Izbori značajni za pozicioniranje italijanske državne lađe

Interes za izbor šefa države je ovoga puta pojačan veoma složenim okolnostima u kojima se odvija, pa je za očekivati da postupak usaglašavanja neće biti jednostavan, uz veliku verovatnoću da novi stanar palate Kvirinale bude i neki od autsajdera.

Šefa države, po italijanskom ustavu biraju „veliki elektori“ (naziv sasvim nov i pozajmljen iz američkog političkog vokabulara) koji su u stvari članovi Parlamenta: 630 poslanika Skupštine uz 321 senatora kojima se, samo za ovu priliku, pridružuje i 58 predstavnika italijanskih regija, što čini ukupno 1009 glasača.

Glasanje se ponavlja sve dok jedan od kandidata ne dobije propisanu (dvotrećinsku) većinu. U prva tri glasanja to su 673 glasa, a ukoliko niko od kandidata ne uspe da prođe ova tri kruga, u narednim glasanjima cenzus se svodi na 505 glasova neophodnih za pravovaljani izbor.

Ono što ovu izbornu utakmicu čini posebno napetom nije sam okršaj političkih snaga, već čitav splet veoma bitnih okolnosti koje bi mogle značajno uticati na pozicioniranje italijanske državne lađe čiji kurs već odavno više zavisi od nemirnih struja svetske politike nego od posade koja njime upravlja i u tome ima sve manje uspeha.

U takvim okolnostima bi bilo najbolje da je dosadašnji Predsednik Republike, Serđo Matarela ponovio svoj mandat i time produžio trajanje primirja na političkoj sceni koje je, uz pomoć svog međunarodno priznatog autoriteta, uspeo da uspostavi aktuelni premijer Mario Dragi.

On je, kao čovek koji je osam godina uspešno rukovodio Evropskom centralnom bankom, i na toj funkciji spasao Italiju od pada u ponor nelikvidnosti, viđen kao jedina ličnost kadra da obezbedi kakvu-takvu podršku svojoj tehničkoj vladi koja kod većine italijanskih građana stvara utisak da svetlost na kraju tunela ipak postoji.

Matarelino odlučno odbijanje drugog mandata bilo je pravi šok za sve jer je otvorilo mnoštvo pitanja. Posle dugog premišljanja, Mario Dragi se samopredložio za ovu funkciju, smatrajući da bi na ovaj način ne samo krunisao svoju političku karijeru, već i sebi obezbedio poziciju koja sa sobom nosi dosta počasti, a veoma malo glavobolje i čupajguše pri zavođenju reda u italijanskim političkim (čitaj – partijskim) odnosima koji sve češće liče na pijanu drumsku krčmu u kojoj je neko ugasio svetlo.

Smatrao je da bi parlamentarna većina, ma kako klimava bila, koja mu je obezbedila mesto premijera, glasala za njega prilikom izbora za predsednika države.

Međutim, ta računica niti je jednostavna, niti je rezultat lako predvidiv.

Prvo je iz dubina penzionerskog spokoja izronio večiti mladić, nezaboravni Silvio Berluskoni, kome je mesto predsednika republike ostao nedosanjani san čak i sada kada laganim korakom gazi po osamdeset petoj godini svog života.

Najava njegovih pretenzija izazvala je javnu sablazan (ipak) većine ovdašnjih građana jer bi, u slučaju tog izbora, Italija na svom čelu dobila ne samo dokazanog komedijanta i šaljivdžiju već i čoveka protiv koga je tokom burne poslovne i političke karijere i još burnijeg privatnog života vođeno čak 36 sudskih postupaka, od kojih su mnogi okončani zastarelošću ili oslobađanjem zbog nedostatka dokaza, uz jednu pravosnažnu presudu na četiri godine zatvora zbog utaje poreza.

Nekoliko procesa su još u toku, a tiču se favorizovanja (maloletničke!) prostitucije, podmićivanja svedoka, zloupotrebe službenog položaja i sličnih delikata.

Posebnu biografsku stavku predstavlja očigledna, ali pravno nedokazana saradnja sa mafijom. Po italijanskim zakonima, uz ovakav kurikulum, ne bi bilo moguće dobiti čak ni mesto poslužitelja u osnovnoj školi.

Pošto i uz poseban trud prijatelja i sledbenika nije mogao da obezbedi garancije za potrebnu većinu, jer su mu usfalila 52 glasa, Berluskoni je odustao od izborne trke.

To nikako ne znači da je Mario Dragi ostao bez konkurencije. Naprotiv. Njegovu kandidaturu spotiče nekoliko nepoznanica.

Prvo, pošto po italijanskom ustavu Predsednik države „vlada, a ne upravlja“ njemu bi ustavnim ograničenjima prostor političkog delovanja bio više nego redukovan, pa bi time njegove namere da obezbedi koliko toliko zdrave uslove zarad trošenja oko 200 milijardi evra evropske pomoći, bile svedene na protokolarna izjašnjavanja na konferencijama za štampu.

Osim toga, njegov odlazak sa mesta predsednika vlade otvorio bi kadrovsku brešu, koja bi, uz postojeći odnos snaga u parlamentu imala formu kvadrature kruga.

A ako bi zbog nerešive krize vlade parlament bio raspušten i raspisani prevremeni izbori, mnogi poslanici i senatori rizikovali bi ne samo dobro uhljeblje već i carsku apanažu koja bi im sledovala do kraja života, ali tek ukoliko bi mandat bio doveden do svog zakonom predviđenog kraja.

Otuda bi za mnoge od poslanike i senatore bilo najbolje da Mario Dragi ostane na mestu na kome se trenutno nalazi.

Nabrajanje imena drugih kandidata je za našu, ovdašnju, javnost od sporednog značaja, a procena njihovih šansi krajnje relativna. Sudeći po glasovima koji su se, koliko juče mogli čuti, nije isključena mogućnost da trinaesti Predsednik Republike Italije, po prvi put u istoriji ove zemlje, bude žena.