Šta povezuje Vučića i Milanovića?

Hrvatski predsednik je, ni pet ni šest, najavio svoje učešće na parlamentarnim izborima koji će se održati 17.aprila i to, gle čuda, kao kandidat za budućeg premijera stranke čiji je član bio 21 godinu (1999-2020), a predsednik nepunih 10 godina (2007-2016), piše novinar Momčilo Đurđić za hrvatski Index.

Uz to je kao kandidat iste te stranke obnašao funkciju predsednika Vlade Republike Hrvatske a od 2020. obnaša funkciju predsednika RH.

Njegov srbijanski kolega se, gle čuda, na nepredsedničkim izborima ne odriče podrške stranci čiji je bio osnivač i predsednik preko 10 godina.

Kao i njegov hrvatski kolega u svojstvu kandidata iste stranke obnašao je funkciju predsednika Vlade Republike Srbije, a od 2017. obnaša funkciju Predsednika države, već u drugom mandatu.

Šta to još, osim što su bili među najboljim studentima na svojim Pravnim fakultetima i što su verbalno nemilosrdni prema svojim političkim protivnicama, povezuje ovu dvojicu političkih „oriđinala“?

Činjenica da su jedine političke institucije u svojim državama koje su birane direktno od strane građana na predsedničkim izborima.

U teorijama političke demokratije to se nedvojbeno smatra izvorom najsnažnijeg, izvornog političkog legitimiteta, mnogo snažnijeg nego npr. u Nemačkoj i drugim državama gde se predsednik bira u parlamentu.

Sticajem zakonskih okolnosti, to su jedine institucije u njihovim državama koje su birane neposredno, pod svojim imenom i prezimenom.

Cilj ovog stanovišta, za razliku mnogih koji se ovih dana referiraju na poštovanja ili nepoštovanje hrvatskog (duha) Ustava u vezi „onoga čije se ime ne sme izgovoriti“, nije da li je Ustav prekršen već zašto u njemu uopšte postoje takva ograničenja za instituciju sa najvišim legitimitetom?

Evropske prakse tzv. političke neutralnosti – koje stoje u potpunoj suprotnosti sa američkim praksama partijske određenosti – generešu ideološku depersonalizaciju osoba i sa najvećim legitimitetom i tako gase izvornu političku različitost, koja je nužna za liberalnu demokratiju.

To proizvodi u demokratskoj svakodnevnici onu ravnu liniju na aparatima, a društvo pretvara u bolničku sobu.

Hrvatski i srbijanski Ustavi kao i zakoni proizašli iz njih – uz orkestriranje opozicije i evropskih institucija kada je Srbija u pitanju – predsednike ove dve države u statusu stečenog maksimalnog izbornog legitimiteta „nagrađuju“ oduzimajući im izvorni ideološki i partijski identitet na osnovu koga su, konačno,i birani, kao i osnovna građanska pravo učešća u političkim procesima.

Ovako politički kastrirane žele ih zatvoriti u neku vrstu „zlatnog kaveza“ i lišti svakog političkog angažmana povodima kada taj angažman jedino i ima smisla.

Pa, ako su izabrani za predsednike oni se nisu zaredili, otišli u kaluđere i zamenili čari svetovnog života (političkim) celibatom i hladnom kelijom.

Takođe, predsednici nisu krunisane glave koje su došle na presto nasledno, da bi se ponašali „ neutralno i nestranački“, nego su u svojim Republikama izabrani na izborima, upravo kao kandidati stranaka koje danas podržavaju.

Šta tu, pobogu, nije jasno? Nije jasno mnogo toga, ali na drugoj strani.

Ovoga puta samo jedan primer nejasnoće koji se odnosi na ustavno tumačenje izbornog prava u Srbiji, uz izvinjenje da zaista ne znam kako po ovom pitanju stoji Hrvatska.

Naime, u Srbiji je Ustavni sud još odavno stao u zaštitu „preletačevića“ jer je u Duhu Ustava pročitao da poslanik/odbornik koji je nastupio na izborima na proporcionalnoj listi jedne stranke/koalicije može „preleteti“ nakon dobijenog mandata u drugo, pa i treće jato (tokom istog mandata, što se dešavalo u političkom životu Srbije), a da ga ustavni sud štiti tumačenjem da je dotični polubog „vlasnik svog mandata“, u duhu najboljih evropskih praksi.

Znači, preletačevići koji su se često švercovali na depersonalizovanim partijskim listama „menjajujući veru za večeru“, ustavno i zakonski su zaštićeniji od predsednika države koji su personalno izabrani i žele podržati partije koje su ih kandidovale?

Toliko o etici Ustavnih sudova.

Pitanje za suce u Hrvatskoj: da li se Milanović do 15. marta 2024. sa pozicije predsednika ponašao „neutralno i nestranački“, kako zapoveda duh Ustava!?

Pa, ako postoji osoba u Hrvatskoj koja se nikako nije ponašala „neutralno ni nestranački“ u javnom prostoru, to je upravo njen predsednik.

Znalo je to ići do te mere da ne bi čudilo kada bi Tramp ustanovio medalju za političku nekorektnost koja bi ponela ime „Zoran Milanović“.

Kakva vremena dolaze – ili su već došla – takva odlikovanja bi mogla zameniti medalje za hrabrost.

Šalu na stranu, pitanje je zašto Ustavni sud u pomenutom periodu nije reagovao, a imao je stotine povoda i prilika da to učini zbog izjava predsednika Hrvatske koje nisu bile nimalo ni politički neutralne niti nestranačke?

Da se ne lažemo, i opozicija u Srbiji i vlast u Hrvatskoj ne žele dvojicu predsednika u izbornoj trci jer znaju ili se jako plaše da neće dobiti ili će, s druge strane Dunava, izgubiti izbore.

To se u biračkom telu zove kukavičluk, sakriven iza Duha Ustava, a na izborima se direktno kažnjava.

Što se tiče hrvatskih parlamentarnih izbora „onaj čije se ime ne sme izgovoriti“ biće, upravo zahvaljujući stanovištu Ustavnog suda, u biračkom javnom mnjenju prisutan gromoglasnije nego što se to sada može i pretpostaviti.

Nema danas perspektivnije i udobnije pozicije u političkoj areni od predsednika-odmetnika od sistema. Pitajte Trampa. Ovaj Robin Hud se ne bori protiv šerifa iz Notingema, on sam je taj šerif. Glavni negativac i glavni pozitivac – istovremeno.

Populistički slogan koji je ispalio u zanosu najave kandidature za premijera nekome može zvučati apokaliptično, nekome drugom tek katarzično, ali će svako u tom mesijanskom buncanju prepoznati pretnju.

Tipično Trampovsku pretnju Potopom političkih protivnika. Rijeke pravde dolaze.