Koje lekcije svet može da izvuče iz rata Rusije u Ukrajini? 1foto (BETAPHOTO Zaporizhzhia region military administration via AP)

Kada je započeta u ranim jutarnjim satima 24. februara, invazija Kremlja punih razmera na Ukrajinu je trebalo da traje samo nekoliko dana i završi se brzim zauzimanjem Kijeva.

 

Ti su planovi, međutim, propali jer je Ukrajina potukla ruske trupe kombinacijom proste odlučnosti i obilja oružja sa Zapada.

Međutim, uprkos uspehu Ukrajine, kraj sukoba nije ni blizu. Naprotiv, izgleda da je prerastao u dugi rat iznurivanja koji će staviti na test rešenost i Ukrajine i Zapada.

Štaviše, kako se ukazuje u tekstu na atlanticcouncil.org, sukob je već promenio veći deo onoga što je svet mislio da zna ne samo o vojnoj operaciji i strategiji, već i o diplomatiji, obaveštajnoj službi, nacionalnoj bezbednosti, bezbednosti u domenu energetike…

Atlantic Council je pitao stručnjake šta su prema njihovom mišljenju najveće lekcije koje mogu da se izvuku iz ove krize, a mi vam predstavljamo neke od njih.

Lekcija za zapadnu diplomatiju: Ne nagađajte u vezi sa Ukrajincima

U administraciji predsednika SAD Džozefa Bajdena je bilo oklevanja još od prvog dana da se sa Ukrajinom dele obaveštajni podaci u realnom vremenu iz straha da nisu svi u ukrajinskoj vladi vredni poverenja, da se šalje teško naoružanje zbog bojazni da Ukrajinci neće znati da ga koriste (i da će biti potrebno previše vremena za obuku Ukrajinaca), da se pošalju dovoljno veliki paketi pomoći iz straha od korupcije, ukazala je Melinda Haring, zamenica direktora u Evroazija centru.

Kako je dodala, takođe se mnogo oklevalo sa upotrebom prave retorike za definisanje pravog cilja Sjedinjenih Država. „Kada je ministar Lojd Ostin govorio o tome da se Moskvi nanese tako strašan poraz da ne može ponovo da napadne Ukrajinu, predsednik SAD Džozef Bajden ga je ukorio“, podsetila je.

Ukrajinci su, ipak, više puta dokazali da su vredni poverenja Amerikanaca. „Uz obaveštajne podatke Zapada mogli su da izdrže invaziju na aerodrom Gostomel kod Kijeva, koja je mogla da bude odlučujuća i da unište mnoštvo ruskih generala pored broda ruske mornarice ‘Moskva’. Uz pomoć oružja SAD ukrajinski vojnici su potisnuli Ruse iz Kijeva i primorali ih na povlačenje u Donbas. Sada su američkim raketama dugog dometa pogodili na desetine meta velike vrednosti.“

Haring je naglasila da je „suština očigledna – kada ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i njegov tim kažu da im nešto treba, zahtev je legitiman i SAD to treba odmah da ispune“.

Lekcija za globalnu demokratiju: Putinovom režimu se ne može verovati i treba da bude poražen

Genocidni rat protiv Ukrajine, kao i višegodišnje invazije Kremlja na susedne države, a u skorije vreme i hibridno ratovanje sa Zapadom, jasno su ukazali da nikakav sporazum s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom jednostavno nije održiv i često je kontraproduktivan, rekla je Jevgenija Gejber, spoljni viši saradnik u Atlantic Council-u na turskom.

Rusija je, podsetila je, napala Ukrajinu 2014. nakon što se obavezala da će biti garant njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta prema Memorandumu iz Budimpešte; u okviru svog najnovijeg napada Kremlj je zauzeo petinu ukrajinskih teritorija nakon višegodišnjih pregovora o konfliktu u Ukrajini u okviru Normandijskog formata i sporazuma iz Minska.

