Slavoj Žižek: Kako je Netanjahuov kandidat za šefa Mosada u mojim radovima pronašao intelektualnu osnovu za svoje delovanje

Bio sam, razumljivo, iznenađen kada sam saznao da je moje pisanje pružilo intelektualnu osnovu za njegovo delovanje:

„Gofman je u više navrata optuživan da je obmanjivao svoje nadređene i delovao bez ovlašćenja. Kao pukovnik IDF-a na okupiranoj Zapadnoj obali rukovodio je palestinskim agentima u neodobrenim, samovoljnim aktivnostima. I čvrsto veruje da ima pravo da deluje bez obzira na pravila. Tokom svojih vojnih studija Gofman je pisao da komandant ponekad mora delovati čak i bez formalnog ovlašćenja, prekoračujući svoj mandat kako bi ispunio pretpostavljenu volju donosilaca odluka — čak i kada ta volja nije izričito definisana.

Tvrdio je da je intelektualnu osnovu za ovaj pristup pronašao u radovima slovenačkog filozofa Slavojа Žižeka, neomarksističkog filozofa i autora poznatog po tome što svoje brojne knjige, članke i govore začinjava opscenim šalama i politički nekorektnim provokacijama. U Gofmanovoj interpretaciji vojni komandant deluje unutar „diskurzivnog prostora“, pronalazeći spoljašnju „tačku oslonca“ izvan sebe i sistema i postupajući u skladu s tim — drugim rečima, van zadatih okvira.“

Nisam morao dugo da čekam zlonamerne reakcije. Jerg Lau (koji me je još 2003. napao kao teoretičara koji podržava terorizam) napisao je: „Zapanjujuće – sledeći šef Mosada crpi inspiraciju od — da, pogodili ste — Slavojа Žižeka!“ Tu je i Skot Long: „Novi šef Mosada kaže da svoju ‘intelektualnu osnovu’ nalazi kod Slavojа Žižeka. VARALICA, TO MESTO S PRAVOM PRIPADA MENI.“

Što se mene tiče, nisam siguran kako da shvatim Gofmanovo pozivanje na mene — ozbiljno, kao šalu, ironično („koristim upravo teoretičara poznatog kao podržavaoca Palestinaca“)? Zato ću to shvatiti bukvalno, u svoj naivnosti.

Očigledno je da Gofman pokušava da pruži opravdanje za način na koji IDF i naseljenici sistematski krše (izraelski!) zakon kako bi ugnjetavali Palestince – dakle, nisu oni koji se opiru izraelskoj okupaciji ti koji krše nametnuti izraelski zakon, već sami organi izraelske države krše sopstvene zakone.

Gofman je tako vojni pandan Danijeli Vajs, „kumi“ naseljenika na Zapadnoj obali, koja decenijama organizuje okupaciju palestinske zemlje. Kada u intervjuu sa Luisom Teruom objašnjava strategiju širenja naselja, njen opis odnosa naseljenika prema državnoj vlasti Izraela ne može a da nas ne pogodi kao čista i jednostavna istina:

„Mi radimo za vlade ono što one ne mogu same za sebe. Čak i ako uzmete Netanjahua sada, koji je veoma zadovoljan onim što radimo ovde, kao i našim planovima da izgradimo jevrejsku zajednicu u Gazi. On je zadovoljan time, ali to ne može da kaže. Govori suprotno. Kaže da to nije realno. Dobro! Mi ćemo to učiniti realnim. To nije prisiljavanje vlade. To je pomaganje vladi. To je prvi korak u politici. Ne prisiljavate vladu. Vi joj dajete mogućnost, hrabrost, podršku javnosti, političku podršku.“

Ovde je ključna dvoličnost između građanskog pokreta (naseljenika) i zvanične javne politike državnih organa – građanski pokret radi ono što država zvanično poriče da želi, pa čak i osuđuje, i na taj način postepeno stvara uslove da država prihvati ono što je već postalo činjenica.

Gofman priznaje da država sada radi isto – maske zakona i reda padaju – „spoljašnja ‘tačka oslonca’ izvan njega samog i sistema“ jeste etničko čišćenje Gaze i Zapadne obale. To je sada realnost Izraela, jedine demokratije na Bliskom istoku… Zato Netanjahu mora da obezbedi da Mosad i Šin Bet budu pod njegovom kontrolom – iz izraelskih tajnih službi često se čuje sasvim drugačija poruka.

