„Pobeda za iranski režim“: Pokušaj Trampa da preoblikuje Bliski istok „izgleda da se završio po užasnoj ceni“

Vojnom režimu u teheranu nudi fond za obnovu vredan 300 milijardi dolara, ukidanje ekonomskih sankcija i obećanje da se neće mešati u unutrašnje poslove Irana. Sve to proglašava se „velikom pobedom“. Ako je tako, utoliko bolje.

Narednih 60 dana pregovora biće iscrpljujući i nepredviljivi. Ali barem vode u pravcu koji deluje moguć — i, nadajmo se, nepovratan.

Po prvi put izgleda da je jedan američki predsednik spreman da prihvati poraz u potencijalno beskonačnom ratu pre nego što situacija potpuno izmakne kontroli. Iran ne treba da postane novi Vijetnamski rat, rat u Avganistanu ili u Iraku, navodi kolumnista Gardijana Sajmon Dženkins. 

Štaviše, tokom protekle nedelje Tramp kao da je počeo da gubi strpljenje sa najbližim američkim saveznikom. Besan zbog neprekidnog izraelskog bombardovanja Lebana, izjavio je: „Ne morate da srušite celu stambenu zgradu svaki put kada tražite nekoga.“

Odnosno, nekoga koga želite da ubijete.

Dodao je da „u tim zgradama ima mnogo ljudi i nisu svi pripadnici Hezbolaha“.

Ipak, uprkos tom moralnom zgražavanju, Trampove vojne snage zajedno sa Izraelom, prema navodima iranskih vlasti, usmrtile su više od 3.300 Iranaca, među kojima i više od stotinu dece u jednoj ženskoj školi dok je mnogo više ljudi ranjeno.

Tramp je u februaru bio vođen istim impulsom koji je od kraja Hladnog rata zahvatio gotovo sve američke predsednike – željom da pokažu moć.

Sa ogromnom vojnom mašinerijom raspoređenom širom sveta, oni jednostavno ne mogu da odole iskušenju intervencije. Opravdanje za takve poteze gotovo da postaje sporedno pitanje.

Kada je intervencija brza i uredno izvedena kao na Kosovu ili u Kuvajtu, ona ponekad može da funkcioniše.

Slično je bilo i sa Trampovim nedavnim „odsecanjem glave“ venecuelanskom režimu.

Međutim, mnogo češće se dešava da se veliki igrač zaglavi u sukobu iz kojeg ne može lako da izađe.

Tramp, koji je nekada važio za velikog protivnika intervencionizma, izabran je upravo na obećanju da će izbegavati takva iskušenja.

Pre devet godina dao je slično obećanje u strastvenom govoru u Saudijskoj Arabiji. Tada je poručio da su američke intervencije završene.

„Amerika neće pokušavati da drugima nameće svoj način života, već će pružiti ruku u duhu saradnje i poverenja.“

Te reči bile su dočekane ovacijama.

Očigledno kršenje tog obećanja u februaru deluje kao lična odluka Donald Trampa, izazvana njegovim tadašnjim prijateljem Benjaminom Netanjahuom. Dok su Izraelci ubijali iranske lidere, on je pokrenuo masivnu kampanju bombardovanja koja je, navodno, trebalo da podstakne Irance da ustanu i sruše svoju vladu.

Opravdanje za to bilo je slabo i neubedljivo – tvrdnja da bi potencijal režima da razvije nuklearno oružje jednog dana mogao da ugrozi nacionalnu bezbednost SAD. To je u suštini ponavljanje razloga koje su Džordž Buš i Toni Bler naveli za inače teško objašnjivu invaziju na Irak 2003.

Trampova deklarisana strategija u ratu deluje neverovatno. Nijedna ozbiljna obaveštajna procena ne bi mogla sugerisati da će pobeda biti postignuta za „četiri do pet nedelja“.

Sama „pobeda“ se stalno redefinisala – da li je to iranska revolucija, uništenje nuklearnih postrojenja (iako su navodno već uništena ranije), zaplena „nuklearnog praha“, ili samo masovno razaranje državne imovine Irana?

Kao i u Iraku,  sve je ličilo na „đačko opravdanje“ za ulazak u rat.

Zadatak američkih saveznika sada bi trebalo da bude da pomognu Trampu da se što brže izvuče iz ove krize. Teheran je samo ponovio svoje dugogodišnje obećanje da neće težiti nuklearnom oružju.

Iran će možda morati da prihvati da će Vašington teško kontrolisati izraelske napade na Liban. To neće biti lako, ali pošto sporazum očigledno predstavlja pobedu za iranski režim, bilo bi mudro da iranski lideri ne insistiraju previše na tom pitanju.

Najbolji ishod rata bio bi ukidanje sankcija i otvaranje Irana prema spoljnoj trgovini i kontaktima. To bi verovatnije oslabilo kontrolu režima nad društvom nego bilo kakvo bombardovanje. Dugoročno, to bi bio jedini put ka političkoj slobodi u toj zemlji.

Izolacija je bila kontraproduktivna – dodatno je učvrstila Iran u fundamentalističkoj ideologiji i gurnula ga u zagrljaj Rusije i Kine, što je u potpunosti suprotno zapadnim interesima.

Ovaj rat bi trebalo da okonča jednu dugogodišnju teoriju – da bombardovanje drugih zemalja, njihovih gradova i civila, „funkcioniše“.

Još od Drugog svetskog rata, postoji uverenje da bombardovanje može da uplaši i demorališe stanovništvo do tačke u kojoj će priznati prethodne greške i prihvatiti političku promenu. To verovanje u „snagu terora“ nije ništa drugačija od strategija grupa poput Al Kaide.

Čuda modernog vazdušnog ratovanja su takva da bombarderi i dalje tvrde da precizno gađaju vojne ciljeve. Oni navodno ubijaju samo „teroriste“. Na to se može reći samo da lažu. Za Iranca, kao i za Palestinca ili Libanca, bombardovanje civila je jednostavno državni terorizam. To je pokušaj da se politički ishod postigne nasiljem i strahom.

Ne mogu da se setim nijednog slučaja da je to zaista uspelo. U ratovima agresije, takav neuspeh se obično prikriva kasnijim kopnenim operacijama.

Privlačnost masovnog bombardovanja za jednu svetsku silu lako je razumeti. Može se brzo pokrenuti, stvara buku, televizijski je efektno i minimizuje gubitke na strani napadača. Te osobine su dugo iskrivljavale vojnu strategiju. Amerika je u Vijetnamu verovala da može da bombarduje Vietkong „nazad u kameno doba“. To je bio neuspeh. Kao i u Avganistanu i Iraku, na kraju su morale da uslede kopnene trupe.

Ipak, Donald Tramp i njegov ministar rata Pit Hegset mogli bi da ponove tu istu metaforu o „kamenom dobua“ u kontekstu Irana. Najviše što se može reći jeste da su ubrzo shvatili svoju grešku.

Tako još jedan težak američki pokušaj da preoblikuje Bliski istok po sopstvenom modelu izgleda da se završio po užasnoj ceni. Ostaje nada da će nasleđe ovog rata biti diskreditacija svih takvih pokušaja.