„U zatvor sa lisicama na rukama, nikakvo pomirenje sa Fidesom“: Mađari koji su se zbog politike režima Orbana prinudno iselili u inostranstvo zagovornici radikalnih mera

Čitave porodice spakovale su stvari i preselile se u druge zemlje, piše list Nepsava.

Taj proces je teško preokrenuti kada se jednom skrase u inostranstvu, nauče jezik, a njihova deca se uklope u novu sredinu.

Nepsava je razgovarala sa desetak mađarskih sunarodnika, pitajući ih i da li stranka Tisa preteruje u ponižavanju Fidesa ili, naprotiv, smatraju da bi trebalo još odlučnije i brže da insistira na političkoj odgovornosti vlasti.

Za jedan deo iseljenika poslednju kap je predstavljalo to što ih je propaganda Fidesa gušila upravo iz njihovih sopstvenih poreskih sredstava.

Bili su nazivani svakakvim imenima: ruljom, komunistima, stranim agentima, plaćenicima Džordža Soroša i izdajnicima domovine.

„Halo, gospodine Ader, i patriote kojima je odjednom toliko stalo do crvene linije! Čovek ne može da veruje da preostalo tvrdo jezgro optužuje za samovolju vladu koju je izabralo 3,4 miliona Mađara, a brani sve one koji nisu pustili ni tihi uzdah protiv režima koji je maltretirao ljude, prisluškivao ih, nazivao ih ‘liberonjacima’ (pogrdan izraz za liberalno orijentisane ljude) i slično. Svi treba da odu!“ – napisao je u odgovoru na naše pitanje G., koji već sedmu godinu živi sa porodicom na jednoj farmi u Danskoj.

Kaže da bi mnogo toga moralo da se promeni kako bi se vratili.

Prema njegovom mišljenju, ne treba praviti fetiš od istraga tužilaštva i podizanja optužnica, jer su brojni članovi vlada u srednjoj Evropi završili na taj način zbog korupcije, zloupotrebe položaja ili nesavesnog upravljanja.

S. radi u finansijskom sektoru i živi sa partnerom u Engleskoj. Zemlju su napustili zbog beznađa, gubitka nade, mržnje i propagande koja se na tome zasnivala.

Zbog depresivne društvene atmosfere nisu voleli da dolaze u domovinu, sve do poslednjeg perioda. Promena vlasti ih je ohrabrila.

Smatraju da bi bez obračuna sa odgovornima ostala Fidesova iskrivljena, paralelna stvarnost.

„U potpunosti se slažemo sa načinom na koji stranka Tisa zastupa interese ljudi, kao i sa načinom na koji komuniciraju u parlamentu“, kaže S. „Ne može se dovoljno puta ponoviti da je Fides lagao, krao i varao, izgradio diktaturu i uništio živote miliona ljudi.

I ton kojim se obraćaju je potpuno primeren. Ja bih se čak i mnogo grublje izrazio kada bih govorio gde bih poželeo da završe ti zlikovci.

Obračun sa odgovornima ne može biti dovoljno brz – slobodno mogu još snažnije da krenu i da dodaju gas. Najradije bih ih sve već video u zatvoru, sa lisicama na rukama“.

S. smatra najviše razočaravajućim to što ni u jednom pripadniku Fidesa ne vidi ni trunku ljudske pristojnosti (ili, kako kaže, poštenja, koje prema njegovom mišljenju nikada nisu ni imali), jer bi u suprotnom priznali šta su radili tokom 16 godina.

„Sve nas smatraju budalama, kao što su to i do sada radili, predvođeni Orbanom. Meni se od toga diže kosa na glavi, kao i od takvih izjava da Mađarska ide ka autoritarizmu pod vlašću Tise. I ironija ima svoje granice, a ovo ih je već odavno prešlo“.

Rizičan povratak u domovinu

Zs. je pre devet godina emigrirala u Holandiju iz jednog velikog mađarskog grada zajedno sa svojim prijateljem iz Izraela.

„U Holandiji se stvorila takva situacija da više nismo osećali ni sigurnost ni pripadnost tom mestu. Strašno sam verovala da će Tisa pobediti, pa smo rizikovali i vratili se kući. Iskreno, još uvek ne mogu da verujem da je kraj ere NER-a (Orbanovog sistema nacionalne saradnje)“, kaže Zs.

O načinu vladanja takođe ima svoje mišljenje.

