„Putin je majstor manipulacije“: Profesorka sa Univerziteta u Torontu za Gardijan

Dugo očekivani mirovni pregovori između Rusije i Ukrajine u Istanbulu – predstavljeni kao prvi ozbiljni razgovori od 2022. godine – prošli su sa malo više od simbolične pompe.

Dvočasovni telefonski razgovor između Donalda Trampa i Vladimira Putina u ponedeljak završio se tako što je Tramp delovao kao da se potpuno povlači iz posredovanja u mirovnim pregovorima.

Još jednom je ruski predsednik dobio ono što je želeo, a da se nije ni pojavio na sastanku koji je sam zatražio, piše u analizi za Gardijan Olga Čiž, profesorka na Katedri za političke nauke Univerziteta u Torontu koja se bavi istraživanjem političkog nasilja i represivnih režima.

Trampova izjava da će se „uslovi mira dogovarati između dve strane, jer samo tako i može biti“ zvučala je, navodi, potpuno suprotno od njegove prošlogodišnje hvalisave tvrdnje da samo on može okončati ovaj rat – i to za jedan dan.

Još uznemirujuće delovalo je njegovo isticanje ekonomskih prilika koje Rusija navodno pruža – što je potpuno neosetljivo, s obzirom na razmere ruskih zločina, i uvreda za evropske saveznike Sjedinjenih Američkih Država.

Ako se Tramp zaista povlači iz svoje samoproklamovane uloge mirovnog posrednika, kako je sugerisano u njegovom saopštenju za javnost, to bi predstavljalo dobrodošlu promenu u odnosu na njegove ranije pokušaje da primora Ukrajinu na dogovor po ruskim uslovima.

Svako udaljavanje od takvog pristupa ide u korist Ukrajine. Ukrajina može i treba da vodi sopstvene pregovore s Rusijom – kao ravnopravan akter.

Ipak, svako ko se nada uspešnim direktnim pregovorima između Rusije i Ukrajine mora da smanji očekivanja.

Vladimir Putin nije zainteresovan za istinske pregovore i verovatno nikada neće imati. Više puta je odbio da se sastane sa predsednikom Zelenskim ne zato što nema o čemu da se razgovara, već zato što bi priznavanje ukrajinskog predsednika značilo i priznavanje ukrajinskog suvereniteta.

U Putinovom imperijalnom pogledu na svet, Ukrajina nije država i stoga ne može imati legitimnu vladu. To dolazi od čoveka čiji politički legitimitet počiva na punjenju glasačkih kutija i izbornoj predstavi dostojnoj Baljšoj teatra.

Stručnjaci za međunarodne sukobe često opisuju rat i pregovore kao dve strane iste medalje. Rat je, u suštini, skup proces prikupljanja informacija.

On otkriva i utvrđuje stvarnost na terenu – odnosno sposobnosti svake strane – što pomaže da se definiše okvir mogućih mirovnih sporazuma što bi obe strane više volele nego nastavak borbi.

Ključ za ostvarivanje prednosti u pregovorima jeste, dakle, pokazivanje snage na bojnom polju, čime se druga strana bila primorava da odustane od daljih gubitaka i pristane na ustupke.

Ali nakon tri godine rata, upravo je Rusija ta koja je suočena s granicama svoje moći. Takoreći „druga najmoćnija vojska na svetu“ nije uspela da ostvari svoje strateške ciljeve.

Od januara, ruski teritorijalni napredak svodi se na ukupno manje od 1.000 kvadratnih kilometara. Istovremeno, njena ekonomija se urušava pod težinom sankcija i prisilne mobilizacije.

Nakon neuspeha početnog plana „osvojiti Kijev za tri dana“, Putinov plan B izgleda kao puko zračenje samopouzdanja i nada u sreću.

Za razliku od Rusije, Ukrajina se pokazala kao snažnija i otpornija nego što su mnogi očekivali. Predsednik Volodimir Zelenski uspeo je da izgradi impresivnu međunarodnu koaliciju.

Ukrajina je uspešno odolela početnom ruskom napadu, povratila ključne teritorije i stabilizovala veliki deo linije fronta. Njeni uspesi na bojnom polju promenili su percepciju o njenoj snazi i ojačali njenu pregovaračku poziciju.

Ipak, Rusija se i dalje drži svojih maksimalističkih zahteva: demilitarizacije Ukrajine, širokih teritorijalnih ustupaka i promene režima.

Putin odbija da revidira ratne ciljeve, uprkos dokazima sa terena. On i dalje traži teritorije koje nije u stanju da osvoji silom – kao da ih može prisvojiti jednostavno time što tvrdi da su njegove.

Pa, šta on zapravo radi?

Da bismo razumeli logiku ruskog lidera, moramo najpre razumeti politički kontekst u kome on deluje. Za razliku od demokratski izabranih lidera, Putin ne trpi stvarne pritiske ni od institucija ni od javnosti.

Jedini ograničavajući faktor za njega jeste uzak krug elite koja ga održava na vlasti – vojni i konzervativni akteri sa imperijalističkim pogledom na svet. Za njih, Ukrajina nije obična teritorija koja se deli prema uspehu na frontu.

Ona je dragoceni plen, ključan za obnovu „izgubljene velike“ Rusije. Civilne žrtve i ekonomska cena su sporedne stvari. U njihovoj logici, ustupci nisu samo nepotrebni – oni su nezamislivi. Kako je glavni ruski pregovarač u Istanbulu, Vladimir Medinski, rekao ukrajinskoj delegaciji: „Rusija je ratovala sa Švedskom 21 godinu“. Poruka je jasna – Putin je spreman da čeka.

Ali se nada da neće morati da čeka 21 godinu. Nada se da će imati sreće. Putinovi gnevni narativi naišli su na plodno tlo kod Donalda Trampa i njegovog unutrašnjeg kruga. Ruski predsednik ih rado navodi na pogrešan put, a oni iznova i iznova nasedaju na istu zamku.

Mediji često predstavljaju Putina kao vrhunskog stratega, ali to baš i nije tačno. Njegova ratna strategija se nije promenila još od neuspelog napada na Kijev. On traži „mesec i zvezde“, pa se besno ponaša kada ih ne dobije.

Ono u čemu zaista jeste majstor, to je manipulacija. Veruje da, ako ne može da uzme ukrajinsku teritoriju silom, može da je prisvoji narativom – ubeđujući simpatizere na Zapadu da Rusija na nju ima pravo.

Od Krima do Minskih sporazuma, od Sirije do Čečenije, Putin je svoju političku ostavštinu gradio na izmišljanju činjenica na terenu i izazivanju sveta da ih prihvati kao realnost. Zašto bi sada prestao?

Neće – sve dok više ne bude mogao da priušti olovo za metke. Ali Ukrajina je pokazala da može da se odbrani. Ako nam je cilj da zaustavimo krvoproliće, jedini put napred je da nateramo Rusiju da se suoči sa stvarnošću, umesto da izmišlja sopstvenu.