„Moskva je glasna kada je reč o svom nepoštovanju međunarodnog prava, liberalnih institucija i svih vrsta međunarodnih sporazuma kako s partnerima tako i s rivalima. Ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti u Ukrajini, kršenjem osnovnih principa slobode navigacije, pretvaranjem zaliha hrane i izbeglica u oružje, angažovanjem u energetskoj i nuklearnoj uceni, Putinov režim je predstavljao egzistencijalnu pretnju ne samo po budućnost ukrajinske nacije, već i po svetski poredak,zasnovan na pravilima.“

Kako je naglasila, popuštanje, dijalog i kompromisi sa agresorom nikada nisu funkcionisali. „Rusija eskalira kada oseti slabost i povuče se kada oseti snagu. Ako svet želi održivi mir u regionu umesto taktičke pauze u ruskim napadima, Zapad mora da nauči jezik moći, koji je jedini jezik koji Putin razume“, navela je Gejber.

Lekcija za američku spoljnu politiku: SAD više ne mogu da se uzdaju u stratešku dvosmislenost

Kada neka ima znatno veću moć od svojih neprijatelja, politika strateške dvosmislenosti može da uzrokuje nevoljnost među ovim neprijateljima da preduzmu korake koji možda mogu da isprovociraju odmazdu – naročito ako moćnija nacija ima reputaciju da reaguje nepredvidljivo ili nesrazmerno, smatra Vilijam Vehsler, viši direktor Centra Rafik Hariri i Programa za Bliski istok u Atlantic Council-u.

Međutim, kako je objasnio, ako se smatra da je relativna moć neke države u padu, onda politika strateške dvosmislenosti može da bude nadahnuće za avanturizam kod neprijatelja, naročito ako se smatra da se sila koja slabi povlači ili na druge načine izgleda slabo ili dekoncentrisano.

„Duga era snažne američke relativne moći omogućila je političkim odlučiocima SAD luksuz da usvajaju politike koje oličavaju stratešku dvosmislenost. Ali su ti dani nažalost prošli, što se pokazalo kada je ruski predsednik Vladimir Putin napao Ukrajinu, a nisu ga odvratili namerno dvosmisleni signali koje su SAD slale tokom prethodnih decenija o prirodi svoje posvećenosti ukrajinskom suverenitetu“, naveo je Vehsler, dodajući da je Putin bio ohrabren i percepcijom da su SAD slabe usred povlačenja iz Avganistana i disfunkcionalnosti u domenu unutrašnje politike.

U ovome leži važna lekcija za američke političke odlučioce koji bi možda preferirali da se drže strateške dvosmislenosti kada teže da odvrate Kinu od invazije na Tajvan, na primer, ili iransku agresiju u Persijskom zalivu.

„Danas su prikladne eksplicitnije izjave o crvenim linijama SAD. U aktuelnom okruženju će takve izjave najverovatnije pre pomoći nego što će da izazovu eskalaciju“, zaključio je Vehsler.

Lekcija za nacionalnu bezbednost SAD: Vašington mora da se bori sa Pekingom, Moskvom i Teheranom u isto vreme

Bajdenova administracija je došla na funkciju verujući da može da pauzira odnose sa Rusijom, postavljajući ih na „stabilne i predvidljive” osnove, dajući prednost konkurentnosti u odnosu na Kinu u okviru svoje politike nacionalne bezbednosti. Ali Moskva je imala druge ideje – pokretanjem najvećeg kopnenog rata u Evropi od Drugog svetskog rata, Putin je podsetio Vašington koliko su njegova bezbednost i prosperitet povezani sa mirom i stabilnošću u Evropi“, ukazao je Metju Krening, v. d. direktora u Centru za strategiju i bezbednost Skoukroft.

Prema njegovim rečima, Bajdenova administracija je bila prinuđena da se vrati za tablu za crtanje i prepravi svoju strategiju nacionalne bezbednosti (koja još uvek nije objavljena više od godinu i po od Bajdenovog mandata) jer je prva verzija dala kratak korak Rusiji.

„Kina bi trebalo da bude prioritet, ali Sjedinjene Države ostaju globalna sila sa globalnim interesima; njihova strategija nacionalne bezbednosti mora da odražava tu realnost. Efikasan pristup mora da odgovori na ozbiljne pretnje koje predstavljaju Kina i Severna Koreja u Indo-Pacifiku, Iran na Bliskom istoku i Rusija u Evropi. Štaviše, ove pretnje su međusobno povezane, pri čemu Rusija, Kina i Iran sve više rade zajedno. Uspeh na jednoj od ovih pozornica će ojačati, a ne oslabiti moć SAD da se nosi sa ostalima“, zaključio je Krening.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.