Poljska demokratija na nišanu

Trideset godina nakon pada Berlinskog zida, ukidanja cenzure i raspada Sovjetskog Saveza, poljsko građansko društvo ponovo brani svoju teško izvojevanu demokratiju od države koja je rešena da je ukine.

Politike protiv kojih nezavisni mediji u Poljskoj sada protestuju učinile su ih jednako ranjivima kao što su njihove kolege u Rusiji i Mađarskoj. Zapravo, kako je zamenik premijera Jaroslav Kačinski, defakto vladar Poljske, javno priznao, uzor njegovog režima je onaj u Mađarskoj, pod vladom premijera Viktora Orbana. Stoga, da bi se razumela protestna tišina poljskih medija, treba se podsetiti mađarskih iskustava.

Pošto se vratio na vlast 2010, Orban, odlučan u tome da učvrsti ono što je nazvao „neliberalnom demokratijom“, se oslonio na „salama“ taktiku koju je osmislio Maćaš Rakoši, nazvan mađarski Staljin, kako bi uspostavio komunističku upravu posle Drugog svetskog rata. U borbi protiv „klasnog neprijatelja“ Rakošijevi komunisti su metodično urušavali slobodne institucije, deo po deo, sve dok od njih nije ostalo ništa osim ljušture. Orban je prilagodio ove taktike 21. veku, a Kačinski ga je sledio.

Prvi deo, tada i sada, bili su javni mediji, koji su pretvoreni u glasnogovornike vladajuće stranke Kačinskog Pravo i pravda (PiS). Zvanična poljska glasila sada serviraju postojani tok laži i kleveta, koje podsećaju na glavne propagandiste poput Jozefa Gebelsa i Andreja Ždanova. Ustavni sud, kancelarija državnog tužioca, i institucije kulture su sledeće bile na redu da ih politizuje i sebi podredi vladajuća stranka. Malo po malo, demokratska država pod vladavinom prava je transformisana u autoritarno Potemkinovo selo.

Sledeći vođstvo ruskog predsednika Vladimir Putina i Orbana, PiS više nije zadovoljan kontrolom javnih medija i vernošću provladinih veb-sajtova i novina, već se sada okreće ka gušenju nezavisnih medijskih kuća. Falsifikovanje istorije i prikrivanje korupcionih skandala nije dovoljno. Niz tužbi – koje je ponekad pokretala vlada a nekad pojedinci ili grupe u ime vlade – protiv kritičara vlasti nije dovoljan. Sve medijske organizacije koje nisu pod kontrolom režima PiS, i koje ne služe njegovom interesu, moraju da budu uništene.

Posmatrano u ovakvim okolnostima, porez na oglašavanje koji režim ima u planu, a koji je izazvao trenutnu rundu protesta medija, je samo još jedna „kriška salame“. Ovaj porez ne samo da predstavlja težak i diskriminatoran finansijski teret, već je i oružje za gušenje kritika i slobode govora.

Opstanak najnezavisnijih medijskih kuća zavisi od prihoda od oglašavanja, koji su već znatno opali u pandemijom opustošenoj ekonomiji. Lišavanje tih kuća još većeg dela prihoda će ih primorati da otpuštaju novinare i smanjuju budžete za glavne zadatke, kao što su provera činjenica u saopštenjima vlade i sprovođenje istraga o prekršajima zvaničnika. Da bi se dodala so na ranu, prihod od poreza na oglašavanje će biti usmeren na provladine medije.

Vladine tvrdnje da se ovaj porez odnosi prvenstveno na američke tehnološke gigante, koji izbegavaju plaćanje nameta za svoj promet u Evropi, je očigledna laž. Vlada PiS, krajnje servilna prema bivšem predsedniku Sjedinjenih Država Donaldu Trampu, je zapravo odbila da oporezuje tajkune iz Silikonske doline. Povrh toga, na naplatu takvog poreza morale bi da pristanu mnoge države, naročito one u Evropskoj uniji. Poljska nema šanse da bude efikasna protiv američkih tehnoloških divova bez EU, od koje se vlada PiS otuđila.

Napad režima PiS na ekonomsko uporište slobodnih medija nije ništa manji napad na demokratiju nego upad Trampovih pristalica u Kapitol 6. januara. Iza oba stoje laži, nasilna retorika i izopačenost politike i javnog života. Vlada PiS je, takođe, pokazala prezir prema vladavini prava i ljudskim pravima, a da ne spominjemo nezavisne medije. Dokaz tome je mnoštvo vladinih skandala, široko rasprostranjena korupcija (uključujući i borbu protiv pandemije), transformacija školskih programa u nacionalistički kič i korišćenje policije kao alatke i kao telohranitelja režima PiS.

U korenu takvih politika – bez obzira na to gde su one usvojene – nije samo strah od slobode i istine, već i želja da se taj strah usadi u naša društva. Svi poljski sudovi treba da budu pod kontrolom kao i oni u Moskvi, koji mogu da sude, optužuju i presuđuju oponentima Kremlja u rekordnom vremenu, kao što je nedavni slučaj Alekseja Navaljnog pokazao. Svi poljski mediji treba da govore jednoglasno, kao oni koji hvale Putina ili Orbana.

Jedan moj kolega, pronicljivi posmatrač savremene politike, mi je rekao: „Kao analitičar, reći ću ti da bi oni, neprijatelji slobode, mogli da pobede. Kao građanin, zamoliću te da mi obećaš da ćeš uraditi sve što je potrebno da bi sprečio da se to dogodi“.

Odgovorio sam: obećavam.

Autor je lider Solidarnosti 1989. i učesnik pregovora za okruglim stolom koji su okončali komunističku upravu u Poljskoj, glavni je i odgovorni urednik lista Gazeta Viborča

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org