"Sablasna tišina i neočekivano prijateljstvo": Kako izgleda svakodnevnica trojice kopača grobova u Ukrajinskom gradu Buči 1EPA-EFE/OLEG PETRASYUK

U prvim danima ruske okupacije Ukrajine, trojka zadužena za sahranjivanje ukrajinskih žrtava brzo je postala poput „braće“.

Vlad Minčenko, čvrst, direktan 44-godišnji tatu majstor koji je postao kopač grobova, zna ponešto o tome kako je biti pod pritiskom.

Dok kopa suvu, prašnjavu zemlju u blagoj svetlosti sumraka, priča o nasilnim ispitivanjima, teškom granatiranju i razaranjima koja je preživeo tokom više od mesec dana boravka pod ruskom okupacijom.

U takvim situacijama visokog pritiska „važno je imati ljude kojima verujete“, kaže Minčenko dok se naginje ka Sergeju Matuku, visokom, grubom 43-godišnjem penzionisanom fudbaleru, i Artemu Mihajlovu, tihom 44- godišnjaku, bivšem pica majstoru i honorarnom građevinskom radniku, a obojica su sada dobrovoljci za kopanje grobova.

Jeziva tišina ispunjava vazduh

Kasni je maj i trio popravlja stari grob na groblju u Buči, gradu 25 kilometara severozapadno od Kijeva, koji je oštećen granatiranjem tokom višenedeljne okupacije oblasti oko ukrajinske prestonice nakon što je Rusija pokrenula sveobuhvatnu invaziju 24. februara.

Postojeći gvozdeni krst je uništen i nekoliko slojeva zemlje je pomereno.

Matuk, koji je šef grupe, s poštovanjem obilazi grob kako bi se uverio da popravka ide po planu.

Poravnava zemlju, zatim uzima lopatu i nastavlja da radi.

Tihi udarci lopata o suvu zemlju ispunjavaju groblje, koje je okruženo pojasom bujne zelene šume.

Dok grobari zastaju na trenutak, sablasna tišina ispunjava vazduh, da bi je prekinuo graktanje vrane koja je sletela na jedan od nadgrobnih spomenika.

„Neko je i ovo morao raditi“

Groblje je prazno, osim dvoje starijih ožalošćenih, koji stoje iznad groba u daljini.

Matuk zabija lopatu u zemlju i oslanja se na nju dok pali cigaretu.

Muškarci tada počinju da se šale jedni drugima, ali ispod razigranog hvalisanja krije se nivo bliskosti i poverenja koji se obično vidi među prijateljima.

Njih trojica upoznali su se tek pre nekoliko meseci, jednog jutra početkom maja, kada su požurili da gase seriju požara koje su izazvale ruske trupe kada su ponovo ušle u Buču, nakon što su proterani na samom početku rata.

Matuk stavlja ruku na dršku lopate dok se priseća haotičnih scena sa mnogim zapaljenim automobilima u blizini Gradske kuće.

„Video sam dim i dotrčao tamo; svako ima svoju dužnost, neko je morao ovo da uradi, pa smo to bili mi“, kaže on.

Minčenko, koji ima veliku tetovažu raspeća na jednoj od podlaktica, ne može da odredi tačan trenutak kada su se trojica muškaraca srela dok su se borili da kontrolišu pakao koji je pretio da se proširi na obližnje zgrade i uništi veći deo njegovog voljenog grada.

Rusi ga oteli i stavili mu vreću preko glave

Ovo je iskustvo Minčenko preživeo nekoliko dana ranije, kada je desetak ruskih vojnika uletelo u kuću njegovog prijatelja u kojoj je boravio, naredivši mu da se skine i klekne na kolena.

Njegov prijatelj je bio pripadnik ukrajinske vojske i ostavio je ključeve Minsku kada je otišao da se bori tokom prvih dana rata.

„Nisu pokucali na vrata; samo su ih polomili. Mora da su imali spiskove adresa vojnika“, kaže on.

„Vojnici su pretraživali njegove višestruke tetovaže, tražeći „nacionalističke“ simbole“, dodaje.

Seća se da su ga udarili dok su ga ispitivali i da je jedan od njih, za koga Minčenko kaže da je Čečen, bio posebno agresivan i rekao je ostalima da ga ubiju.

Međutim, drugi vojnik, za koga je Minčenko rekao da je „mnogo smireniji“, pronašao je dokumente koji pokazuju da stan ne pripada njemu i ubedio je ostale da ga ostave na miru.

Ali, kaže Matuk sa nestašnim osmehom, vojnicima je nešto nedostajalo.

