Foto: EPA-EFE/GRIGORY SYSOEVS/SPUTNIKRuska država je tradicionalno imala komplikovan odnos prema vremenu. Carstvo Romanovih, dok se predstavljalo kao evropska sila, živelo je po drugačijem kalendaru od ostatka Evrope — zaostajalo je skoro dve nedelje, što je prilično simbolično, piše ruski opozicionbar Leonid Gozman u najnovijoj kolumni za Novaja Gazeta Evropa.
Pogodnost interakcije sa ostatkom sveta žrtvovana je zvaničnoj ideologijim — pravoslavnom hrišćanstvu.
Ovih trinaest dana je, međutim, prilično bezopasna starina u poređenju sa svim ostalim.
Boljševici su, ukazuje Gozman, ozbiljno shvatili stvar i proglasili se gospodarima ne samo sadašnjosti već i prošlosti — i to u vreme kada Orvelova 1984. još nije bila napisana!
Uništili su uporišta sećanja: spomenike, nazive ulica, crkve, pa čak i čitave gradove — pre svega Moskvu. Sve što se pre njih dešavalo u zemlji i celom svetu bila je samo priprema za njihov trijumf.
Seljački ratovi u Evropi i Pugačovljev ustanak bili su samo preteča Velike oktobarske revolucije. Nebrojene knjige su napisane da učvrste jedinu istinitu sliku prošlosti.
Problem je bio u tome što nije samo daleka prošlost, već i jučerašnji podvizi nalagali takvu korekciju. Stalno razotkrivanje dojučerašnjih drugova kao neprijatelja zahtevalo je ne samo neumorne napore KGB-a, već i prekrajanje novije istorije.
Poznata je činjenica da su svi pretplatnici Velike sovjetske enciklopedije, nakon što je šef tajne policije Lavrentij Berija uhapšen i pogubljen, dobili pismo u kome se preporučuje da iseku te i te stranice iz tog i tog toma (koji sadrži članak o Beriji kao odani Staljinov saradnik i nastavljač Lenjinovog dela) i umesto toga zalepiti drugu stranicu — članak o Beringovom moreuzu. I većina se povinovala!
Istorija se ponovo piše: jedini smo se borili protiv Hitlera, niko se ne seća land-lease programa i bitaka u Italiji, Grčkoj, Normandiji, Africi, kao ni „naših hrabrih saveznika“, kako ih je Staljin nazivao.
Ustali smo protiv kolektivnog Zapada (ponekad, da stvari budu kristalno jasne, koriste se termini Evropska unija i NATO, iako ih tada nije bilo, ali to nije bitno — tenkovi „leopard“ nije postojao ni za vreme Staljingradske bitke).
Kao i pod boljševicima, stari udžbenici se povlače, a na njihovom mestu se pojavljuju novi. Makar na jedan dan, Volgograd ponovo postaje Staljingrad; otvaraju se spomenici knezu Vladimiru, Ivanu Groznom, Josifu Staljinu. U međuvremenu, arhivi ostaju poverljivi, a javne organizacije koje tragaju za istinom o prošlosti su zabranjene. Ovde se ne radi o borbi protiv pogrešne percepcije savremenog dana – to je borba za prošlost!
Čini se da naši lideri žele dominaciju ne samo nad određenim događajima, prepravljajući ih po svojoj volji kao što su to činili u Drugom svetskom ratu, već i tokom samog vremena. Kako drugačije objasniti reforme koje su se desile za vreme Medvedevog predsednikovanja — pomeranje vremenskih zona, ukidanje dekretnog vremena i letnjeg računanja vremena, prelazak prvo na zimsko, pa na letnje računanje vremena? Stanovnici Kremlja uživaju da se osećaju ravnim Bogu, gospodarima vremena. A onda su započeli rat!
Sada, kako zvuči artiljerijsko oružje, ovo preoblikovanje prošlosti – i daleke i nedavne – poprimilo je zaista epski oblik.
Najnovije dostignuće je „rekonstrukcija“ Staljingradske bitke, pripremljena za Putinovu posetu gradu.
Vredi napomenuti da su ove igre rekonstrukcije u velikoj meri uticale na naše živote – ali malo ljudi to primećuje. Na primer, Igor Strelkov-Girkin i Aleksandar Borodaj su bili rekonstruktori, i obojica su u velikoj meri doprineli raspletu spirale ubistava u Donbasu (holandski sud je već osudio Girkina na doživotni zatvor, a nadam se da će i Borodaj biti osuđen).
Rekonstrukcija Staljingradske bitke malo liči na događaje popularne u mnogim zemljama gde se učesnici oblače kao vojnici srednjovekovne vojske, mašu plastičnim mačevima uokolo, a zatim svi idu na pivo.
U Rusiji je sve ozbiljno — pravi tenkovi, artiljerija, konjica, hiljade (bar na papiru) gledalaca, pa čak i „gosti iz inostranstva“. Čemu sve to služi?
Svojim skupim izletima u prošlost, stanovnici Kremlja teže najmanje dva cilja. Prvo nam govore koliko je pobeda zapravo bila laka.
Oni prikazuju sasvim drugačiji rat, gde su rumenih obraza i dobro uhranjeni vojnici obučeni u potpuno nove visokotehnološke oklope, kao da su spremni za neko vojno takmičenje lepote.
Poruka je jasna — ne plašite se novog Staljingrada, pogledajte kako su stvari prošli put dobro ispale, pa će tako ispasti i sada. Možemo to ponovo, i hoćemo. Samo nemojte misliti na ono što smo vam juče rekli. Nikad nije bilo drugog juče osim onog koji vam danas opisujemo.
Ali postoji i drugi zadatak, koji daleko prevazilazi primitivnu propagandu. Sovjetski i ruski superheroji nisu samo otporni na metke i lako mogu da obore desetine fašista. U kritičnim situacijama — u borbi, tokom ispitivanja u Gestapou ili čak na poslu — oni gube svaku individualnost i postaju identični.
Oni su svedeni na inkarnaciju države. I to je, prema SSSR-u i Putinu, savršeni čovek.
I koriste rekonstrukcije, nove udžbenike istorije i sve ostalo da dokažu da je to oduvek bilo tako — nama i njima samima.
Paradoksalno, ovo zvonjenje carskim zvonima obezvređuje samo herojstvo koje oni crpe. Herojski čin nije uzbuđujući patriotski slogan; to je prevazilaženje bola i straha, neočekivano plemenito — povremeno i za sebe — ponašanje u užasnoj situaciji u kojoj se našao protiv svoje volje.
Herojstvo je radnja slobodne osobe koja se od žrtve okolnosti pretvara u gospodara svog života, makar i za samo nekoliko preostalih sekundi.
Naše vođe, međutim, nisu u stanju da shvate ovo herojstvo — plaše ga se, kao što se i Staljin plašio. Zato se izmišljenim herojima podižu gigantski spomenici, čak i oni za koje svi znaju da nikada nisu postojali, dok su pravi heroji bačeni u zaborav — režim ih ne voli i trudi se da na njih ne misli. I svaki dan, s vremena na vreme, „ponovljavaju“ prošlost, iskrivljujući je u skladu sa ciljevima današnjice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