Efraim Halevi, bivši šef Mosada, rekao je odmah nakon 7. oktobra:

„Nemamo luksuz da čekamo. Moramo imati održivu politiku koja bi se bavila prisustvom Jevreja i Palestinaca na ovom prostoru. I osuđeni smo da živimo zajedno. Ne želim da kažem da smo osuđeni da umremo zajedno. A ako je naš pristup da smo osuđeni da živimo zajedno, ne možemo jednostavno živeti zajedno tako što će jedna strana imati nadmoć i ignorisati težnje druge strane. Mora postojati početak približavanja stavova.“

Ami Ajalon, bivši lider Šin Beta, rekao je 14. januara 2023. nešto vrlo slično: „Mi Izraelci ćemo imati bezbednost tek kada oni, Palestinci, budu imali nadu. To je jednačina.“

Izrael neće imati bezbednost dok Palestinci ne dobiju sopstvenu državu, a izraelske vlasti bi trebalo da oslobode Marvana Bargutija, zatvorenog vođu druge intifade, kako bi vodio pregovore o njenom stvaranju:

„Pogledajte palestinska istraživanja javnog mnjenja. On je jedini lider koji može da povede Palestince ka državi uz Izrael. Pre svega zato što veruje u koncept dve države, a drugo zato što je svoju legitimnost stekao time što je sedeo u našim zatvorima.“

To je izbor, jedini pravi izbor – neki oblik suživota Jevreja i Palestinaca uz puno međusobno priznanje ili genocidni rat. I, kako je jasno istakao Juval Noa Harari, slediti drugi put znači ništa manje nego simboličko samoubistvo Jevreja, odricanje od njihovog istorijskog nasleđa:

„Judaizam je opstao, postao je svetski šampion u preživljavanju katastrofa. Ali nikada se nije suočio s katastrofom poput ove s kojom se sada suočavamo, koja je duhovna katastrofa za sam judaizam. Najgori scenario s kojim se trenutno suočavamo – i još uvek ga možemo sprečiti – jeste mogućnost kampanje etničkog čišćenja u Gazi i na Zapadnoj obali koja bi rezultirala proterivanjem dva miliona, možda i više, Palestinaca.

Nakon toga, uspostavljanje Velikog Izraela, raspad izraelske demokratije i stvaranje novog Izraela zasnovanog na ideologiji jevrejske nadmoći. Obožavanje vrednosti koje su tokom poslednja dva milenijuma bile potpuno anti-jevrejske.“

Naravno, postoje časni branioci autentičnog jevrejskog nasleđa, među njima general-major Jifat Tomer-Jeruša(l)mi, glavni advokat izraelske vojske, zadužena za sprovođenje vladavine prava unutar oružanih snaga države.

U novembru 2025. uhapšena je u okviru krivične istrage o curenju snimka koji prikazuje zlostavljanje, uključujući seksualnu torturu, palestinskih pritvorenika u ozloglašenom izraelskom vojnom zatvoru Sde Teiman. Tomer-Jeruša(l)mi bila je izložena ogromnom pritisku i čak je pokušala samoubistvo. Napisala je:

„Postoje stvari koje se ne smeju činiti čak ni protiv najgorih pritvorenika. Oficiri (pravne) jedinice bili su izloženi ponovljenim ličnim napadima, teškim uvredama, pa čak i stvarnim pretnjama. Sve to zato što su čuvali vladavinu prava u IDF-u – zajedno sa komandantima i uz njih.“

Poslednji tragovi dostojanstva brišu se iz javnog života u Izraelu, zemlji u kojoj je Itamar Ben Gvir, ministar koji kontroliše bezbednost na Zapadnoj obali, rasista i kriminalac, osuđen od strane izraelskog suda. Danas njegova senka lebdi nad terorom kojem su Palestinci na Zapadnoj obali svakodnevno izloženi, a Gofman sledi njegovu liniju.

U današnjem Izraelu može se biti kažnjen zbog poštovanja postojećeg zakona, tako da Gofman nije u opasnosti. Ipak, ostaje pitanje: zašto ja? Zašto je Gofman izabrao mene?

Prvo što treba primetiti jeste da to što Gofman prisvaja moju teoriju nije izuzetak. Još pre više od jedne decenije, kako bi konceptualizovale urbano ratovanje Izraelskih odbrambenih snaga protiv Palestinaca, vojne akademije IDF-a sistematski se pozivaju na Deleza i Gatarija, naročito na knjigu „Hiljadu platoa“, koristeći je kao „operativnu teoriju“ – ključne reči koje se koriste su „bezoblični suparnički entiteti“, „fraktalni manevar“, „brzina naspram ritmova“, „vahabitska ratna mašina“, „postmoderni anarhisti“, „nomadski teroristi“.

