom sposobno je da eliminiše ljude, „dekapituje“ režime i pretvori atentat u jednostavan pogodak cilja.

Kada se to dogodi, rat više neće biti spor oko teritorije, već sistematska potraga za identitetima. To je pravi istorijski iskorak koji nas očekuje. I nije privlačan, zaključuje Dans.