„Ako Izrael izvrši invaziju u Gazi, Iran će intervenisati i rat postaje globalan, to je opasnost koja nam preti“: Analiza Sajmona Tisdala za Gardijan

Ova dva pitanja su blisko povezana. Arapski lideri rekli su Entoni Blinkenu, američkom državnom sekretaru, da ako izraelski napadi masovnih žrtava na Gazu ne prestanu, rat može nekontrolisano eskalirati.

„Ako cionističke agresije ne prestanu, ruke svih strana u regionu su na okidaču“, upozorio je iranski ministar inostranih poslova Hosein Amir-Abdolahian.

Ali Izrael neće biti zaustavljen.

Predstoji kopnena ofanziva visokog rizika na severu Gaze. Većina zapadnih lidera sigurno želi da se to ne dešava. Čak je i Džejms Kleverli, britanski ministar spoljnih poslova koji je ozbiljno neupućen, sa zakašnjenjem pozvao na uzdržanost. Ali usred stalnih naknadnih potresa od crne subote, osećaju se nesposobnim da to spreče.

Eskalacija rađa eskalaciju. Sjedinjene Američke Države kažu da je njihova odluka o raspoređivanju druge grupe nosača aviona u istočnom Mediteranu namenjena jačanju bezbednosti Izraela i „odvraćanju bilo kog državnog ili nedržavnog aktera“ od proširenja sukoba.

Ta nejasna formulacija krije svet zabrinutosti zbog mogućeg direktnog sudara sa Iranom.

Iran je „državni akter“ koji kontroliše i koordinira „nedržavne aktere“ – Hamas i militantnu grupu Palestinski islamski džihad u Gazi, milicije koje su povezane sa Teheranom u Siriji, Iraku i Jemenu i najmoćniji od svih, libanski Hezbolah („Božja stranka“). To je ono što iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, naziva „osovinom otpora“.

Iran nesumnjivo posmatra dodatno raspoređivanje kao američku eskalaciju. Čini se da obaveštava svoje milicije da bi se uskoro mogli otvoriti novi ratni frontovi.

Izrael se već odbija od svakodnevnih, ograničenih prekograničnih napada Hezbolaha na severu, i upozorava na „uništenje Libana“ ako se milicija pridruži Hamasu.

Zapadna obala je još jedna potencijalna tačka žarišta usred porasta nivoa nasilja u protekloj sedmici. U daljem jačanju tenzija, Izrael optužuje Iran da raspoređuje novo oružje u ili kroz Siriju kako bi stvorio drugi front.

Sirija tvrdi da je Izrael bombardovao Damask i Alepo prošle nedelje.

Pod pretpostavkom da ga ima šta je plan Irana? Šta hoće? to su pitanja su ključna za rat. Neposredno nakon 7. oktobra, američki i izraelski zvaničnici su rekli da trenutno nema dokaza koji bi ukazivali na direktnu umešanost Irana. Prebrzo, možda. Sumnjalo se da žele da izbegnu potpunu konfrontaciju.

Kasniji izveštaji sugerišu da su visoki iranski zvaničnici bili u bliskom kontaktu sa Hamasom uoči napada. Navodi se da se general Esmail Gaani, šef snaga Kuds iranskog Korpusa islamske revolucionarne garde (IRGC) zaduženih za eksteritorijalne tajne vojne operacije, više puta sastajao sa liderima Hamasa i Hezbolaha.

Konkretno, tvrdi se da su pripadnici Hamasa 2. oktobra, pet dana pre napada, u Bejrutu razgovarali o svom planu za istovremene vazdušne, kopnene i morske upade na južni Izrael sa oficirima IRGC-a – i dobili su zeleno svetlo.

Hamas insistira da je delovao svojom voljom. Iran je pozdravio napad – ali poriče umešanost u njega.

Tokom dugog „rata u senci“ sa Izraelom, Iran je obično delovao preko zastupnika kao što su Huti u Jemenu. Teško je poverovati u ideju da Teheran, koji finansira, obučava i naoružava Hamas, nije bio svestan i nije bio uključen u planiranje velike operacije crne subote.

Poput čoveka osumnjičenog za ubistvo, Iran ima prethodnu formu i jak motiv da sada želi da udari Izrael.

Hamenei i Ebrahim Raisi, tvrdokorni predsednik Irana, osećaju slabost dok gledaju Izrael koji se grči zbog antidemokratske, tvrdo desničarske politike Benjamina Netanjahua.

Strateški gledano, preokupacija Bajdenove administracije Ukrajinom i naginjanje ka Aziji izgledaju kao prilike, kada se posmatra iz perspektive Teherana. Povlačenje iz Avganistana i Iraka, kao i rehabilitacija sirijskog režima, pojačavaju percepciju da SAD gube uticaj i interes na Bliskom istoku.

Povećana ratobornost Irana takođe potiče od jačanja veza sa Kinom, a posebno sa Rusijom, koja je sada veliki kupac oružja. U međuvremenu, izgledi za oživljeni sporazum o kontroli nuklearnog naoružanja sa Zapadom su smanjili privlačnost, čak i ako bi se o tome moglo dogovoriti.

Hamnei se uvek zalagao protiv nuklearnog kompromisa, govoreći da Iran treba da ignoriše američke sankcije i da gleda na istok.

Hamasov lider Ismail Hanijeh, kada je pokušavao da opravda napad 7. oktobra, naveo je uvredljive prekršaje u blizini mesta poštovane džamije al-Aksa u Jerusalimu, hronično nasilje jevrejskih doseljenika i otimanje zemlje na Zapadnoj obali i 16-godišnju blokadu Gaze.

Iranski lideri nisu toliko ludi da podržavaju Hanijehov ekstremni poziv na međunarodni džihad i širi rat sa Zapadom. Posle nedavnih previranja kod kuće, Hamnei nije ljubitelj narodnih ustanaka. Ali imao je još jedan hitan razlog da reaguje.

Trend ka normalizaciji odnosa između arapskih država i Izraela je anatema za Teheran. Posebno mrze perspektivu – za koju se smatra da je neizbežna – izraelsko-saudijskog sporazuma podržanog američkim bezbednosnim garancijama.

Normalizacija ima potencijal da politički i ekonomski izoluje Teheran, razotkrivajući njegove snove o regionalnoj hegemoniji.

Napad 7. oktobra pomerio je ravnotežu u korist Teherana. Javno mnjenje u arapskom svetu je besno zbog Gaze. Osetivši raspoloženje, Saudijci su stavili izraelski dogovor na led. Značajno je da su Raisi i prestolonaslednik Saudijske Arabije, Mohamed bin Salman, održali svoje prve razgovore prošle nedelje.

Ovaj preokret predstavlja opipljivu ratnu dividendu za Teheran.

Svi ovi faktori zajedno sugerišu da Iran oseća da ima vetar u leđa upravo sada. Da li će ovo novostečeno samopouzdanje, u kombinaciji sa opasnim potcenjivanjem izraelske i američke odlučnosti, navesti Teheran da nepromišljeno podiže ulog u narednim danima, sada je centralno pitanje u ovoj mega-krizi.

Konfrontacija koja postavlja Izrael i SAD direktno protiv Irana retko je izgledala bliže. Kako Netanjahu stalno govori, ovo je samo početak. Rat sa Hamasom bi mogao da postane globalni.