Ima li demokratija budućnost? 1

Sličan podvig je pokušan u Versaju nešto više od dve decenije ranije, ali očigledno nije bio uspešan.

Sastanak Čerčila i Ruzvelta rezultirao je Atlantskom poveljom, kojom je utvrđen skup zajedničkih principa i institucija koje još uvek definišu međunarodni poredak, osam decenija kasnije. Godine 1944, Bretonvudska konferencija je postavila temelj za Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i druge globalne institucije; uskoro je usledilo uspostavljanje Ujedinjenih nacija. Poražene Sile osovine su transformisane u dinamične demokratije sa tržišnim ekonomijama, i integrisane u novi globalni sistem, dok je stabilnost održavana kroz kooperativne bezbednosne strukture koje su obuhvatile transatlantsku i pacifičku pozornicu.

Tada su usledile ekonomske reforme u Kini, počevši od kasnih sedamdesetih, i raspad Sovjetskog Saveza 1991, posle čega je san o istinski globalnoj multilateralnoj vladavini, koji je zamišljen u Atlantskoj povelji, mogao početi da se ostvaruje. Opšti sporazum o carinama i trgovini iz bretonvudske ere je 1995. zamenjen Svetskom trgovinskom organizacijom (STO), i za manje od dve decenije, trgovina kao deo globalnog BDP-a je porasla sa oko 40 na preko 70 odsto (velikim delom zahvaljujući tome što je Kina pristupila STO u decembru 2001).

Tokom ovog zlatnog doba multilateralizma, globalizacije, i društvenog i ekonomskog razvoja, preko milijardu ljudi se izvuklo iz ekstremnog siromaštva, a demokratija je postala globalna norma. Ali jasno je da je druga decenija 21. veka označila dolazak drugačijeg doba. Uspomene na godine formiranja međunarodnog poretka, i na tragedije koje su ga učinile neophodnim, su izbledele sa prolaskom generacija. Nove sile su se pojavile kao izazov za dominaciju Zapada u sve raznovrsnijem kontekstu. A proliferacija autoritarnih režima u poslednje vreme je pokrenula pitanja o budućnosti demokratije.

Iako su osnovne strukture posleratnog poretka ostale na mestu, u njima se pojavljuju pukotine pošto su suočene sa ruskim revizionizmom, kineskom nasrtljivošću, poremećajima u SAD i evropskom nesigurnošću. Sa ciljem prilagođavanja principa Atlantske povelje ovom opasnom novom svetu, dva ugledna trusta mozgova, Atlantski savet iz SAD i Centar za inovacije u globalnoj vladavini iz Kanade, nedavno su sazvali političare i mislioce, uključujući i mene, iz 19 različitih zemalja.

Kada pokušavate da osmislite novi niz zajedničkih principa, najveći izazov je odlučivanje o tome da li ih treba prilagoditi samo svetskim demokratijama, ili i onima poput Rusije, Kine i Saudijske Arabije. Očigledno, demokratija je ubedljivo najbolji način da se osigura poštovanje individualnih prava; ali debata bi trebalo da bude otvorena i za one koji podržavaju drugačije vrednosti i interese. U našem slučaju, želeli smo da stvorimo dokument koji bi imao odjeka kako na „klasičnom zapadu“ tako i u Brazilu, Alžiru, Iranu, Indiji, Indoneziji i Vijetnamu.

Naša promišljanja su rezultirala Deklaracijom o principima koju smo objavili na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru. „Nadahnuti neotuđivim pravima izvedenim iz naše etike, tradicije i vere“, navodi se u deklaraciji, „obavezujemo se da ćemo obezbediti bolju budućnost za naše građane i naše države. Branićemo naše vrednosti, prevazići neuspehe iz prošlosti uz pomoć novih ideja, na laži odgovoriti istinom, suprotstaviti se agresiji snagom, i ići napred sa uverenjem da će naši principi pobediti“.

Cela deklaracija se sastoji od sedam delova pod nazivima „sloboda i pravda“, „demokratija i samoodređenje“, „mir i bezbednost“, „slobodna tržišta i jednake mogućnosti“, „otvorena i zdrava planeta“, „pravo na pomoć“ i „kolektivna akcija“. U svakoj oblasti, naš cilj je bio da uspostavimo principe koji bi mogli da služe kao načela za novi konsenzus posle sveobuhvatne globalne debate.

Deklaracija ne predstavlja samo preformulisana prethodna uverenja. Ekološki problemi su svakako postali mnogo značajniji nego ranije, a pitanje suvereniteta mora da bude ponovo formulisano za jedan svet koji karakteriše sve veća međusobna povezanost i međuzavisnost. Briga o tome kako se prosperitet raspodeljuje i unutar zemalja i među njima je dobila na značaju.

Ali osnovne vrednosti kao što je poštovanje individualnih prava ostaju od fundamentalnog značaja, kao što je to i uverenje da „vlade koje odgovaraju svojim građanima i poštuju vladavinu prava mogu najbolje da reše nejednakost, isprave nepravdu i služe na dobrobit svih“. Zaista, vlade ignorišu ove uslove na svoju odgovornost.

Kao plod celogodišnjih diskusija i revizija, deklaracija je osvojila široku podršku iz različitih delova sveta. Ali naš cilj je da pokrenemo širu debatu, a ne da imamo poslednju reč. Nemamo iluzija da će ona moći da parira Atlantskoj povelji u smislu istorijskog uticaja. Ali takođe nemamo ni najmanju sumnju u to da postoji hitna potreba za novom diskusijom o osnovnim principima globalne vladavine. Bez takve debate, stari poredak bi nastavio da propada, i pretvorio bi se u hobsovsku džunglu u kojoj vladaju čista moć i uski lični interesi. Svi znamo kako se to završilo prošli put.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org