EPA-EFE/GAVRIIL GRIGOROV/SPUTNIK/KREMLIN Na otvaranju 77. zasedanja Generalne skupštine UN generalni sekretar Antonio Gutereš obeležio je govor veoma visokim tonovima: „Hajde da nemamo iluzije. U olujnim smo vodama. Na pomolu je zima puna nezadovoljstva na globalnom nivou.
Kritična situacija sa poskupljenjem života je sve gora. Uništeno je međusobno poverenje. Raslojavanje se intenzivira eksplozivnim tempom. Planeta je u plamenu. LJudi pate. A najviše stradaju najugroženiji.“ Ovakvu dramtičnu sliku već sedećeg dana dopunio je ruski predsednik Vladimir Putin, obraćajući se drugi put od početka sukoba u Ukrajini, 24. februara.
On je odobrio referendume o pripajanju Rusiji u četiri oblast i obavestio da je potpisao dekret o delimičnoj mobilizaciji koja bi ruske snage trebalo da ojača sa novih 300 000 vojnika, iako već sada postoje zahtevi da se broj uveća na mlion ljudi. Ruski predsednik je pomenuo i upotrebu nuklearnog oružja, ali kao odgovor na izjave „neodgovornih zapadnih političara“.
VREMEPLOV UNAZAD: Nove objave iz Kremlja izazvale su razumljivo nezadovoljstvo u evropskim prestonicama, ali nisu promenile ništa dramatično u njihovom ponašanju. Nemačka ministarka odbrane, Kristina Lambreht definisala je novu enigmu tako što je ocenila da je sada, kao nikad ranije „teško proniknuti u Putinovu glavu i njegove zamisli“.
Makron je najavio nastavak podrške Ukrajini, ali ne „tako što bi se otpočeo rat s Rusijom“, što znači da Francuska neće želeti da vojnim sredstvima dovodi u pitanje ishode referenduma o pripajanju Rusiji koji su počeli da se sprovode u ukrajinskim okruzima.
Nemačka je već ranije saopštila da je dostigla limite u isporuci naoružanja. Nemački kancelar Šolc smatra da bi 2023, kad je reč o rastu cena energenata, hrane i poljoprivrednih sredstava mogla da bude teža od ove godine.
Pikanterija je ideja koju je izneo prvi zamenik šefa Komiteta Saveta federacije za međunarodne poslove Vladimir DŽabarov. On je kao odgovor na odbijanje Berlina da prizna kao legitimne referendume na teritorijama Ukrajine koje je zauzela ruska vojska, predložio da Moskva „možda neće priznati ujedinjenje Savezne Republike Nemačke i Demokratske Republike Nemačke“!
Drugim rečima, to bi značilo da Rusija ne priznaje ujedinjenu Nemačku, ali i sve posthladnoratovne tekovine, koje su utemeljene upravo na nemačkom ujedinjenju. Novi korak unazad ruskog vremeplova samo je dodao još jednu ideju na tas „ruskog revizionizma“ koji se smatra najvažnijim obeležjem sadašnje faze ruske politike, uključujući i akciju u Ukrajini.
Za razliku od verbalne dramatike, na frontu je neočekivano mnogo mirnije. Prema američkom Institutu za proučavanje rata, na čitavom frontu od hiljadu kilometara, sa izuzetkom bitaka za Krasni Liman, Kremnju i Jampolj, nastupilo je relativno zatišje. Čini se da se bitke za ove gradove vode po inerciji. Stručnjaci ovog instituta tvrde da na jugu ukrajinske snage uspešno nastavljaju da himarsima napadaju rusku logistiku. Čini se da se ponavlja scenario s turskim dronovima. U početku su se pojavljivali svakodnevno, zatim jednom nedeljno, a sada – sporadično.
Iako ukrajinska strana, pa i sam Zelenski ponavlja parolu „moramo napredovati“. Otuda pitanje, šta može da bude razlog takvom zatišju, nakon snažnih najava o novim ofanzivama. I sam Zelenski je u intervjuu Rojtersu rasvetlio nejasne izglede za novu vojnu operaciju. „Bez uspešne kontraofanzive, snabdevanje oružjem od saveznika počelo bi da se smanjuje“, rekao je Zelenski, čime je indirektno ukazao da Ukrajina sasvim zavisi u ovom trenutku od zapadne podrške.
IMA LI PREGOVORA: Ukrajinski predsednik u video obraćanju Generalnoj skupštini UN naveo je da Ukrajina ima pet „preduslova“, bez čijeg bezuslovnog ispunjenja, pregovori neće početi. Jedan od njih je „kažnjavanje“ Rusije, uključujući sankcijama, oduzimanje prava ruskim delegacijama, oduzimanje prava Rusije na veto u SB UN. Predložio je da se „kažnjavaju“ i obični Rusi. Drugi preduslov je pružanje vojne i finansijske podrške Ukrajini, kao i obaveštajne.
Kao treći preduslov naveo je obnavljanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, a četvrti – davanje Ukrajini bezbednosnih garancija. Zelenski je podsetio i na nacrt garancija koje je Kijev ranije predložio. Peti element, prema njegovim rečima, predstavlja „privrženost zemalja pružanju pomoći Ukrajini“. Naglasio je da se Rusija „kao pravi okupator, plaši pregovora“, dodajući da je „delimična mobilizacija pokazala da Moskva nije ozbiljna po pitanju mirovnih pregovora“.
Ono što je posebno važno, jesu upravo razmene zarobljenika koje su obavljene ovih dana, jer se u njima vodi početak kretanja Kijeva i Moskve u pravcu sledećeg ciklusa pregovaračkog procesa. Razmena zarobljenika u okviru operacije „izručenja“ Turskoj istaknutih pripadnika odreda Azov smatra se ispunjavanjem određenih preduslova kad je reč o Moskvi. U tom svetlu posmatraju se i značajni uspesi ukrajinske vojske u Harkovskoj oblasti. Sve to su, zasad spekulacije, ali one imaju podlogu i u onome što je obelodanio turski predsednik Erdogan.
