Pravimo žurke, pijemo alkohol, a moja žena oblači šorc čim kroči van Irana: Ispovest bračnog para iz Teherana za Danas 1EPA; Privatna arhiva

Farhad i njegova supruga Leila (imena su promenjena iz bezbednosnih razloga) rođeni su, odrasli i trenutno žive u Teheranu sa svoje dvoje dece – dečakom od tri i devojčicom od godinu i po dana.

Za Danas su govorili o tome kako trenutno vide svoj život u Iranu, zbog čega ne žele da ga napuste uprkos brojnim problemima i kako izgleda njihova svakodnevica obojena represijom i brojnim pravilima, naročito za Leilu.

Fahrada, koji je po zanimanju inženjer, kao i njegovog brata , upoznala sam još 2008. godine u jednoj zapadnoevropskoj zemlji. Tada dvadesetogodišnjaci, živeli su kao i svi njihovi vršnjaci – radili su nakon tek završenih studija, izlazili, družili se, oblačili kako žele, pili alkohol, jurili devojke…

Ni po čemu se nisu izdvajali od drugih mladih ljudi tih godina. Iz razgovora sa njima, zaključila sam da potiču iz prilično liberalne porodice, koja ih je možda i poslala na Zapad kako bi ih sačuvala od iranske svakodnevice i strogih pravila.

Život je, međutim, razdvojio dva brata. Jedan se oženio i sa ženom ostao u Evropi, dok je drugi, Fahrad, neplanirano morao da se vrati u rodni Iran, nakon što mu je istekla viza.

Tamo je ostao, upoznao Leilu, oženio se i zasnovao porodicu, a ponovo smo se videli 2018. godine kada je sa njom posetio Srbiju, jednu od retkih zemalja u koju su mogli da uđu bez vize.

Još tada mi je pričao o svom životu u Iranu i ograničenjima sa kojima se susreće i on, ali pre svega njegova supruga, za koju je u šali rekao da „oblači šorc čim pređu granicu“. Sada sam ih pitala kako žive, u svetlu svih nesrećnih događaja koji su se desili u Iranu proteklih nedelja.

– Većinu vremena provodimo kod kuće. U stvari, većina ljudi koje ja poznajem tako živi – ograničen je broj stvari koje možeš da radiš napolju, a večiti problem u Teheranu je i gust saobraćaj koji se svi trude da izbegnu – rekao mi je na početku razgovora, odmah se osvrnuvši na ograničenja koja u Iranu postoje još od Islamske revolucije.

„Vlast masakrira civile u Kurdistanu“

Fahrad me je, tokom našeg razgovora koji se kroz prepisku produžio na nekoliko dana, zamolio da istaknem da vlast u Iranu „masakrira civile“, da je poslednjih dana grad Sanandaž u pokrajini Kurdistan, bukvalno pod opsadom.

Pravimo žurke, pijemo alkohol, a moja žena oblači šorc čim kroči van Irana: Ispovest bračnog para iz Teherana za Danas 2
FOTO: BehrouzBoochani/Twitter

Njegove reči potvtrđuje i najnoviji izveštaj Amnesti internešnala, u kome se navodi da bezbednosne snage Irana bez ikakve zadrške koriste vatreno oružje i suzavac, a da ulaze i ljudima u kuće.

Kako navodi Gardijan, citirajući jednu od demonstrantkinja, u gradu se „dešava masakr, bezbednosne snage su zatvorile grad i ubijaju ljude puškama i bombama samo zato što uzvikuju parole za slobodu“.

Pravimo žurke bez obzira na zabrane

Kada smo nastavili razgovor o pravilima, ograničenima, i njihovom životu u Iranu, i Fahrad i Leila su bili veoma raspoloženi da podele svoja iskustva.

– Pravila se pretežno odnose na žene i njihovo oblačenje. Moja supruga ne može da se obuče kako bi želela, mora da pokrije glavu maramom. Što se tiče muškaraca, ne možemo da nosimo šorceve, a na nekim mestima zabranjeni su i kratki rukavi. Nema alkohola na javnim mestima, ne možeš da ostaneš iza ponoći gotovo nigde. Najveći broj ljudi odlazi u neki večernji „provod“ u šoping centar, ako se to može tako i nazvati – objasnio mi je Fahrad.

