EPA/HAZIM ALJOVIC BOSNIA AND HERZEGOVINA OUTSrebrenica ni trideset jednu godinu nakon masakra nije samo istorijsko poglavlje, već i dalje predstavlja živu ranu. Groblje Memorijalnog centra u Potočarima ponovo je 11. jula bilo ispunjeno ožalošćenim porodicama, preživelima, rodbinom žrtava, verskim predstavnicima i zvaničnicima iz inostranstva.
Ove godine su ukopani posmrtni ostaci deset novoidentifikovanih žrtava, tokom kolektivne dženaze.
Ceremonija je istovremeno bila dan sećanja i snažna optužnica.
Tokom genocida u Srebrenici, u julu 1995. godine, više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dečaka ubile su snage bosanskih Srba pod komandom Ratka Mladića, nakon što su zauzele grad koji je bio proglašen zaštićenom zonom Ujedinjenih nacija, piše mađarski list Nepsava u svom izveštaju.
Muškarci i dečaci bili su odvojeni od žena i dece, odvedeni na mesta pogubljenja, a njihova tela potom sakrivana u masovne grobnice.
Prema najnovijim podacima, sa ovogodišnjom sahranom broj žrtava ukopanih u Potočarima dostigao je 6.782. Još oko 250 žrtava sahranjeno je na lokalnim grobljima, na zahtev njihovih porodica.
Među srebreničkim žrtvama i dalje traga za još hiljadama nestalih. Institut za nestale osobe Bosne i Hercegovine i dalje radi na pronalaženju posmrtnih ostataka oko 900 žrtava iz Srebrenice.
Posmrtni ostaci žrtava koje su sahranjene ove godine pronađeni su između 1997. i 2022. godine na različitim lokacijama, uključujući i sekundarne masovne grobnice.
Postojanje sekundarnih masovnih grobnica svedoči o posebnoj brutalnosti zločina.
Tela ubijenih su nakon rata na više mesta iskopavana i ponovo zakopavana kako bi se prikrili tragovi masakra. Zbog toga mnoge porodice dobijaju samo nekoliko kostiju svojih najmilijih i godinama čekaju da budu pronađeni novi ostaci. Z
Zbog toga sahrana u Srebrenici često nije konačni kraj traganja, već nastavak dugotrajnog bola.
Munira Subašić, predsednica udruženja Majke Srebrenice, jedna je od najpoznatijih svedokinja te patnje.
U genocidu su joj ubijeni suprug i najmlađi sin, a izgubila je ukupno 22 člana porodice. Nakon dugogodišnje potrage, od njenog sina pronađene su samo dve kosti, ali je ipak želela da u Potočarima postoji njegov mezar. Taj grob nije samo mesto tuge, već i dokaz postojanja — dokaz da je njen sin imao život, ime, porodicu i da ga nije moguće izbrisati iz istorije.
Među onima koji su ove godine došli da odaju počast žrtvama bili su i ljudi koji su tokom masakra bili deca ili još nisu bili rođeni.
Alnes Alić imao je samo godinu dana kada mu je otac ubijen. U ratu je izgubio i bake, deke, oca i nekoliko stričeva.
Njegova priča pokazuje da Srebrenica nije samo sećanje preživelih, već i nasleđe novih generacija – porodična praznina koju nijedna politička izjava ne može da popuni.
Memorijalni centar Potočari danas predstavlja nepregledno more belih nišana. Groblje, podignuto u blizini nekadašnje baze holandskog bataljona UN-a, svake godine dobija nova imena, jer DNK analize i istraživanja masovnih grobnica i dalje donose rezultate.
Međunarodna komisija za nestale osobe i bosanskohercegovački stručnjaci, koristeći uzorke DNK preživelih članova porodica, često uspevaju da identifikuju žrtve čak i na osnovu veoma malih fragmenata kostiju.
Politička poruka ovogodišnje komemoracije bila je jasna: o činjenicama nema pregovora niti kompromisa. Presude Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koji je procesuirao ratne zločine počinjene na prostoru nekadašnje Jugoslavije, okvalifikovale su masovna ubistva u Srebrenici kao genocid.
Uprkos tome, političko rukovodstvo bosanskih Srba, kao i značajan deo političke javnosti u Srbiji, i dalje negira ili umanjuje činjenicu da se genocid dogodio.
Poricanje je postalo političko oružje. Ratni lideri osuđeni za ratne zločine u mnogim sredinama ne predstavljaju se kao zločinci, već kao nacionalni heroji, dok preživeli i povratnici veličanje ubica doživljavaju kao novu vrstu poniženja.
Takvo okruženje otežava funkcionisanje bosanske države i iznova pokazuje koliko je krhko nasleđe Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2024. godine odlučila da 11. jul proglasi Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici. Ovogodišnja komemoracija bila je druga takva međunarodna godišnjica obeležavanja.
Zbog toga godišnjica Srebrenice nije samo pitanje Bosne i Hercegovine. I Evropa mora da pamti da se masakr dogodio u zoni pod zaštitom Ujedinjenih nacija, pred očima međunarodne zajednice.
Nemoć holandskih mirovnjaka, zakašnela reakcija zapadne diplomatije i strah od vojne intervencije zajedno su doveli do toga da se dogodi najteži masovni zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata.
Trideset jednu godinu kasnije, svaki novi tabut u Potočarima podseća da žalost ne nestaje onda kada se politika umori od sećanja.
Dok hiljade porodica i dalje čekaju posmrtne ostatke svojih najmilijih, dok se počinioci zločina veličaju kao heroji i dok se činjenica genocida relativizuje, Srebrenica ne može postati zatvorena stranica prošlosti.
Zato tišina potočarskog groblja ne pripada samo žrtvama — ona je i upozorenje budućim generacijama, zaključuje list.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