Jedna od ključnih razlika na koju se oslanjaju jeste ona između „glatkog“ i „ispruganog“ prostora, koje odražavaju organizacione koncepte „ratne mašine“ i „državnog aparata“. IDF danas često koristi izraz „izravnati prostor“ kada želi da govori o operaciji u prostoru kao da nema granica. Palestinske oblasti se posmatraju kao „isprugane“, u smislu da su zatvorene ogradama, zidovima, rovovima, kontrolnim punktovima i slično:

„Napad koji su jedinice IDF-a izvele na grad Nablus u aprilu 2002. godine opisao je njegov komandant, brigadni general Aviv Kohavi, kao ‘inverznu geometriju’, što je objasnio kao ‘reorganizaciju urbane sintakse putem niza mikro-taktičkih akcija’. Tokom bitke, vojnici su se kretali kroz grad preko stotina metara nadzemnih ‘tunela’, prokopanih kroz gustu i povezanu urbanu strukturu. Iako je nekoliko hiljada vojnika i palestinskih gerilaca istovremeno manevrisalo u gradu, bili su toliko ‘zasićeni’ urbanim tkivom da bi ih se vrlo malo moglo videti iz vazduha.

Štaviše, nisu koristili gradske ulice, puteve, prolaze ili dvorišta, niti spoljašnja vrata, unutrašnja stepeništa i prozore, već su se kretali horizontalno kroz zidove i vertikalno kroz otvore probijene u plafonima i podovima. Ovaj oblik kretanja, koji vojska opisuje kao ‘infestaciju’, nastoji da redefiniše unutrašnjost kao spoljašnjost, a domaće enterijere kao prolaze. Strategija IDF-a ‘hodanja kroz zidove’ podrazumeva shvatanje grada ne samo kao mesta, već i kao samog medijuma ratovanja – ‘fleksibilnog, gotovo tečnog medijuma koji je stalno kontingentan i u promeni’.“

Među primerima bližim nama, svakako treba pomenuti način na koji je Piter Til, ideolog digitalnog neofeudalizma, prisvojio Renea Žirara (potpredsednik SAD Vens takođe je bio Žirarov student), kao i, naravno, sveprisutnost među novim desničarskim populistima pozivanja na Antonija Gramšija (tema ideološke hegemonije i karakterizacija našeg vremena kao vremena „morbidnih fenomena“ koji se javljaju kada staro umire, a novo još nije rođeno).

U svim ovim slučajevima lako možemo uočiti kako takvo prisvajanje falsifikuje svoj izvor, koristeći samo delove na način koji zamagljuje celinu. Til od Žirara preuzima samo njegovu ideju mimetičke želje, potpuno ignorišući Žirarovu ideju Hristove smrti kao žrtve nevinog koja prekida samu logiku žrtvovanja – iako se predstavlja kao branilac hrišćanstva, on je jedna od današnjih velikih figura antihrista, kao što su to i Tramp i Vens u svojim smešnim polemikama protiv pape.

Međutim, to nije cela istina – mora se priznati i da su trampovski populisti vodili borbu za ideološku hegemoniju mnogo efikasnije nego današnja levica.

A moj slučaj? Ima li u mojoj teoriji nečega što se nudi Gofmanovom prisvajanju? Nedvosmisleno ne – ono što Gofman predstavlja kao moj stav jesu pojedini momenti mog kritičkog prikaza načina na koji danas funkcioniše otvoreno cinična ideologija, tj. načina na koji državna vlast sve više krši sopstveni pravni poredak i mobiliše ilegalno nasilje da bi se reprodukovala.

Teško je ne uočiti vrhunsku ironiju takve situacije – ugnjetači koriste kritičku teoriju o sebi kako bi usavršili svoje kriminalno delovanje. Zato, kako sam napisao u svom poslednjem tekstu na izdavačkoj platformi Substack , „zakon i red“ nisu samo parola koja služi za ugnjetavanje manjina, već mogu funkcionisati i kao parola za njihovu zaštitu.

Slučaj Gofmana (i opšti trend onoga što se dešava na Zapadnoj obali) predstavlja najgoru moguću situaciju – žrtve nisu samo potlačene pravnim poretkom koji im nameću kolonizatori; povrh toga izložene su i ilegalnom nasilju kolonizatora koji krše sopstvene zakone. One nemaju pravnu zaštitu od tog ilegalnog nasilja jer državna vlast ne samo da zatvara oči pred njim, već ga direktno podržava.