Rat i dolari: Harold Džejms o eksplozivnosti nuklearne i finansijske moći

Dve izvesnosti koje su održavale hladnoratovski svet stabilnim (iako još uvek opasnim) više ne važe: nuklearna ravnoteža terora („uzajamno osigurano uništenje“) i dominacija američkog dolara, koji se naširoko smatra finansijskim nuklearnim oružjem.

Ovi instrumenti eksplozivne fizičke i finansijske moći imali su zajedničko, neobično obeležje: ni jedan ni drugi nije mogao da bude upotrebljen.

Primena bilo koje opcije značila bi efikasno uništavanje samog sebe, zahvaljujući svim povratnim efektima, kolateralnoj šteti i neželjenim posledicama koje bi usledile.

Tako da je ta moć bila više apstraktna nego konkretna.

Sada se situacija promenila. Postoje stalni sukobi u kojima bi neko mogao da postane dovoljno frustriran da upotrebi nuklearno oružje, kao što je ruski predsednik Vladimir Putin redovno pretio od početka invazije na Ukrajinu.

A dolar je već u potpunosti veponizovan kao sredstvo za uvođenje finansijskih sankcija i održavanje odvraćanja.

Istina, problemi koji proizilaze iz dominacije dolara postoje već duže vreme – toliko dugo da oni koji proriču njegovu propast često bivaju odbačeni poput poslovičnog dečaka koji je vikao „vuk“.

Krajem 1960-ih, ekonomista dobitnik Nobelove nagrade Robert A. Mandel ispravno se suprotstavio onima koji su zagovarali pad dolara (uglavnom u Francuskoj), objavivši izvanredno trodelno predviđanje koje je u to vreme izgledalo neverovatno.

Naime, on je očekivao da će se Sovjetski Savez raspasti; da će Evropa težiti monetarnom ujedinjenju; i da će američki dolar ostati vodeća međunarodna valuta do kraja njegovog njegovog života.

Ispostavilo se da je bio u pravu po sve tri tačke (preminuo je pre dve godine).

Danas je, međutim, dolar sve podložniji finansijskim turbulencijama, koje su očigledne na tržištima obveznica koja istražuju dugoročni javni dug SAD.

Ovi problemi su delimično tehnički, naravno; ali su takođe i politički.

Bez neizvesnosti oko američke dugoročne fiskalne pozicije, tržišta bi ostala mirna.

Ali administracija predsednika Džoa Bajdena upotrebila je velike javne investicije u vreme kada je američki Kongres postao potpuno nefunkcionalan, dovodeći u sumnju njegovu sposobnost čak i da održi rad vlade i isplate dugova.

Ove fiskalne obaveze – koje su proizvele snažan ekonomski rast – i politički ćorsokak će verovatno biti dugoročne karakteristike upravljanja u SAD.

Dolar je takođe ranjiv zato što ostatak sveta povezuje tačke iza strategije SAD za odbranu Ukrajine od ruske agresije; bliskoistočne diplomatije, koju je Hamas sada izbacio iz koloseka; i nastojanja da se očuva mir u Tajvanskom moreuzu.

Te tačke su, naravno, dolari.

Kao što je Huan Zarate, bivši zamenik američkog savetnika za nacionalnu bezbednost, primetio pre deset godina, sankcije deluju izuzetno dobro protiv malih i relativno izolovanih država; ali što je cilj veći, to će sankcije više naškoditi onima koji ih uvode.

Još jedan razlog nove ranjivosti dolara je taj što su mnogi Amerikanci postali duboko sumnjičavi prema takozvanoj hiperglobalizaciji i hiperfinansiranju.

Nobelovac i ekonomista Angus Diton, objavio je novu knjigu u kojoj sugeriše da situacija u Americi danas podseća na društveni raspad u kasnoj sovjetskoj Rusiji.

Američki predsednički izbori 2024. će spojiti sve ove elemente haosa sa dolarom, posebno ako u međuvremenu dođe do recesije.

Usred tako velikih finansijskih turbulencija, taj scenario može doprineti privlačnosti onih koji predlažu da Amerika napusti svoju lidersku ulogu i političke pozicije nakon 1945. godine.

Uostalom, Bajdenova administracija je već zadržala većinu tarifa iz Trampove ere, a pregovori SAD sa Evropskom unijom o smanjenju carina i suprotstavljanju kineskom izvozu čelika na načine kompatibilne sa Svetskom trgovinskom organizacijom su propali.

Postoji veoma realna opasnost da će i demokrate i republikanci voditi kampanju na osnovu obećanja da će se okrenuti od globalizacije.

Očigledno, međunarodnoj zajednici trebaju bolje smernice za upravljanje finansijskom diplomatijom, analogno onima koje su razvijene kasnije tokom hladnoratovske trke u nuklearnom naoružanju.

Godine 1969, svetske supersile su počele da preduzimaju korake da učine svet bezbednijim kroz razgovore o ograničenju strateškog naoružanja (SALT), dugog procesa koji je doveo do Sporazuma o smanjenju strateškog naoružanja.

Iako je obuzdavanje i ograničavanje upotrebe nuklearnog oružja i dalje glavni prioritet za međunarodnu zajednicu, sprečavanje finansijskog samouništenja bi trebalo da bude dodato na dnevni red.

Zaustavljanje „nuklearizacije“ globalnih finansijskih kanala znači ponovno povezivanje sa temama nagodbi od posle 1945. godine.

Na konferenciji u Breton Vudsu i konferenciji Ujedinjenih nacija u San Francisku, ekonomija i bezbednost su smatrani dvema stranama istog novčića.

Ali intimna veza između UN i institucija Breton Vudsa (Međunarodni monetarni fond i Svetska banka) bila je manjkava.

Pet najvećih akcionara međunarodnih finansijskih institucija trebalo je da budu i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN.

Ali moć veta koju su posedovali stalni članovi uništila je delotvornost tog tela, i sada se duh veta uvukao u institucije Breton Vudsa kroz pravila glasanja supervećine.

Jednostavnijom procedurom odlučivanja zasnovanom na većini, bilo bi moguće pokrenuti sudski proces za rešavanje i izricanje finansijskih kazni – uključujući zaplenu imovine – odmetničkim državama kao što je Rusija.

Pregovori o ograničenju monetarnog naoružanja mogli bi da slede stope SALT-a, kulminirajući u Sporazumu o smanjenju monetarnog naoružanja.

Ovo bi trebalo da bude glavni prioritet. Robustniji međunarodni monetarni poredak proizveo bi veću bezbednost stvaranjem snažnijeg globalnog kapaciteta za nadzor protiv kršenja mira i zaustavio alarmantno povećanje njihove učestalosti.

Harold Džejms, profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston, autor je knjige „The War of Words: A Glossary of Globalization“ (Yale University Press, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org