Makron i Balkan: "Ne" ili "možda" 1Foto: BETAPHOTO/Predsednistvo Srbije/Dimitrije Goll/MO

To delimično potiče od perifernih političkih razmatranja kojih su zemlje Zapadnog Balkana iskupničke žrtve, ali i od strukturalnih problema koje je potrebno rešavati uoči samita u Zagrebu u maju 2020.

Na strani „dobrih vesti“ treba naglasiti da su zemlje Zapadnog Balkana kolateralna šteta unutrašnjih i evropskih problema koji prevazilaze njihove okvire i koje stoga treba rešavati izvan njih i u bliskoj budućnosti.

Problem broj 1: Nedovoljna popularnost Emanuela Makrona nakon krize „žutih prsluka“ i u vreme smelih penzionih reformi. Ta slabost ga je prinudila da odustane od „osvajačkog duha“ koji je hvaljen tokom izborne kampanje i svrsta se uz one kojima se više dopadala „mala Evropa“ koja je više pod kontrolom Francuske. Emanuel Makron, „rod“ iz 2017, bi opravdao otvaranje pristupnih pregovora na temu: „Francuska se neće bojati da započne diskusije s veoma malim zemljama koje će nam se pridružiti tek za deset godina…“

Ako predsedniku Makronu ponovo poraste popularnost, to će mu možda olakšati da javno podrži izglede takvog pristupanja, utoliko više što će moći da se priseti da ono nije automatsko (kao što pokazuje slučaj Turske).

Problem broj 2: Deficit uticaja Emanuela Makrona na evropskom nivou i iz perspektive njegovih relativno slabih političkih saveznika i u pogledu izuzetne ambicioznosti njegovih ciljeva u vezi s „ponovnim osnivanjem“ EU. Upravo je i taj relativan manjak uticaja nedavno podstakao Makrona da traži poluge delovanja da bi izdejstvovao „paket-sporazume“ koji više idu naruku realizaciji njegovih projekata.

Dakle, predsednik Makron je jasno nagovestio da je njegov pristanak na otvaranje pristupnih pregovora uslovljen usvajanjem ambicioznijeg „višegodišnjeg finansijskog okvira 2021-2027.“ s jedne strane i implementacijom „Konferencije“ u cilju reformisanja i produbljivanja EU pre njenog proširenja s druge.

Ako bude bio zadovoljan sa ova dva aspekta u prvom kvartalu 2020, ne može se isključiti mogućnost da skine veto sa otvaranja pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Emanuel Makron bi mogao da bude pred još većim iskušenjem da odustane od svog „ne“ iz straha da bi njegovi evropski partneri mogli da ga nateraju da plati za svoje negodovanje snaženjem svojih pozicija u vezi s velikim brojem drugih pitanja koja su Francuskoj draga.

Međutim, onda će biti neophodno da se otkloni nevoljnost Francuza (ali i Danaca, Holanđana itd.) da se bave pitanjima koja su na zalogu u pristupnim pregovorima u užem smislu.

Francusko-holandski radni dokument čiji je cilj reformisanje celokupnog procesa za pristupanje EU već je podnet za diskusiju na nivou zajednice, uključujući manje pravni (po poglavlju) a više politički pristup, ali i uz veću podršku za napore susednih zemalja EU, bez obzira na to da li su ili nisu na putu da postanu članice. Emanuel Makron će naravno morati da bude u poziciji da tvrdi da su se ta negodovanja i predlozi čuli, delimično ili u celini, tako da on može da se na proleće predomisli.

U tom smislu je i dalje od suštinske važnosti da vlasti na nacionalnom nivou zemalja-kandidata daju još više garancija za svoju sposobnost da izvrše radikalne reforme svojih zemalja u smislu poštovanja vladavine prava, očuvanja demokratskog pluralizma, borbe protiv korupcije, suzbijanja organizovanog kriminala i švercovanja svake vrste…

Evropska komisija je već mogla da utvrdi da je ostvaren napredak u gore navedenim domenima bio suštinski dovoljan da se opravda otvaranje pristupnih pregovora u dva najočiglednija slučaja Albanije i Severne Makedonije.

Svaki dodatni napredak koji se može ostvariti u sledećih nekoliko meseci samo će potpomognuti cilj zemalja-kandidata u Francuskoj i šire.

Emanuelu Makronu će biti lakše da se zalaže za otvaranje prema Zapadnom Balkanu pozivajući se na pretnje od ruskog, kineskog, turskog i čak američkog uticaja u regionu i samim tim ističući geopolitičku dimenziju perspektive za pristupanje Albanije i Severne Makedonije. Ali ne može potpuno da zanemari te perspektive za pristupanje u odnosu na njihove nacionalne i dimenzije zajednice, a samim tim u odnosu na političku dimenziju.

Autor je predsednik Francuskog evropskog pokreta, potpredsednik Međunarodnog evropskog pokreta i stariji savetnik u APCO Worldwide