Dnevni avaz o „apsurdima“: Zašto su najnemoćniji bili smešteni na najvišim spratovima tuzlanskog Doma penzionera?

Javnost s pravom traži odgovore, a jedno od ključnih pitanja je: ko je odlučio da osobe sa demencijom i teškim bolestima budu smještene na najvišim spratovima zgrade, petom, šestom i sedmom? Na osnovu koje logike? Valjda bi oni trebali biti najbliže izlazu? I ko će danas stati pred roditelje i decu žrtava i reći im da je sve bilo po propisu?

Ovo nije tragedija koja se desila iz vedra neba, piše Dnevni avaz. Godinama su korisnici, njihove porodice i pojedini većnici upozoravali na loše uslove, vlagu, neurednost, ponižavajući tretman i hranu koju se teško može nazvati dostojnom čoveka. Na sve te vapaje, nadležni su reagovali kao i uvek – ćutnjom i bahatošću.

Uprava doma, na čelu s direktorom Mirsadom Bakalovićem iz SDP-a, nije reagovala na apele, ali jeste u januaru odlučila da poveća cene smeštaja za 30 posto. Dakle, ne da se popravi stanje, nego da se dodatno naplati beda. A kada je većnica Dragana Gagro Berberović iz Naše stranke javno progovorila o užasnim uslovima, umesto da se stanje popravi, uprava je odlučila – pokrenuti postupak protiv nje.

Ovo je suština našeg sistema: kad neko progovori o problemu, ne rešava se problem nego onaj koji ga izgovori.

Snimci nehumanog postupanja osoblja prema korisnicima već su kružili društvenim mrežama, ali to nikome nije bio alarm. U zemlji u kojoj se starost doživljava kao smetnja, a institucije su samo fasade za politička uhljebljenja, ovakvi epilozi nisu izuzetak nego očekivana posledica.

I zato – dok policija i tužilaštvo budu tragali za uzrokom požara, javnost bi trebala tražiti dublji uzrok: sistemsku nebrigu, partijsko kadroviranje, nedostatak odgovornosti i odsustvo bilo kakvog morala u upravljanju javnim ustanovama.

Jer ovo nije samo tragedija. Ovo je presuda jednom sistemu koji gori iznutra mnogo pre nego što plane izvana.