Gardijan analizira: Tramp je hirovit i nerazuman, voli novac i status, ali njegove ambicije su ograničene

Trampu imponuje da se nađe u društvu kraljevske veličanstvenosti. Ideja je da se iz toga stvori pozitivna atmosfera koja bi trebalo da se prenese na politički odnos koji je zahladneo zbog rata u Iranu.

To bi moglo da funkcioniše, ali ne dugo, piše Rafael Ber, kolumnista Gardijana. Trampovu iritaciju prema Kiru Starmeru i drugim evropskim liderima, koje optužuje za kukavičluk na Bliskom istoku, svakodnevno pojačavaju dokazi da je rat strateška katastrofa.

Predsednik izgleda nesposoban da prizna grešku ili da prihvati da ga je protivnik nadmudrio. Optuživanje NATO zbog neplaćanja svog udela je zgodna alternativa preuzimanju odgovornosti za haos koji je nastao pod njegovim vođstvom.

Ratoborno raspoloženje u Vašingtonu otkriveno je u procurelom memorandumu Pentagona, u kojem se sugeriše da bi SAD mogle da se suprotstave britanskim zahtevima za Foklandska ostrva. Tramp je zapretio raskidanjem trgovinskih sporazuma između SAD i Velike Britanije i uvođenjem novih carina.

To dodatno osvetljava nešto što je već bilo prilično jasno: trenutna administracija Bele kuće ne funkcioniše u okviru savezništava, osim po modelu „zaštitničke reket-prakse“. Cena se plaća u suverenitetu – dozvoli šefu da koristi tvoje vojne baze, smanji poreze i regulacije za njegove poslovne krugove, ustupi mu Grenland. On ne voli kada mu se kaže „ne“.

Prilagođavanje ovom mercenarskom pristupu nije bilo lako za Britaniju. Asimetrija moći je poznata, ali postoji razlika između SAD kao dominantnog „starijeg brata“ i imperijalnog gospodara.

Još zabrinjavajuće je to što se ova neravnoteža produbljuje u svetu u kojem se SAD, podstaknute rivalstvom sa Kinom, tehnološki udaljavaju od Evrope.

Na to je ukazala i Liz Kendal, ministarka za nauku, inovacije i tehnologiju. Ona je istakla da je veštačka inteligencija „valuta budućnosti“, koja donosi ekonomsku, naučnu i vojnu prednost. Zemlje poput Britanije rizikuju da postanu zavisne od nekolicine kompanija koje imaju oligopolski nadzor nad ključnom digitalnom infrastrukturom.

Govor o suverenitetu u oblasti veštačke inteligencije verovatno neće privući pažnju Vestminstera dok traje afera Pitera Mandelsona, iako će pitanja koja iznosi Kendal ostati relevantna dugo nakon što svi zaborave ko je navodno vršio pritisak na koga da ubrza proces diplomatske provere.

Slučajno ili ne, Mandelsonova poslednja javna politička intervencija kao ambasadora, samo nekoliko dana pre nego što je smenjen, bila je predavanje o geopolitici tehnologije. Tvrdio je da je Britanija osuđena da stane uz Vašington u svetu podeljenom na kinesku i američku sferu digitalnog uticaja.

Kendal ima drugačiji stav i poziva na saradnju „srednjih sila“ – drugih demokratija u Evropi, Japanu, Južnoj Koreji, Kanadi i Okeaniji – kako bi se razvio otporan digitalni ekosistem koji ne zavisi od „malo moćnih, ali neodgovornih aktera“.

To podseća na poziv kanadskog premijera Marka Karnija u Davosu početkom godine za strateški savez pravno uređenih, srednje rangiranih država kako bi se uspostavila ravnoteža prema agresivnom ponašanju autoritarnih sila.

Svaki napredak u oblasti veštačke inteligencije povećava hitnost ovog pitanja. Čak i ako se isključi marketinški hajp i grandiozne prognoze o „božanskoj inteligenciji“, mašine postaju izuzetno dobre u zadacima koji zabrinjavaju političare.

„Mythos“, najnovija verzija modela Claude kompanije Anthropic, toliko je efikasan u pronalaženju grešaka u računarskom kodu – što ga čini potencijalnim sajber-superoružjem – da je kompanija prošle nedelje ograničila pristup samo na mali broj pouzdanih korisnika.

