Mogu li evropske mornarice same odvratiti Rusiju?

Strahovi od sposobnosti Rusije da deluje protiv morskih linija komunikacije, geografski izolovanih delova kontinenta i borbenog iskustva ruske mornarice u ratu sa Ukrajinom znače da su rizici stvarni, tvrdi Stiven Vils iz Centra za pomorsku strategiju u Mornaričkoj ligi SAD, dugogodišnji aktivni oficir američke mornarice u Odbrambenoj obaveštajnoj agenciji i NATO-u, u analizi za Centar za evropske analize.

Vils navodi da postoje dobre i loše vesti da se Evropa sama suoči sa ruskim snagama na Atlantiku, Arktiku, Baltiku i Mediteranu.

Ali postoji i opasnost da oni prevaziđu racionalnu misao i da se previše oslanjaju na istorijske poglede Rusije koji možda više ne važe.

Evropske mornarice su modernizovane poslednjih godina i u mnogim slučajevima su podigle svoju spremnost u odnosu na protekle decenije posthladnoratovske ere.

Nasuprot tome, ruska mornarica je imala prilično loše rezultate u ratu u Ukrajini i bila je prinuđena da se osloni na sve manju grupu manje sposobnih plovila nego ranije.

Istorija, takođe, sugeriše da lošom ruskom strateškom geografijom mogu manipulisati dobro usmerene pomorske snage kako bi se odvratila agresija.

I za SAD i za Evropu postoje nedostaci u razdvajanju puteva. Rusija ima ogromnu podmorničku ruku, a Evropljani bi bili u poteškoćama ako bi morali da se suoče sa ovim brodovima bez podrške SAD.

Sa stanovišta SAD, s druge strane, fokus evropskih mornarica samo na Evropu bi učinio da ova plovila i sposobnosti budu nedostupni za podršku SAD u indo-pacifičkom sukobu, gde ih sada Kina brojčano nadmašuje.

Da li ruska mornarica predstavlja pretnju sličnu sovjetskoj mornarici iz Hladnog rata?

Putinova mornarica ima značajne sposobnosti da nišani, posebno svoju podmorničku ruku, pomenutu gore, ali je inače bleda senka njene veličine iz sovjetske ere.

Rusija je 1985. postavila više od 380 podmornica svih tipova. Danas poseduje manje od 65 ovakvih plovila, a ona su geografski rasuta.

Njena Crnomorska flota je pokazala slabu spremnost i taktičku veštinu, posebno o čemu svedoči njen sporni poraz u crnomorskom primorju od kopnenih ukrajinskih bespilotnih i raketnih snaga.

Šira ruska flota takođe ima izazove. Njegov jedini nosač aviona je van upotrebe više od pet godina, a mnogi od njegovih većih ratnih brodova iz sovjetskog doba su i dalje u fazi remonta ili su neispravni.

Ruske nuklearne podmornice ostaju pretnja i poslednjih godina se mnogo češće pojavljuju u atlantskom regionu.

Međutim, broj ruskih podmornica nije dovoljan da ugrozi komunikacijske linije Atlantika. Čak ni tokom Hladnog rata, sovjetska mornarica nije imala značajnu misiju da napadne konvoje za snabdevanje NATO-a.

Današnja ruska mornarica je slabije opremljena da izvrši ovu misiju i čak je ne pominje u svom najnovijem strateškom dokumentu kao značajan napor.

Najnovija ruska pomorska strategija je usmerena na odbranu ruske otadžbine sa ograničenim pomorskim kapacitetima u njenom „bliskom inostranstvu“. Ne uključuje zabranu severnoatlantskih morskih linija.

Šta je sa evropskim pomorskim kapacitetima?

Evropske pomorske snage su se smanjile u broju, slično kao one u Sjedinjenim Državama i Rusiji, od kraja Hladnog rata, ali kolektivni broj i strateška mobilnost ovih jedinica premašuju broj geografski izolovanih ruskih flota na krajnjem severu, Baltiku i Crnom moru.

Nova pomorska tehnologija takođe ima zagarantovanu ulogu. Kraljevska mornarica, na primer, finansira program vredan 500 miliona dolara pod nazivom Projekat Kabot, za korišćenje bespilotnih rotacionih krila i podvodnih vozila da popuni praznine nastale nedostatkom vrhunskih brodova sa posadom. Jedinice bez posade mogu biti daleko jeftinije i tako brojnije.

Ruske nuklearne podmornice ostaju kritična pretnja. Severna flota je najsposobnija ruska formacija sa pet krstarećih raketa i osam podmornica za nuklearni napad u svojim redovima.

Kombinovane pomorske snage drugih atlantskih i arktičkih evropskih zemalja imaju 10 podmornica za nuklearne napade (sve su francuske i britanske).

Evropljanima nedostaje i nuklearnih i konvencionalnih podmornica u poređenju sa Rusima u kritičnom području Barencovog/Norveškog mora, i trebaće im podrška američkih nuklearnih podmornica da se suprotstave onima Rusije u ratu.

Prošli ratovi sugerišu evropsku strategiju za suprotstavljanje Rusiji.

Geografija Rusije oduvek ju je činila ranjivom za akcije sa mora. Tokom Krimskog rata 1853-1855, britanske i francuske ekspedicione borbene operacije zatvorile su kritične ruske luke ne samo u Crnom moru, već i na Baltiku, lišavajući Rusiju kritičnog uvoza i uskraćujući njenu sposobnost da izvozi ključne robe kao što su pšenica i drvo.

Nemogućnost premeštanja pšenice iz Crnog mora u Prvom svetskom ratu pomogla je da se ubrza kolaps carske Rusije.

Kraj Hladnog rata pogoršao je ove tradicionalne ruske izazove na Baltičkom i Crnom moru smanjenjem količine obalnih i lučkih objekata i baza dostupnih za rusku upotrebu.

Blokada ruskog uvoza i izvoza, posebno nafte i pšenice, ili pretnja da se to učini, mogla bi biti korisna u odvraćanju ruske agresije. Rusi znaju ovu slabost i to je zabeleženo u njihovoj Pomorskoj strategiji 2022.

Put napred?

Nema sumnje da bi Evropa bila izazvana u prikupljanju koordinisanih snaga neophodnih za odbijanje ruske agresije, ali njene pomorske snage su visoko profesionalne i dobro koordinisane kroz obuku NATO-a. Oni mogu uspeti da odvrate i, ako je potrebno, poraze ruske pomorske snage.

Nedostatak podrške američkih nuklearnih podmornica je jedini kritični pomorski nedostatak koji bi mogao uticati na sposobnost odvraćanja ruske agresije. Evropski NATO bi to morao da popravi da bi odvratio i na kraju porazio Rusiju.