Makronov treći put 1Foto: EPA/ ETIENNE LAURENT POOL

Umesto da stane isključivo uz stare elite ili nove populiste, Makron je obećao da će pružiti široku političku podršku pod znakom evropskih reformi. Ali, da li on zaista može da udahne novi život u ovaj posrnuli projekat?

Kada se sastao sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, Makron je izneo plan za okončanje hladnog rata između severne i južne Evrope – koji će ostati kao tenzija među zagovornicima štednje i onima koji zagovaraju politiku rasta. Takođe, Makron je pokušao da pomiri ideju Evrope koja je otvorena za dobrodošlicu sa zagovornicima Evrope poput tvrđave. On želi da primi još izbeglica, dok požuruje EU da stvori pograničnu kontrolu od 5.000 vojnika, kao i da ubrza repatrijaciju (povratak u otadžbinu) ilegalnih imigranata.

Ali, iako su mnoge vođe EU sa olakšanjem prihvatile to što je Makron izabran za predsednika, to je većinom zato što se nadaju da će on udahnuti novi život starom projektu, umesto radikalnog raskida sa prošlošću. Da bi doneo prave promene, Makron će morati da prevaziđe dva kontradiktorna ali uzajamno potpomognuta politička modela, koji su definisali poslednju dekadu upravljanja u EU: tehnokratiju i populizam.

Tehnokratija je bila centralna odlika evropskih integracija od početka. Žan Mone, francuski ekonomista za kog se smatra da je jedan od osnivača moderne EU, bio je čuven po svojoj sposobnosti da velike političke sukobe pretvori u manja tehnička pitanja. Taj metod je bio veoma uspešan tokom posleratnog perioda rekonstrukcije Evrope, zato što je omogućavao diplomatama i zvaničnicima različitih zemalja da prevaziđu nacionalne nesuglasice i dugotrajnu ozlojeđenost i da se pozabave najhitnijim problemima na kontinentu.

Ali, tokom godina, načini pregovaranja u EU su napustili Moneov model. Sada teže da u celosti budu isključeni iz državne politike, i da budu vođeni koliko logikom institucija EU toliko i potrebama zemalja članica. Povrh toga, odluke na nivou EU su očuvane u strogim propisima kojih države članice moraju da se pridržavaju, čak i ako ih njihove vlade i birači na podržavaju. Zajedno, ovi trendovi su doprineli širokom uverenju da ne postoje alternativne forme vladavine EU, i da Evropu vode elite koje u veoma maloj meri brinu o interesima ljudi kojima bi trebalo da služe.

Eksplozija populizma je prirodna reakcija na ovakav nepovezan oblik tehnokratije. Nije slučajnost što se lideri kao što su Marin Le Pen u Francuskoj, Gert Vilders u Holandiji, Viktor Orban u Mađarskoj i Najdžel Faraž u Velikoj Britaniji, predstavljaju kao zaštitnici „naroda“. Kroz referendum – njihovo omiljeno političko oruđe – oni su bili u mogućnosti da nanesu štetu ustavnom sporazumu EU, sporazumu o pridruživanju između EU i Ukrajine, dogovoru o repatrijaciji izbeglica i, kada je Britanija izglasala Bregzit, sastavu same EU.

Dok su se tehnokrate u Evropi borile za prikrivene integracije koje bi rešile probleme sa evrom i izbegličkom krizom, populisti su udarili još jače. I svaki put kada bi populistički vođen referendum protiv sporazuma EU prisilio vlade da se povuku u tehnokratiju, populistička priča je ojačana.
Pregovori oko Bregzita su već postali borilište između tehnokrata i populista, koji se, svako sa svoje strane, bore za ishod koji će podržati njihovu priču. Kada britanska premijerka Tereza Mej kaže da želi da „napravi uspeh od Bregzita“, to pokreće uzbunu u Briselu i ostalim evropskim prestonicama, zato što bi takav ishod mogao da inspiriše populističke pokrete protiv EU drugde.

Da bi preduhitrili takav scenario, neki članovi nemačke vlade, u strahu da neće moći da se prilagode drugim Makronovim zahtevima (naročito onom koji se tiče reformi u evrozoni), nadaju se da će u saradnji sa njim učiniti Bregzit neprivlačnim. Čini se da je upravo na to nedavno ciljao i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker. „Bregzit će pokazati koliko je atraktivnije biti član naše Unije“, rekao je Junker i dodao: „Zahvaljujući Evropi, ljudi uživaju u slobodi da žive, kupuju, vole i trguju preko granica“.

Razumljivo je da će se evropski lideri zakačiti za Bregzit kao za jednu stvar oko koje se zemlje članice EU slažu. Ali, nažalost, debata o Bregzitu teži da otkrije neke od najgorih nagona EU elita, ne samo zato što ih ohrabruje da se bore za „status quo“, umesto za reforme i inovacije.

Ukoliko EU nastavi da gleda ka unutra, zaokupljena pitanjima koja povlači Bregzit, narednih pet godina će biti jednako besplodne i neproduktivne kao i prethodnih pet. Sada je veliko pitanje da li Evropa može da prihvati spas koji nudi Makron, i da gleda u nove projekte, umesto ka starim problemima.

Sigurno je da su posmatrači ismevali Makrona što odbija da se prikloni samo jednoj strani u bilo kojoj debati. A satiričari su isticali da on skoro svaku rečenicu započinje rečima „en meme temps“ (istovremeno). Ali za EU koja je dugo u zastoju, Makronovi predlozi bi mogli da ponude dragoceni napredak – koji se ne oslanja na institucionalne promene, nego na političke kompromise.

Makronova bezbednosna politika pokušava da uskladi žestoke antiterorističke mere sa humanijim pristupom problemu izbeglica. Kada je u pitanju ekonomska politika, on je ponudio reforme u zamenu za investicije. A, s obzirom na njegov čvrst stav prema Rusiji i podršku za akcije u Africi i na Mediteranu, on će možda uspeti i da ujedini južne i istočne zemlje članice EU.

Ako Makron ispuni svoje obećanje, on se neće zalagati za tehnokratiju ili populizam, nego za jedan originalan treći put. To je doduše otrcana fraza. Ali Makron joj može udahnuti novo značenje ukoliko bude mogao da udruži, umesto da samo prihvati, današnje lažne izbore. On će morati da premosti geografske podele u EU, i da se postavi kao istovremeno nastrojen i proevropski i patriotski, za establišment i protiv establišmenta, da bude otvoren i zaštitnički, da bude za razvoj ali i fiskalno uzdržan.

Da li će Makronov metod omogućiti evropskim liderima da prekinu zlokoban krug tehnokratije i populizma, i da okončaju paralizu koja je trajala tokom poslednje dekade? Za sada, jedino je sigurno – pozovimo se na još jednu otrcanu frazu – da nema alternative.

Autor je direktor Evropskog saveta za spoljne poslove

Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.