Skeptici smatraju da je ta opreznost možda bila i marketinški potez, osmišljen da poveća interesovanje za proizvod, ili da kompanija jednostavno nije imala dovoljno računarske snage za širu upotrebu, ali su sposobnosti Mythosa u hakovanju potvrđene i nezavisno.

Izvršni direktor Anthropica, Dario Amodei, deluje opreznije po pitanju bezbednosti od nekih svojih konkurenata.

Njegova kompanija je u SAD označena kao bezbednosni rizik jer je odbila da licencira Claude za upotrebu u autonomnim oružanim sistemima i domaćem nadzoru.

Etika „tehno-biznismena“ nije pouzdan regulatorni sistem. Sem Altman, direktor OpenAI i tvorac ChatGPT-a, u dobro dokumentovanim profilima deluje kao čovek čija ambicija graniči sa sociopatskom.

Ranije ovog meseca, Aleks Karp iz Palantira – kompanije blisko povezane sa Pentagonom i čiji sistemi su takođe ugrađeni u IT mreže britanskog zdravstvenog sistema i Ministarstva odbrane – objavio je manifest u kojem odbacuje „prazni i površni pluralizam“ u politici.

Jasno je stavio do znanja da je misija Palantira da služi američkoj ekonomskoj i kulturnoj dominaciji.

To je objavljeno na mreži X, društvenoj platformi u vlasništvu Ilona Maska, koji je poznat po tome što često širi krajnje desničarsku propagandu, a njegov AI četbot Grok je jednom sebe nazvao „MechaHitler“.

Ilon Mask poseduje Starlink, satelitsku komunikacionu mrežu koja je bila ključna za sposobnost Ukrajine da funkcioniše pod ruskim napadima.

Britanski ministri i savetnici koji su razmatrali scenario u kojem Mask kontroliše tok vojnih obaveštajnih podataka u evropskom ratu smatraju tu mogućnost, kako je jedan od njih rekao, „zastrašujućom“.

Smanjivanje tehnološke zavisnosti nije jednostavno. U doglednoj budućnosti, američke kompanije ostaju ključni izvor investicija. Preduzeća povezana sa Komunističkom partijom Kine teško da su privlačnija alternativa.

Izgradnja bilo kakvih domaćih kapaciteta opterećena je političkim tenzijama i ograničenjima troškova.

Bregzit, kao i uvek, komplikuje sliku. Postoji napetost između teorijske prednosti fleksibilne regulatorne autonomije van EU i gravitacionog privlačenja usklađivanja sa jedinstvenim tržištem.

Računarska infrastruktura izuzetno je zahtevna kada je reč o energiji i vodi. Ružni, ugljenično intenzivni data-centri koji zapošljavaju tek nekoliko stotina ljudi nisu svačija ideja industrijske renesanse. U SAD je već u toku otpor prema njima.

Trenutno euforično raspoloženje oko ulaganja u veštačku inteligenciju i tvrdnji o njenom potencijalu upravo je ono što bi se očekivalo u balonu neposredno pre pucanja.

To, međutim, ne negira verovatnoću da je reč o transformativnoj tehnologiji. Ciklusi procvata i pada železnica u 19. veku nisu opovrgli značaj voza. Internet je i dalje bio važan nakon pucanja dot-com balona 90-ih.

Veštačka inteligencija ne mora da ispuni najluđa predviđanja svojih naučno-fantastičnih evangelista da bi promenila globalne odnose moći na štetu zemalja koje zaostanu. To se već događa.

Mnogi ljudi koji pokreću ove promene deluju vođeni pohlepom i milenarističkim fanatizmom. Najekstremniji među njima neslaganje vide kao „nečistoću“, a globalno upravljanje kao zaveru protiv SAD koju navodno vode propale, dekadentne civilizacije.

Alati koje razvijaju mogu postati efikasniji instrumenti političkog uticaja i ekonomske prinude nego bilo šta što trenutna administracija Bele kuće koristi da bi savila strane lidere.

Tramp je nestalan, hirovit i nerazuman. Ali ima jednostavne porive. Voli novac i status. Može da se impresionira kraljevskim sjajem.

Ispunjenje njegovog autoritarnog temperamenta ograničeno je organskim, ljudskim slabostima – sujetom, neznanjem, godinama. Danas to ne deluje kao uteha, ali Trampova ambicija i dalje je ograničena starim svetom analogne moći. Moglo bi se desiti da je on poslednji predsednik za koga se to može reći.