Kako kovid 19 utiče na decu?

Osim neizvesnosti oko pitanja direktnog uticaja kovida 19 na zdravlje dece, ona su veoma ranjiva kada se radi o ekonomskim posledicama pandemije, koja preti da gurne od 71 do 100 miliona ljudi širom sveta u ekstremno siromaštvo.

Rizici su naročito akutni u Sjedinjenim Državama, koje ne samo da imaju najveći broj preminulih od kovida 19 i redovno postavljaju nove dnevne rekorde u broju zaraženih, nego imaju i najvišu stopu dečijeg siromaštva među bogatim demokratijama. Deca crnaca, Latinoamerikanaca i američkih domorodaca trpe više stope siromaštva nego deca belaca.

Uz vrtoglavi porast nezaposlenosti i opadanje podrške koju pruža vlada, situacija će se još više pogoršati, uz ozbiljne dugoročne posledice. Brojni dokazi ukazuju na to da je siromaštvo izuzetno štetno za kognitivni razvoj, emocionalnu stabilnost i zdravlje dece, zbog faktora kao što su nedostatak hrane i kvalitetne zdravstvene nege, smanjeni resursi u zajednici i stresno kućno okruženje.

Najnovija istraživanja u oblasti neuronauke pokazala su da samo siromaštvo takođe može da naškodi rastu i funkcionisanju mozga. Sve to rezultira manjim brojem godina školovanja, nižim prihodima za život i većom šansom da osoba završi u zatvoru ili postane roditelj u tinejdžerskim godinama.

Kriza izazvana kovidom 19 pogoršava siromaštvo u svim njegovim dimenzijama. Za početak, nesigurnost u ishrani se više nego utrostručila u domaćinstvima sa decom u SAD – sa 9,3 na 29,5 odsto – od februara do sredine maja, čak iako se broj prijavljenih za Program pomoćne dodatne ishrane povećao za gotovo 20 odsto.

Kao i siromaštvo, i nesigurnost u ishrani disproporcionalno utiče na domaćinstva u kojima nisu belci. Prema poslednjim podacima, preko 36 odsto crnačkih i 45 odsto latinoameričkih porodica je smanjilo troškove za ishranu tokom pandemije, u poređenju sa oko 24 odsto belačkih porodica.

Zatvaranje škola je samo dodatno pogoršalo stvari. Pre pandemije, 22 miliona dece u SAD se oslanjalo na besplatne ili subvencionisane školske obroke, koje finansira Nacionalni program za školsku ishranu.

Zatvaranjem škola je deci takođe uskraćen pristup značajnoj svakodnevnj podršci i vođstvu nastavnika, savetnika i medicinskog osoblja. Mnoga deca nemaju organizovano vreme za rekreaciju pod nadzorom kod kuće. Iako je onlajn nastava pomogla da se ublaže gubici u obrazovanju, oni sigurno nisu beznačajni, naročito za siromašnu decu, koja često nemaju svoje kompjutere i pouzdan pristup internetu.

Rezultat toga je da jaz u obrazovanju između dece u najpovoljnijem i one koja su u najnepovoljnijem položaju u SAD raste. A slični efekti su zabeleženi i na globalnom nivou.

Osim toga, kombinacija smanjenih prihoda i povećanog pritiska na zdravstvene sisteme je dovela do toga da mnoga deca nemaju rutinu u prevenciji i drugim vidovima medicinske brige. U nekim državama SAD, oko polovine mlađe dece ne dobija rutinsku vakcinaciju tokom krize izazvane kovidom 19.

Na kraju, stres je u porastu, naročito među mladim radnicima koji su u poslednje vreme ostali bez posla. Takvi radnici – posebno oni sa decom – često prijavljuju da imaju brojne simptome depresije, bez obzira na to da li primaju pomoć za nezaposlene. To može da bude jedan od odlučujućih činilaca koji utiču na fizičku i emocionalnu dobrobit i razvoj dece.

U SAD se sve ovo događa iako postoji Zakon o pomoći, olakšicama i ekonomskoj sigurnosti u doba virusa korona (CARES), koji uključuje jednokratne uplate većini domaćinstava, kao i povećanje naknade za nezaposlene u iznosu od 600 dolara na nedeljnom nivou.

Kada ove odredbe isteknu – prošireno osiguranje za nezaposlene krajem ovog meseca, a druge odredbe na kraju godine – dečije siromaštvo bi moglo da skoči za 30-50 odsto, što obuhvata oko pet miliona dece.

Ovakav ishod može da bude sprečen. U mnogim evropskim zemljama, vlade su odredile garantovane prihode za radnike, čime su sprečeni skokovi nezaposlenosti i siromaštva. Čak i pre pandemije, ove zemlje, kao i Kanada, su imale darežljivije socijalne politike usmerene na decu.

Uz socijalana davanja za decu koja su gotovo duplo veća nego u SAD (kao deo BDP-a), ne iznenađuje što su stope dečijeg siromaštva mnogo niže: oko 11 odsto u Francuskoj, sedam u Nemačkoj i 13 odsto u Kanadi.

Jedan od razloga što SAD ne nudi sličnu podršku je delimično i način razmišljanja: mnogi Amerikanci ne shvataju raznoliku kompleksu dinamiku koja doprinosi siromaštvu, i umesto toga okrivljuju siromašne za njihove nevolje. Po ovakvoj logici, na roditeljima je, a ne na vladama, da osiguraju da budu zadovoljene potrebe njihove dece.

Pa ipak, SAD imaju programe koji su doprineli minimalizaciji siromaštva među starijim ljudima. Sada je vreme da se slična podrška primerni i na decu.

Prvi korak bi trebalo da bude produženje pomoći koju obezbeđuje CARES, uključujući i proširenje pomoći za nezaposlene. Izdašniji kredit za porez na dohodak i viša minimalna plata bi takođe pomogli.

Naročito, odredba CARES-a kojom se poreski kredit za decu povećava sa 2.000 na 3.000 dolara za decu iznad šest, i na 3.600 dolara za decu ispod šest godina, bi trebalo da se primenjuje na sve, bez obzira na porodične prihode. I ta odredba bi trebalo da bude stalna – taj potez bi smanjio dečije siromaštvo za oko 40 odsto.

Osim toga, američki lideri bi mogli da razmotre bezuslovne mesečne keš isplate (ili vid pomoći koji bi funkcionisao kao keš) za porodice sa decom, slično kao što se čini u mnogim drugim zemljama.

Prema jednom istraživanju Univerziteta Kolumbija, kanadski program novčanih naknada obezbeđuje oko 4.000 dolara godišnje, s tim što se isplate postepeno smanjuju kako porodični prihodi rastu. Slična politika u SAD bi smanjila dečije siromaštvo za više od polovine. Među crnom decom, smanjenje bi bilo čak i veće.

Kada su deca primorana da odrastaju u siromaštvu, svi trpe. Zapravo, dečije siromaštvo košta SAD više od jednog biliona dolara svake godine, zbog smanjene produktivnosti i porasta troškova zdravstvene zaštite, zločina i dečijeg beskućništva.

Ako moralni imperativ zaštite naše dece nije dovoljno ubedljiv za američke lidere, možda će ekonomski biti dovoljan da podstakne akciju.

Liza A. Genetian je profesorka u Senford školi za javnu politiku na Djuk univerzitetu.

Džef Madrik direktor fondacije The Century Bernarda Švarca za ponovno otkrivanje vladine inicijative i autor knjige: „Nevidljivi Amerikanci: Tragična cena dečijeg siromaštva“

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org