„Ne kažem da se u svemu slažem sa Tisom, niti je stil Petera Mađara nešto što mi je najbliže, ali sa ogromnim zadovoljstvom gledam kako se NER muči, njihove jadne pokušaje i činjenicu da još uvek nisu shvatili šta se dogodilo. Nadam se da će oni koji to zaslužuju završiti u zatvoru, a volela bih da tamo vidim i ‘gasnog instalatera’ ove zemlje (aluzija na Lorinca Mesaroša, bliskog Orbanu, koji je počeo kao gasni instalater, a postao jedan od najbogatijih Mađara)“.

„Nikakav dogovor ili pomirenje sa Fidesom ne bi trebalo da bude. Za 16 godina su uništili sve, i biće potrebno mnogo vremena da se zemlja izvuče iz toga. Sjajno je što konačno u vladi sede stručnjaci koji znaju šta rade. Pokušavam da verujem da stvari posle mnogo godina konačno mogu krenuti u dobrom smeru i da ćemo moći da ostanemo ovde narednih godina.“

Tokom godina koje je provela u domovini, Zs. je mnogo propatila zbog Fidesa.

Umorila se od toga da izlazi na proteste, a da se nikada ništa ne promeni.

Dugačak je spisak razloga zbog kojih su se odselili: proterivanje Centralnoevropskog univerziteta (CEU), homofobni zakon, propaganda protiv migranata, „krađa“ privatnih penzionih fondova, uništavanje medija, preoblikovanje univerziteta, relativizacija ere Hortija, populističko smanjenje režijskih troškova, pretvaranje „nacionalnog gasnog instalatera“ u milijardera, kao i svi beskrupulozni paraziti povezani sa sistemom NER.

„Nesposobni, servilni i, hajde da kažemo otvoreno, glupi političari, neverovatno veliki i beskrupulozni obim krađe, cinizam, prostakluk, kao i urušavanje kulture, zdravstva i obrazovanja – sve to me je užasno rastuživalo i ljutilo“, priseća se ona.

Međutim, sada se na sve to seća sa olakšanjem i nada se da će u domovini nakon kažnjavanja odgovornih uslediti pomirenje.

Prema mišljenju više sagovornika, na to bi mogla da ukazuje činjenica da je biračko telo Fidesa, naduvano propagandom, koje je u aprilu činilo oko polovinu njihovih glasača – blok od približno 1,2 miliona ljudi – nestalo za samo nekoliko nedelja.

Obračun koji bi imao odvraćajući efekat

Kristijan Mohači već dvadeset godina živi u Engleskoj. Zbog „neverovatne političke situacije“ ranije ni u kom slučaju nije želeo da se vrati. Žele da žive u demokratiji, gde uspeh jednog preduzeća zavisi od uloženog rada, novca i istrajnosti, a ne od toga da li će se neko nagoditi sa mafijaškom vladom koja upravlja zemljom.

Trenutno radi u privatnoj školi namenjenoj mladima sa invaliditetom, gde je zadužen za komunikaciju sa roditeljima i za lekove. Pored toga, radi i kao prevodilac u pokrajinskoj samoupravi.

„Osim nekoliko izuzetaka, svi podržavaju ideju obračuna sa odgovornima“, kaže on. „Najveći strah je da će krivci ponovo proći nekažnjeno. Neće biti pomirenja dok se ne suočimo sa prošlošću, bilo da je reč o spiskovima saradnika tajnih službi ili o petospratnom poslovnom kompleksu Tiborca, koji je koštao znatno više od Burdž Kalife. Samo tako se može razbiti plemenski način razmišljanja zastrašenih i zavisnih masa koje su održavale sistem u njegovim poslednjim godinama. Moramo se suočiti sa zločinima NER-a kako bi obračun koji će poslužiti kao presedan imao odvraćajući efekat.“

Kristijan govori u ime mnogih kada kaže da poslednjih godina nisu imali mnogo razloga da budu ponosni na svoje mađarsko poreklo, koje inače veoma cene.

Ipak, u poslednjoj godini NER sistema nada u njegovo razgrađivanje ponovo je probudila veru da zemlja ipak može da se ujedini i da neće završiti sudbinom Belorusije.

„Posle rezultata izbora ponovo smo dobili svoje samopoštovanje i nacionalni ponos. Nedavno sam svom ostarelom ocu rekao: sada slobodno može ponovo da gleda M1!“

U Ujedinjenom Kraljevstvu, kaže on, takođe postoje problemi, ali nekako ipak ne mora stalno da se brine o novcu, a ako neko želi nešto da postigne, to zavisi isključivo od njega samog. Prema njegovom mišljenju, Mađarska je još daleko od toga, ali je promenom vlasti svakako krenula u boljem pravcu.

