Saradnja Zagreba i Moskve u politici prema BiH

Zbog ispunjenja starteškog cilja da po svaku cenu izmeni Izborni zakon BiH na principu “jednakopravnosti” i “legitimnog predstavljanja”, Hrvatska je saveznike tražila i izvan prostora zapadnih demokratija, dobacivši do Moskve.

U poslednje dve godine, podseća portal, nizale su se uzajamne posete ruskih i hrvatskih diplomata te je jedna od ključnih tačaka slaganja dveju država, bila upravo BiH.

U decembru 2020. ministar spoljnih poslova Hrvatske Gordan Grlić Radman susreo se u Zagrebu s ruskim kolegom Sergejem Lavrovom, kada je istakao da je u BiH od velike važnosti postići stvarnu jednakopravnost tri konstitutivna naroda koji sami biraju legitimne predstavnike.

Lavrov je tada kazao i kako je Rusija apsolutno saglasna s hrvatskim kolegama da svaki konstitutivni narod ima pravo izabrati svoje predstavnike u sve organe vlasti, uključujući Predsedništvo BiH, piše klix.ba.

“Svi treba da shvate da treba poštovati sva tri konstitutivna naroda, jer bez toga nema Bosne i Hercegovine kao države. A poštovanje Ustava i Dejtona automatski znači i poštovanje stava Republike Srpske o vojnoj neutralnosti”, kazao je Lavrov.

Hrvatska se, zajedno s HDZ-om BiH, našla među retkim političkim snagama u Evropi, koje su u vrednosnom smislu, u politici prema BiH, u potpunosti delile stavove Rusije. Logika Moskve bila je očita, ako podrže princip predstavnika naroda, a ne građana, imaće prećutnu podršku Hrvatske da BiH ostaje u vojnom smislu neutralna.

Dodatno, pretnja destabilizaciji BiH i Balkana budila je zebnju evropskih zemalja i time jačala pregovaračku poziciju Rusije na istoku Evrope. Saradnja na nivou SNSD-a i HDZ-a je sve blokade provodila u praksi.

Lavrov je tom prilikom otišao i dalje, rekavši da je za njega Kancelarija visokog predstavnika anahronizam, što je bila priprema da u augustu Rusija odbije da prihvati Kristijana Šmita za visokog predstavnika.

Koliko je ruska i hrvatska politika prema BiH u tom momentu bila sinhronizovana, pokazuje odluka Lavrova da se u hotelu Evropa u Sarajevu sastane sa Čovićem, iako njegova formalna funkcija nije opravdavala takav protokol. Međutim, s obzirom na sve poruke upućene tih dana, stav Rusije bio je potpuno jasan, BiH je prvenstveno zajednica konstututivnih naroda, na kojima kao na kolektivima leži suverenitet.

Isti dan zbog ponižavanja institucija BiH članovi predsedništva BiH Željko Komšić i Šefik Džaferović odbili su da se sastanu s Lavrovom, što se nekima u tom trenutku moglo činiti “preteškim” odgovorom. Iz današnje vizure, to je verovatno bio ispravan potez.

Samo mesec pre ruskog napada na Ukrajinu Radman je uzvratio posetu Lavrovu i još jednom dobio njegovu podršku u stavovima prema BiH, kazavši da ona nema budućnost bez konstitutivnosti.

Ipak, niko kao predsednik Hrvatske Zoran Milanović nije jasno pokazao da postoji slaganje s politikom Rusije, ne samo u kontekstu BiH, čak otežavajući poziciju Vladi Hrvatske, koja je u svemu tome djelovala puno suptilnije. Devet dana pre ruske agresije Milanović je kazao da je širenje NATO-a zapravo napad na Rusiju.

„To je figurativni napad. Dok sam predsednik Hrvatske, biću protiv toga da se NATO širi igde. Onaj koji to zagovara radi protiv interesa hrvatskog naroda i Republike Hrvatske“, rekao je Milanović.

Potom je oidbacio mogućnost ulaska BiH u NATO.

„Bosna i Hercegovina u NATO? Kako u ovoj situaciji? Tamo satiru Hrvate, država je nikakva, u funkcionalnom smislu nikakva i trebali bi ući u NATO? Još im se podgreva iluzija da će ući u NATO. Evo pregovarate o NATO-u, nećete ući nikada u NATO ovakvi“, rekao je Milanović.

Servilnost prema Rusiji dodatno je upotpunio Čović, koji je u decembru 2020. tvrdio da je za BiH privilegija imati Rusiju kao partnera i da, “nažalost”, u BiH ima malo ruskog utjecaja.

“Uloga Ruske Federacije, rekao bih, nezamenjiva je, temeljna: ona uravnotežuje, stvara ravnotežu snaga u svetu. Osobito kad pogledate Jugoistočnu Evropu ili Balkan, uloga Rusije je, prema mom mišljenju, posebno nezamenjiva.

Moje višegodišnje iskustvo u politici govori mi da mi, bez sumnje, moramo učiti od Rusije da štiti i brani vlastite interese, kako bi na našoj teritoriji osigurala međuvjersku i međuetničku ravnotežu, znatno prelazeći Balkan”, tvrdio je Čović u intervju za rusku Gazetu početkom 2020.

Danas Rusija svoje interese brani invazijom na susjednu Ukrajinu, kršeći temeljne principe međunarodnog poretka, u nastojanju da pod direktnu kontrolu, agresijom, stavi svog suseda u najvećoj vojnoj operaciji u poslednjih 70 godina na tlu Evrope.

S kako destruktivnom politikom je Hrvatska godinama gradila zajednički stav prema BiH najbolje pokazuje izjava Lavrova objavljena dan pre početka invazije.

“Pravo na suverenitet treba poštovati samo u odnosu na države koje predstavljaju čitav narod koji živi na njihovoj teritoriji“, rekao je Lavrov, čime je doveo u pitanje stabilnost cele Evrope.

Iz ove perspektive jasno je da ni hrvatske vlasti ni Čović nisu ni pomišljali da bi Rusija mogla krenuti u rušenje svih principa na kojima počiva stabilnost Evrope, jer da jesu, ne bi ni pomisli igrati na kartu ruske podrške.

Dobivši podršku u Moskvi, uz blagoslov dela zapadnih zvaničnika, Hrvatska je stvarala osećaj beznađa kod bosanskog političkog faktora, stežući politički obruč. U istom smislu, Zagreb je takvom politkom slao poruku zapadnim zemljama da je izborna reforma u BiH ispred svakog drugog hrvatskog interesa, pa makar to značilo jačanje uticaja Rusije, odnosno dodatnu nestabilnost Balkana.

Izolacija Rusije koja poprima neslućene razmere na trenutak je sve druge interese podredila zajedničkom cilju zapadnih zemalja, odnosno sprečavanju Moskve da trajno destabilizuje Evropu. Ipak, Milanović se nije dao pokolebati te je dan pre nego što će Vladimir Putin govoriti o raspoređivanju nukleranog arsenala, govorio o vraćanju “fokusa na izbornu reform”. Istog dana u pismu Čoviću istakao je da bi bez izborne reforme bilo nemoguće provesti izbore.

U trenutnoj situaciji pretnje blokadom i neodržavanjem izbora u BiH idu na ruku samo onim snagama koje žele širenje krize na Zapadni Balkan, prvenstveno Moskvi.

Od Brisela i Vašingtona zavisi da li će dozvoliti Hrvatskoj da zbog svojih parcijalnih interesa nastavi destabilizovati region, ali ovaj put s puno većim posledicama.