Samo nekoliko dana nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu 24. februara, on kaže da je Minčenko obavestio lokalne vlasti o lokaciji dugog konvoja ruskih vozila u blizini njegove kuće, koji je kasnije uništila ukrajinska vojska.

‘Evo lopate, sad idi kopaj grob’

Matuk je radio nekoliko čudnih poslova otkako se povukao iz fudbala 1930-ih i bio je zaposlen kao grobar šest meseci pre nego što su ruske snage ušle u regione oko Kijeva.

Sada, sa povećanim opterećenjem, bili su mu potrebni ljudi sa mentalnom i fizičkom upornošću da preuzmu takav zadatak.

Dakle, kada su se muškarci ponovo sreli, Matuk je pitao da li Mihajlov i Minčenko žele da mu se pridruže u prikupljanju leševa koji su ležali na ulicama Buče i da pomognu u njihovoj sahrani.

Minčenko kaže da su on i Mihailov shvatili da je to „posao koji treba da se uradi“, pa su se složili.

Međutim, bez prethodnog iskustva, pogrešno su pretpostavili da će im Matuk pokazati osnove.

Minčenko se nasmejao prisećajući se onoga što im je Matuk rekao prvog dana: „Evo lopate, sad idite da kopate grob“.

Minčenko se priseća kako je zvuk granatiranja ispunjavao vazduh dok su radili.

Između naleta adrenalina i besa koji je osećao, kaže da je jedva registrovao težinu mrtvaca koje je nosio.

Spaljena žena koja je imala oko 150 kilograma

“Svi viču, bombe padaju; ne osećate čak ni svoje telo“, objašnjava on.

Mnoga tela su bila u užasnom stanju, a on priznaje da su često povraćali od smrada.

Priseća se svoje najteže sahrane.

“Bila je to žena koja je imala oko 150 kilograma i pronađena je u svom dvorištu; bila je gola, a telo joj je bilo potpuno izgorelo; miris je bio veoma jak“, kaže on.

Mihajlov se priseća tela s ranama od metaka, “bez ruku“ i nekih koja su bila “tučena tvrdim predmetom“.

Nakratko zašuti, prije nego odmahne glavom i vrati se poslu.

Trojica muškaraca radila su od jutra do mraka za vreme okupacije.

Kažu da bi ih ruske trupe puštale da putuju do groblja i nazad, ali kada bi borbe bile previše intenzivne da bi došli do groblja, ponekad bi pribegavali zakopavanju tela u masovnu grobnicu u vrtu pored Crkve Svetog Andreja sa zlatnom kupolom u centru Buče.

Više od 10 masovnih grobnica sa 1.000 tela

Ruske snage su se od tada povukle iz tog područja i zvuk artiljerijske vatre zamenjen je zvucima prirode, ali njihovi dani su još dugi.

Uvek rade u timu, s lakoćom prolaze jedni pored drugih i pokazuju izuzetnu efikasnost u poslu.

Trojica muškaraca također isto izgledaju – u zelenim ukrajinskim vojnim majicama, koje je proslavio predsednik zemlje Volodimir Zelenski tokom brojnih televizijskih obraćanja.

Oni su jedini kopači grobova koji su dodeljeni groblju u Buči i dok sunce počinje zalaziti oni su sami.

Matuk objašnjava da je za vreme okupacije zabilježio više od 200 ukopa u dnevnik koji su, kako kaže, preuzele ruske trupe kada su se povukle iz tog područja krajem marta.

Više od 10 masovnih grobnica i više od 1.000 tela otkriveno je u kijevskoj regiji od početka rata.

Nakon ruskog povlačenja, dobrovoljci kopači grobova poput Minčenka i Mihajlova takođe su dobili zadatak da ekshumiraju tela kako bi ih kijevska policija i međunarodni forenzički timovi mogli ispitati zbog potencijalnih ratnih zločina.

‘Obojica su mi sada kao braća’

Matuk i Mihajlov s poštovanjem kruže oko popravljenog groba, pazeći da je sve uredno prije nego što otpiju gutljaj hladnog piva.

Minčenko veruje da je njihovo zajedničko iskustvo na groblju stvorilo snažnu lojalnost među trojicom muškaraca.

“Ovaj posao nas povezuje; ako neko od nas nazove i nešto zatraži, mi ne postavljamo pitanja. Mi to jednostavno radimo“, kaže on.

Mihajlov kaže da im je zajednički rad omogućio da ubrzaju mnoge faze neophodne za izgradnju dugotrajnog prijateljstva.

“Rekao bih da su mi obojica sada kao braća.”

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.