Kredibilitet njegovim rečima daje činjenica da su svi pregovarački uspesi tokom ovih sedam meseci sukoba ostvareni uz neposredno Erdoganovo učešće. Erdogan je saopštio da veruje da ruski lider traži okončanje rata u Ukrajini i da će biti napravljen „značajan korak“ u tom smeru. On je rekao da je njegov utisak iz nedavnih razgovora sa Putinom bio da želi da „ovo okonča što je pre moguće“. Turski lider je ukazao da su stvari „prilično problematične“ za Rusiju. Erdogan je govorio o „veoma opsežnim razgovorima“ sa Putinom na samitu u Uzbekistanu prošle nedelje.
TRAKTORISTI DOBRI TENKISTI: Pojavili su se detalji martovskih pregovora, kad su strane trebalo da zaključe Istambulski sporazum. Ruske snage zbog toga su morale da se povuku iz okoline Kijeva. Ukoliko bi ukrajinska strana odbacila sporazum u poslednjem trenutku, cena za to bila bi gubitak Hersona i dela Zaporoške oblasti. Sada se događaji oko Harkova razmatraju u istom duhu, s tim što je razlika u tome što su u pitanju Nikolajev i Odesa. Prema tim verzijama, 300.000 novih vojnika služi Rusji da se „obezbedi“ od „nove prevare“.
U ispitivanju različtih scenarija za okončanje sukoba, uzimaju se u obzir i ideje koje su se pojavile da bi SAD mogle da na Krim primene status Baltika iz epohe SSSR. Podsetimo, posle Drugog svetskog rata, SAD nisu priznale ulazak Litvanije, Estonije i Letonije u sastav SSSR, ali nisu insistirale na tome u svojim odnosima sa SSSR. Tadašnji američki lideri su proglasili „strateško strpljenje“ koje se, kako sada veruju američki stručnjaci, sasvim na kraju isplatilo, pa zašto se to ne bi ponovilo i u slučaju Krima?
Najvažniji izvor ukrajinske pomoći su SAD i lični napori američkog predsednika Bajdena u tome, a snažan izvor samopouzdanja je uverenje da je Amerikancima vojna pobedom nad Rusijom i Putinom potrebna ništa manje nego Ukrajincima i da, shodno tome, nikada neće stati priliv himarsa, tri ose i francuskih cezara. Ali, politička realnost u Americi može brzo da se promeni. Ukoliko na novembarskim izborima za Predstavnički dom i Senat republikanci ostvare potpuni uspeh i preokrenu odnos snaga u Kongresu, gotovo je sigurno da će promeniti politiku podrške Ukrajini, ali na štetu Ukrajine. Uticajni republikanac Kris Marfi prognozirao je u Vašington postu da, ako republikanci budu kontrolisali Predstavnički dom ili Senat, postoji šansa da će zaustaviti bilo kakvu dodatnu podršku Ukrajini.
Mobilizacija, pa i delimična, koju je proglasio ruski predsednik, ima svoje brojne specifičnosti. U ovom trenutku za ruske snage najvažnije pitanje je ko je najpotrebniji na ukrajinskom ratištu? Prema spiskovima za mobilizaciju koji su se pojavili u medijima, sada su potrebni tenkisti, snajperisti, artiljerci i raketaši, po mogućnosti s borbenim iskustvom. Ruski eksperti čak tvrde da su „tenkisti očajnički potrebni“. Oni su glavna udarna snaga, i glavna podrška pešadije.
Rusija ima više od 20.000 tenkova. Ukrajina ima 4.000. Rusija ima na poligonima još hiljade rastavljenih i konzerviranih tenkova u skladištima. Rusija je svojevremeno prodavala tenkove na sve strane – kao automat Kalašnjikov. Pola sveta koristi ruske tenkove, a i dalje ih ima u ogromnom broju.
Bizarna stvar je da se dobar tenkista najlakše napravi od dobrog traktoriste. Manje ili više iskusan traktorista nakon nekoliko nedelja obuke moći će da se kreće u tenku. Ali ovo važi tek kad mu glava viri iz otvora. U borbenom položaju, kad se glava nasloni na otvor, može da se okrene na pogrešan način i zaglavi u jarku. Bez tri meseca obuke, ni dobar traktorista ne može da postane dobar tenkista. Otuda, po svemu sudeći, dolazi vreme traktorista koji će odlučiti bitku za Ukrajinu. Tenkovske sposobnosti imale su i geografsko-etnička obeležja.
Tradicionalno, u sovjetskoj armiji, svaki četvrti tenkista bio je Ukrajinac. I pri sadašnjem stepenu mobilizacije, pretpostavlja se da Ukrajini još uvek ne nedostaje vozača-mehaničara, tobdžija i komandanta tenkova. Odlični upravljači tenkova poticali su iz regiona Volge – Tatari, Mordovci, Mari, Čuvaši, Udmurti. Tenkisti sa Severnog Kavkaza takođe su se odlično pokazali temperamentom i odvažnošću – od Osetijaca do Kabardinaca. U sovjetsko vreme, ogroman tenkovski puk bio je smešten u Staljinovom rodnom mestu – Gori, odakle je pokrivao ceo Severni Kavkaz.
Važnost tenkova, međutim, u poslednjim mesecima neprijateljstava naglo je opala, od kad su ukrajinske snage dobile protivtenkovsko oružje. Tada je artiljerija postala značajna. Ali, ako se mobilišu toliki tenkisti, verovatno je da za to postoje neki razlozi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