Fahradova supruga Leila, inače po zanimanju advokat, iako za razliku od mnogih svojih sunarodnica sa mužem vodi prilično „zapadnjački“ stil života, šerijatom propisana ograničenja mnogo bolnije doživljava. I, kako kaže, nije stvar samo u nošenju hidžaba, već i u drugim, brojnim restrikcijama sa kojima se žene u Iranu suočavaju – nedostatak posla, nepostojanje osnovnih ljudskih prava, nejednakost, nemogućnost traženja razvoda, ograničenja u pogledu abortusa, i mnoga druga…

– Meni kao ženi u Iranu nije dozvoljeno da izaberem šta ću nositi, koju religiju ću odabrati. Ne mogu čak ni da napustim državu bez pismene dozvole oca ili muža. Islam baca senku na sve osnovne dnevne aktivnosti u mom životu. Manjine, sve manjine i bilo ko ko misli drugačije od vlasti je pod ogromnim pritiskom. Naravno, nisu nam dozvoljene zabave, žurke, policija može bilo koga da uhapsi zbog nečeg takvog. Ali, ipak ih pravimo, bez obzira na sve – naglašava Leila.

Prema šerijatskim pravilima, takozvane „mešane“ zabave, na kojima će se naći zajedno i muškarci i žene su zabranjene. Bilo kakav takav događaj mogao bi da dovede do hapšenja.

– Ako vas uhvate na „zabranjenoj“ žurki gde su muškarci i žene pomešani, gde se pije alkohol i žene ne nose hidžabe mogu vas uhapsiti, novčano kazniti, ali i kazniti zatvorom ili čak bičevanjem. Uprkos tome, mi sve to radimo, samo su to uvek privatne žurke. Iran je zemlja mladih, i većina njih veoma želi da živi poput svojih vršnjaka na Zapadu, slušaju stranu muziku, plešu, prave žurke i zabavljaju se – pričaju mi Fahrad i Leila.

A šta je sa muvanjem, upoznavanjem momaka i devojaka, zabavljanjem pre braka? Kako stariji, malo konzervativniji ljudi gledaju na to? Da li je sve onako kako čitamo u knjigama koje opisuju život mladih na Bliskom istoku?

– Kada smo se mi upoznavali i počinjali da se zabavljamo pre nekoliko godina, čini mi se da je bilo malo teže. Postojala su brojna ograničenja koje je nametalo društvo, ali i porodice… Bukvalno su mogli da te uhapse ako su samo sa osobom suprotnog pola. Sada je situacija malo bolja, porodice su otvorenije, a čak su i društvo i policija malo olabavili stege. Ali, i dalje mogu da te maltretiraju ako žele – objašnjava Fahrad, a Leila se nadovezuje:

– Komplikovano je, jer je zabranjeno da imaš bilo kakvu vezu pre braka. Momci i devojke se sakrivaju jer postoje i mnoge tradicionalne porodice koje ne vole njihova druženja pre braka, najčešće jer strahuju da bi devojka mogla da bude iskorišćena ili čak zlostavljana u takovoj vezi.

Ipak, i ona se slaže da se situacija poslednjih godina promenila nabolje, makar što se tiče raspoloženja u društvu, i da je sadašnjim dvadestogodišnjacima bar malo lakše nego što je bilo njima pre desetak godina.

„Video sam kako na demonstrante pucaju, tajna policija se na njih zaleće motociklima“

Fahrad i Leila bili su na nekoliko protesta koji se već tri nedelje organizuju širom Irana nakon smrti Mahse Amini, devojke koja je umrla nakon što ju je pritvorila iranska „policija za moral“ zbog navodnog kršenja zakona koji nalaže da žene pokrivaju kosu hidžabom ili maramom.

– To su zaista bila mirna okupljanja – pod mirnim protestom podrazumevam onaj na kome demonstranti nisu naoružani. Bio sam na nekoliko protesta od kada su počeli, ali nisam na samom početku. Tada je bilo veoma opasno za demonstrante, jer su ih i policija i tajna služba nasilno napadali, pucali ubijali ih, tukli do smrti, hapsili… Postoje i zapisi o silovanjima, mnogi demonstranti su i dalje u pritvoru, članovi njihovih porodica ne znaju da li su mrtvi ili živi… – priča mi Fahrad.

Pravimo žurke, pijemo alkohol, a moja žena oblači šorc čim kroči van Irana: Ispovest bračnog para iz Teherana za Danas 3
Demonstracije 8.10. u Teheranu zbog smrti Mahse Amini; FOTO: EPA-EFE/STR

Zamolila sam ga i da mi opiše tok protesta iz prve ruke, budući da iranske vlasti često isključuju internet, i pitanje je koliko tačne informacije mi ovde imamo.