„Želeo bih da živim kod kuće i da zauzvrat doprinosim izgradnji zemlje, makar i u maloj, neznatnoj meri. Bolje razumem Ujedinjeno Kraljevstvo, državljanin sam, ali ono nikada neće biti moja domovina. Pošto smo se ovde nastanili, ovde nam je sve, nije jednostavno samo tako se vratiti kući. Sada većina ljudi čeka da vidi da li se zaista dogodila promena sistema. Za to je neophodno sprovesti obračun sa odgovornima. Nepristrasno, ali strogo, i tako da obuhvati sve i svakoga. Želimo da vidimo da je Mađarska evropska demokratija, a ne neka palica bez posledica, proizvedena u Rusiji, koja se zabija među točkove Evrope.“

Kristijan na kraju pominje i svoje poreklo, što mu, kako kaže, u inostranstvu gotovo i ne pada na pamet.

„Ovde nisam Rom. Jednostavno ne postoji ona vrsta predrasuda koju u domovini moram da razbijam u svakom novom ljudskom odnosu. Ovo iskustvo ima oslobađajuću snagu“, kaže on, dodajući da ga u Mađarskoj i dalje zaštitari u prodavnicama sumnjičavo posmatraju.

Zakoni i odgovornost

Eva Cartrajt radi kao carinski stručnjak u Briselu.

„Meni, a verujem i većini ljudi liberalnih uverenja, deluje kao da udaramo nekoga ko već leži“, kaže ona o zamahu Tise. „Ali onda se nekako uvek pojavi nova informacija o neverovatnim zloupotrebama, bezobrazluku i bahatosti NER-a, ili još jedna reakcija Fidesa koja pokazuje zablude, samozavaravanje i krajnju aroganciju.

Samo zato što je neko krivično delo počinio kao državni službenik ili političar, ne sme biti oslobođen odgovornosti pred zakonima i pravosuđem.

Ako neko takve stvari uradi pojedincu, sigurno postoje krivičnopravne posledice. Kada isto to urade čitavoj zemlji, zašto bismo pravili izuzetak – naprotiv!

Eva smatra da je ovaj zamah Tise primeren, ali dovoljan, i da, na primer – kako su je pitali – nije potrebno raspisivati prevremene lokalne izbore kako bi se izmerio stvarni odnos političkih snaga.

„Takvu želju za tim uglavnom primećujem kod ljudi kod kuće, u svom ruralnom okruženju, gde mnogi u malim mestima žele da proces čišćenja i pozivanja na odgovornost obuhvati i lokalne ‘male careve’ koje je stvorio i održavao na položajima lokalni Fides.

Pošto je Fides tokom 16 godina savršeno usadio političarima osećaj da je ‘sve dozvoljeno’, ne može se očekivati da će se bilo ko iz sistema NER-a dobrovoljno odreći položaja.

Kultura izbegavanja odgovornosti, poricanja i laganja postala je nacionalna navika, a na mnogim mestima još uvek postoji problem da ljudi uopšte shvate šta su uradili pogrešno.

Tu vidim veliku ulogu lokalnih zajednica, pa čak i Tisa-ostrva, koja mogu da pokrenu inicijative ili kroz društvene akcije čak i izdejstvuju najvažnije smene ljudi na najkritičnijim mestima.“

Četvoro dece, dva psa, Finska

Gabrijela je prosvetna radnica koja se, sa četvoro dece i dva psa, pridružila svom suprugu u Finskoj pre tri i po godine.

Tada je osećala ogromnu ljutnju, jer je bila prinuđena da napusti svoju domovinu i da svoju decu odvoji od života na koji su navikli i koji su voleli.

„Porodice podržavaju samo deklarativno, a u stvarnosti uništavaju sve. Zdravstvo, obrazovanje i sve ono što je važno i što nešto znači. Oni uopšte nisu tu zbog ljudi, već se sve svodi na pljačku i eksploataciju. Odvratno!“ – napisala je tada.

„Veoma se radujem izborima i volela bih da se vratim kući, ali će sigurno biti potrebno još nekoliko godina zbog moje dece“, kaže sada.

„U potpunosti podržavam strogo pozivanje na odgovornost, čak bi moglo da bude i strože. Podržavam i odlučan tempo promena. Nikako ne treba usporavati. Mislim da su ljudima sada potrebni brzi rezultati.

O prevremenim izborima do sada nisam razmišljala. Ali smatram da bi gradonačelnike za koje se može dokazati da su korumpirani trebalo nekako ukloniti“.