Kako se pripremiti za ratove sutrašnjice?

Odluke koje svetske demokratije donose u ovoj deceniji oblikovaće međunarodni bezbednosni pejzaž za generacije koje dolaze, određujući da li je budućnost definisana većom demokratskom otpornošću ili daljim autoritarnim zadiranjem.

Tri promene pokreću ovu transformaciju. Za početak, svet se pomerio od pasivnog rivalstva do aktivne konfrontacije.

Ruska invazija na Ukrajinu u punom obimu, koja je vratila rat na evropski kontinent, i njena koordinacija sa drugim autoritarnim režimima doveli su u pitanje dugogodišnje pretpostavke o odvraćanju i stabilnosti.

Kina koristi vojnu prinudu, ekonomski uticaj i sajber-operacije kako bi preoblikovala Indo-Pacifik. U međuvremenu, odnos između Sjedinjenih Država i nekih od njihovih tradicionalnih saveznika suočio se sa turbulencijama, što je mnoge od tih saveznika navelo da povećaju svoje izdatke za odbranu, a neke da preispitaju dugogodišnje pretpostavke.

Istovremeno, veštačka inteligencija počinje da transformiše ekonomije, društva i nacionalnu bezbednost, obećavajući da će doneti odlučujuće ekonomske i strateške koristi zemljama koje je najefikasnije primenjuju.

A ratovanje postaje sve više usmereno na podatke i definisano brzinom, preciznošću i fleksibilnošću umreženih sistema. Sada je prilagodljivost više nego gruba sila ono što akterima nudi najveću stratešku prednost.

Umesto da se drže starih sistema i pogleda na svet na štetu svoje sposobnosti da oblikuju bezbednosni pejzaž, zemlje moraju da prepoznaju ove promene – i da se u skladu sa tim pripreme.

Srećom, demokratije u Evropi i Aziji su u poslednje vreme počele da rade upravo to. Tokom poslednjih nekoliko godina ove zemlje su sve više napuštale samozadovoljstvo koje je negovala mirovna dividenda nakon Hladnog rata, ažurirale svoje bezbednosne strategije i proširile svoje odbrambene budžete.

Nakon što je 2022. godine priznala da je dostigla Zeitenwende („prekretnicu“), Nemačka je stvorila poseban odbrambeni fond od sto milijardi evra (118 milijardi dolara). Do 2024. godine vojni rashodi su dostigli 88,5 milijardi dolara, što je Nemačku učinilo najvećim potrošačem na odbranu u Centralnoj i Zapadnoj Evropi po prvi put od ponovnog ujedinjenja, i četvrtim u svetu.

Poljska sa svoje strane gradi jednu od najvećih i najmodernijih kopnenih snaga u Evropi i planira da poveća izdatke za odbranu na 4,7 odsto BDP-a ove godine.

Van Evrope Japan se obavezao da će ove godine udvostručiti svoje odbrambene izdatke i steći kapacitete za kontranapade koji bi do relativno nedavno bili politički nezamislivi.

Australija restrukturira svoj odbrambeni položaj kako bi naglasila kapacitete za udare dugog dometa, podvodne operacije i naprednu industrijsku saradnju sa svojim strateškim partnerima iz AUKUS-a (Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD).

Ove inicijative i investicije odražavaju razumevanje da se odvraćanje mora izgraditi i održavati i da je kredibilna vojna moć preduslov za stabilnost i slobodu. Ali nisu svi odbrambeni izdaci jednaki i prečesto su takvi izdaci manje korišćeni za jačanje vojnih kapaciteta nego za podršku domaćoj proizvodnji i zapošljavanju.

Na primer, planovi Belgije i Holandije da transformišu zatvorene fabrike automobila u vojne proizvodne pogone daju prednost zapošljavanju u odnosu na operativni značaj.

Slično tome, francuske i italijanske kompanije koje ističu svoja ulaganja u pomorsku brodogradnju izgleda da su podjednako fokusirane na stvaranje radnih mesta i industrijske koristi koliko i na poboljšanje efikasnosti ratovanja.

Podjednako zabrinjavajuće je to što su evropske vlade pokušale da reklasifikuju ulaganja u infrastrukturu NATO-a, pa čak i obnovljive izvore energije, kao odbrambene izdatke, tvrdeći da napredak u ovim oblastima povećava otpornost.

Ali u vreme kada autoritarne sile modernizuju svoje vojne snage i pokazuju sve veću spremnost da prisiljavaju, zastrašuju i prete drugima, odbrambeni budžeti moraju služiti jednoj svrsi – izgradnji najsmrtonosnijih, najrobusnijih i najsposobnijih mogućih vojski.

Takve vojske ne mogu biti vezane za sisteme, pristupe i strukture snaga 20. veka, uključujući velike platforme sa sporim ciklusima nabavki i koncepte mase iz industrijskog doba.

Baš kao što se uspostavljene korporacije koje se suočavaju sa izazovima inovativnih startapova moraju prilagoditi ili propasti, vojske se moraju kontinuirano obnavljati kako bi sačuvale svoju kvalitativnu prednost u eri intenzivne tehnološke konkurencije.

Ovo nije pitanje napuštanja starog – nasleđeni sistemi i dalje imaju važnu ulogu – već brzog unapređenja novog. To znači prihvatanje novih načina rada i ulaganja u tehnologije koje se razvijaju kako bi se razvilo i usavršilo napredno oružje i sposobnosti koje mogu da pobede u ratovima budućnosti.

Nema vremena za gubljenje – u eri koju definišu brzina, adaptacija i inovacije najveći rizik nije poremećaj, već kašnjenje.

Širom demokratskog sveta vlade prepoznaju da se moraju pripremiti za novu eru koju definišu povećani bezbednosni rizici.

U ovom retkom trenutku političkog usklađivanja, strateške jasnoće i zajedničkog cilja SAD i njihovi saveznici imaju ključnu priliku da postave temelje za bezbedniji i stabilniji svet – poduhvat koji bi imao koristi od većeg jedinstva nego što postoji danas.

Ako ga propuste, brzo će izgubiti tlo pred protivnicima koji se spremaju za ratove sutrašnjice.

Autor je direktor za odbranu u Projektu specijalnih konkurentskih studija.