Timoti Šnajder: Fašizam se vratio, Rusija ispunila sve kriterijume 1Foto: EPA/ROMAN PILIPEY

Fašizam nikada nije poražen kao ideja. Kao kult iracionalnosti i nasilja, nije mogao biti pobeđen kao argument: sve dok je nacistička Nemačka izgledala snažno, Evropljani i drugi bili su u iskušenju. Tek na ratištima Drugog svetskog rata fašizam je pobeđen, ističe istoričar Timoti Šnajder u kolumni za Njujork tajms.

Sada se vratio – i ovoga puta, zemlja koja vodi fašistički rat uništenja je Rusija. Ako Rusija pobedi, fašisti širom sveta će biti utešeni.

Grešimo ograničavajući naše strahove od fašizma na određenu sliku Hitlera i Holokausta.

Fašizam je bio italijanskog porekla, popularan u Rumuniji – gde su fašisti bili pravoslavni hrišćani koji su sanjali o nasilju čišćenja – i imali pristalice širom Evrope (i Amerike). U svim svojim varijantama, radilo se o trijumfu volje nad razumom.

Zbog toga ga je nemoguće definisati na zadovoljavajući način. Ljudi se, često žestoko spore oko toga šta čini fašizam.

Ali današnja Rusija ispunjava većinu kriterijuma koje naučnici obično primenjuju. Ima kult oko jednog lidera, Vladimira Putina. Ima kult mrtvih, organizovan oko Drugog svetskog rata. Ima mit o prošlom zlatnom dobu imperijalne veličine, koje će biti obnovljeno ratom isceljujućeg nasilja – ubilačkim ratom protiv Ukrajine.

Ovo nije prvi put da je Ukrajina bila predmet fašističkog rata. Osvajanje zemlje bilo je Hitlerov glavni ratni cilj 1941. Hitler je mislio da je Sovjetski Savez, koji je tada vladao Ukrajinom, jevrejska država: planirao je da sovjetsku vlast zameni sopstvenom i prisvaja plodno poljoprivredno zemljište Ukrajine.

Sovjetski Savez bio bi izgladneo, a Nemačka bi postala imperija. Zamišljao je da će to biti lako jer je Sovjetski Savez, po njegovom mišljenju, bio veštačka tvorevina, a Ukrajinci kolonijalni narod.

Sličnosti sa Putinovim ratom su upadljive. Kremlj definiše Ukrajinu kao veštačku državu, čiji jevrejski predsednik dokazuje da ne može biti stvarna. Posle eliminacije malobrojne elite, misli se, mase bi rado prihvatile rusku vlast. Danas je Rusija ta koja svetu uskraćuje ukrajinsku hranu, preteći glađu na globalnom jugu.

Mnogi oklevaju da vide današnju Rusiju kao fašističku jer je Staljinov Sovjetski Savez sebe definisao kao antifašistu. Ali ta upotreba nije pomogla da se definiše šta je fašizam – i gora je od konfuzije danas. Uz pomoć američkih, britanskih i drugih saveznika, Sovjetski Savez je pobedio nacističku Nemačku i njene saveznike 1945. Njegovo protivljenje fašizmu, međutim, bilo je nedosledno.

Pre Hitlerovog dolaska na vlast 1933. Sovjeti su fašiste tretirali kao samo još jedan oblik kapitalističkog neprijatelja. Komunističke partije u Evropi trebale su da tretiraju sve druge partije kao neprijatelje. Ova politika je zapravo doprinela Hitlerovom usponu: iako su bili brojniji od nacista, nemački komunisti i socijalisti nisu mogli da sarađuju.

Posle tog fijaska, Staljin je prilagodio svoju politiku, zahtevajući od evropskih komunističkih partija da formiraju koalicije kako bi blokirale fašiste.

To nije dugo trajalo. Godine 1939. Sovjetski Savez se pridružio nacističkoj Nemačkoj kao de fakto saveznik, a dve sile su zajedno napale Poljsku.

U Rusiji 21. veka “antifašizam“ je jednostavno postao pravo ruskog lidera da definiše nacionalne neprijatelje

Nacistički govori su ponovo štampani u sovjetskoj štampi i nacistički oficiri su se divili sovjetskoj efikasnosti u masovnim deportacijama. Ali Rusi danas ne govore o ovoj činjenici, pošto zakoni o pamćenju to čine zločinom.

Drugi svetski rat je element Putinovog istorijskog mita o ruskoj nevinosti i izgubljenoj veličini – Rusija mora da uživa monopol na žrtve i pobedu. Osnovna činjenica da je Staljin omogućio Drugi svetski rat savezništvom sa Hitlerom mora biti neizreciva i nezamisliva.

Staljinova fleksibilnost u pogledu fašizma je ključ za razumevanje Rusije danas. Pod Staljinom, fašizam je prvo bio ravnodušan, onda je bio loš, pa je bio u redu sve dok Hitler nije izdao Staljina i Nemačka napala Sovjetski Savez i tada je ponovo bio loš.