– Protest obično počne tako što demonstranti mirno blokiraju glavne ulice u gradovima. Zatim policija i tajne službe upadaju i nasilno odvajaju grupu po grupu, ljudi se prvo brane potpuno goloruki. Od toga tek onda nastanu neredi, kada se sve prebaci na viši nivo – demonstranti i ljudi generalno postaju frustrirani, prave požare, pale baklje i tek onda napadaju policijske snage, zatim policija otvara vatru, oni naravno imaju pravo oružje, prave metke… Istina je da pucaju u ljude i sa leđa i iz blizine – opisuje, dodajući da je lično video kako policija puca na ljude.

Zatim objašnjava kako se protesti, kako prolaze dani, menjaju.

– Sve je manje ljudi na ulicama, manje su grupe, a sve više policije. Sada manje koriste vatreno oružje, više puške za pejntbol, suzavac, palice, šokere… Nasumično napadaju demonstrante verbalno, zaleću se motociklima na njih na ulici i na trotoaru, napadaju i žene i muškarce, bez razlike… – kaže Fahrad.

Pravimo žurke, pijemo alkohol, a moja žena oblači šorc čim kroči van Irana: Ispovest bračnog para iz Teherana za Danas 4
Dem,onstracije u Iranu; FOTO: EPA-EFE/STR

Pitala sam ga i da li misli da muškarci u Iranu podržavaju žene u njihovim borbama za veća prava i slobode. Kratak odgovor je bio da, nažalost, to najčešće nije slučaj.

– Većina muškaraca ne podržava žene i njihova prava – i ovde ne govorim o ljudima u gradovima, već u selima, manjim sredinama… – kaže on, podsećajući me da je Iran ogromna zemlja sa velikim ruralnim područjima.

Kada je reč o podršci koju žene većinom imaju od muškaraca, svojih muževa, braće, očeva, najčešće se sve svodi na finansijsku podršku, ali ne i podršku u dobijanju veće slobode.

– Moja procena je 20 odsto. Oko 20 odsto muškaraca u Iranu zaista podržava žene u tom smislu – ističe Fahrad.

Zašto nikada nisi otišao iz Irana?

Moj prijatelj kaže da, uprkos svim teškoćama, on ipak obožava Iran i nada se da će uskoro doći kraj vladajućem režimu.

– Lično mislim da je kraj ove vlasti neizbežan, desiće se u nekom momentu, ali će verovatno trebati nekoliko godina. Kao i svaki drugi represivni režim, i ovaj ima podršku od ljudi koji imaju koristi od trenutne situacije i ti ljudi im pomažu da se održe. Ali, znajte, ogromna većina Iranaca je protiv ove vlasti i ima suštinske probleme sa njom – siguran je Fahrad.

Kada sam ga pitala zašto je ostao i nikad nije pokušao da ode, uprkos činjenici da u Evropi ima bliske članove porodice, nabrojao mi je čitav niz razloga.

– Iran je relativno jeftin, barem kada je reč o gorivu i hrani. Ako imaš dobra primanja, možeš organizovati sebi lep život, život bez slobode, ali udoban. Ovo je i prelepa zemlja, ima mnogo toga da se vidi i obiđe, ima dugu istoriju. U Iranu možeš da odeš na skijanje na severu, a da te jednočasovna vožnja avionom deli od palmi, plaže i džet skija na jugu zemlje. Imamo pustinje, džungle, planine, more, kanjone… Šta god možeš da zamisliš. Imamo mango, papaju i palme na jugu, a istovremeno narandže, trešnje i orahe u nekom drugom delu zemlje. Putovanja su jeftina, ljudi su različiti, živopisni, u Iranu se govori čak sedam različitih jezika, dakle ne dijalekata, nego baš jezika – priča mi i dodaje:

– Evropa je divna, ali koliko god bila divna, to nije moj dom. Volim svaki pedalj ove zemlje, ovde imam porodicu i prijatelje, generalno volim ljude. Budi dobar prema Irancu, i vratiće ti tu dobrotu 1.000 puta – kaže mi Fahrad za kraj.

Ipak, dok smo vodili ovaj razgovor, nemiri u Iranu su se nastavili a prava i slobode ženama (i stanovnicima ove zemlje generalno) kao da deluju još dalje nego inače. Mladi su već više od tri nedelje na ulicama, proteste su, kao što mi je i sam Fahrad rekao obeležili nasilje i smrt, a sudbina zatvorenih demonstranata je neizvesna.

Demonstranti i dalje traže da neko snosi odgovornost za smrt Mahse Amini, da se ukinu strogi zakoni o hidžabu kao i moralna policija koja te propise sprovodi. Prema rečima mnogih od njih sve to je samo okidač, i neće se završiti dok se ne svrgne aktuelni režim, koji, baš kao što tvrdi i moj sagovornik, većina Iranaca ne podržava.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.