Ali niko nikada nije definisao šta to znači. To je bila kutija u koju se sve moglo staviti. Komunisti su pročišćeni kao fašisti na pokaznim suđenjima. Tokom Hladnog rata, Amerikanci i Britanci su postali fašisti. A “antifašizam“ nije sprečio Staljina da gađa Jevreje u svojoj poslednjoj čistki, niti njegove naslednike da povežu Izrael sa nacističkom Nemačkom.

Sovjetski antifašizam, drugim rečima, bio je politika nas i njih. To nije odgovor na fašizam. Uostalom, fašistička politika počinje, kako je rekao nacistički mislilac Karl Šmit, od definicije neprijatelja. Pošto je sovjetski antifašizam samo značio definisanje neprijatelja, on je fašizmu ponudio zadnja vrata kroz koja se može vratiti u Rusiju.

U Rusiji 21. veka “antifašizam“ je jednostavno postao pravo ruskog lidera da definiše nacionalne neprijatelje. Pravi ruski fašisti, poput Aleksandra Dugina i Aleksandra Prohanova, dobili su vreme u masovnim medijima.

I sam  Putin se oslanjao na delo međuratnog ruskog fašiste Ivana Iljina. Za predsednika, “fašista” ili “nacista” je jednostavno neko ko se protivi njemu ili njegovom planu da uništi Ukrajinu. Ukrajinci su “nacisti“ jer ne prihvataju da su Rusi i pružaju otpor.

Putniku kroz vreme iz 1930-ih ne bi bilo teško da identifikuje Putinov režim kao fašistički. Simbol Z, mitinzi, propaganda, rat kao čin čišćenja od nasilja i jame smrti oko ukrajinskih gradova čine sve to vrlo jasnim.

Fašisti koji druge ljude nazivaju “fašistima“ je fašizam doveden do svoje nelogične krajnosti kao kult nerazuma. To je poslednja tačka u kojoj govor mržnje preokreće stvarnost, a propaganda je čisto insistiranje

Rat protiv Ukrajine nije samo povratak na tradicionalno fašističko ratište, već i povratak tradicionalnom fašističkom jeziku i praksi. Drugi ljudi su tu da bi bili kolonizovani. Rusija je nevina zbog svoje davne prošlosti. Postojanje Ukrajine je međunarodna zavera. Rat je odgovor.

Pošto Putin govori o fašistima kao o neprijatelju, možda će nam biti teško da shvatimo da bi on u stvari mogao biti fašista. Ali u ruskom ratu protiv Ukrajine, “nacista“ samo znači “podljudski neprijatelj“ – nekoga koga Rusi mogu ubiti.

Govor mržnje upućen Ukrajincima olakšava njihovo ubijanje, što vidimo u Buči, Mariupolju i svakom delu Ukrajine koji je bio pod ruskom okupacijom. Masovne grobnice nisu neka ratna nesreća, već očekivana posledica fašističkog razaračkog rata.

Fašisti koji druge ljude nazivaju “fašistima“ je fašizam doveden do svoje nelogične krajnosti kao kult nerazuma. To je poslednja tačka u kojoj govor mržnje preokreće stvarnost, a propaganda je čisto insistiranje. To je vrhunac volje nad misli. Nazvati druge fašistima dok si sam fašista je suštinska putinistička praksa.

Džejson Stenli, američki filozof, to naziva “potkopavanjem propagande“. Ja sam to nazvao “šizofašizmom“. Ukrajinci imaju najelegantniju formulaciju. Oni to zovu „rusizam“.

O fašizmu razumemo više nego 1930-ih. Sada znamo kuda je to dovelo. Treba da prepoznamo fašizam, jer onda znamo sa čime imamo posla.

Ali prepoznati ne znači poništiti. Fašizam nije debatna pozicija, već kult volje koji emanira fikciju. Reč je o mistici čoveka koji leči svet nasiljem, a propagandom će se održavati do kraja. To se može poništiti samo demonstracijom slabosti vođe. Fašistički vođa mora biti poražen, što znači da oni koji se protive fašizmu moraju da urade ono što je potrebno da ga pobede. Tek tada se mitovi ruše.

Kao i 1930-ih, demokratija je u povlačenju širom sveta i fašisti su krenuli da ratuju protiv svojih suseda. Ako Rusija pobedi u Ukrajini, to neće biti samo uništavanje demokratije silom, iako je to dovoljno loše. To će biti demoralizacija za demokratije svuda.

Čak i pre rata, prijatelji Rusije – Marin Le Pen, Viktor Orban, Taker Karlson – bili su neprijatelji demokratije. Fašističke pobede na bojnom polju bi potvrdile da je moć dobro, da je razlog za gubitnike, da demokratije moraju propasti.

Da Ukrajina nije pružila otpor, ovo bi bilo mračno proleće za demokrate širom sveta. Ako Ukrajina ne pobedi, možemo očekivati decenije mraka.

Autor je profesor istorije na Univerzitetu Jejl i stalni saradnik na Institutu za humanističke nauke u Beču. Autor je brojnih knjiga, među kojima su “Krvava zemlja: Evropa između Hitlera i Staljina“ i “O tiraniji: dvadeset lekcija iz dvadesetog veka“.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.