Šta će Trampova „Zlatna kupola“ značiti za Rusiju?

Kasnije, obraćajući se zajedničkoj sednici američkog Kongresa 4. marta, Tramp je najavio:
„Tražim od Kongresa da finansira najsavremeniji raketni odbrambeni štit Zlatna kupola za zaštitu naše domovine, u potpunosti proizveden u SAD-u“.

Šta podrazumeva ovaj projekat, da li će uspeti i šta on znači za Rusiju analizira Džejms Braun, profesor političkih nauka na Univerzitetu Temple u Japanu u tekstu za Carnegie Endowment for International Peace.

Prema rečima generala B. Čensa Saltzmana, načelnika svemirskih operacija američkih Svemirskih snaga, Zlatna kupola nije pojedinačna inicijativa, već „sistem sistema“.

Ona će objediniti postojeće elemente američke protivraketne odbrane i dopuniti ih ambicioznom novom strukturom koja će, prema izvršnoj uredbi, omogućiti: „odbranu Sjedinjenih Država od balističkih, hipersoničnih, naprednih krstarećih raketa i drugih savremenih vazdušnih napada“.

Rezultat bi trebalo da bude višeslojni raketni štit koji daleko premašuje postojeće američke sisteme odbrane.

Iako se projekat nalazi u ranoj fazi, planirano je da novi sistem bude baziran u svemiru. Sastojaće se od konstelacije stotina satelita za detekciju, čiji će zadatak biti da lociraju rakete i infrastrukturu iz koje se lansiraju – na kopnu, moru i u vazduhu – kao i da precizno prate rakete nakon lansiranja.

Posebna flota borbenih satelita biće zadužena za presretanje raketa u fazi poletanja, i to kinetičkim (npr. presretačima raketa) ili nekonvencionalnim sredstvima (poput lasera).

Primarni cilj Zlatne kupole jeste da pruži sveobuhvatnu zaštitu teritorije Sjedinjenih Američkih Država.

Ipak, Trampova izvršna uredba sugeriše da bi sistem mogao da bude proširen na zaštitu američkih trupa koje su raspoređene u inostranstvu, kao i saveznika SAD u Evropi i Aziji.

Još jedna karakteristika Zlatne kupole jeste planirana brzina razvoja. Kako je izjavio general Saltzman: „Da je ovo tradicionalni program Pentagona, trajao bi između 12 i 17 godina“.

Umesto toga, plan je da se prvi rezultati vide već do kraja Trampovog mandata, u januaru 2029. godine. Da bi se to postiglo, projekat će se oslanjati ne samo na već afirmisane vojne izvođače kao što je Lockheed Martin, već i na novije igrače poput SpaceX-a, Andurila i Palantira.

Postoje i praktični razlozi za razvoj Zlatne kupole. Trenutni američki sistem protivbalističke odbrane oslanja se na 40 raketnih presretača stacioniranih u Fort Griliju na Aljasci, uz još četiri u bazi Vandenberg u Kaliforniji.

Taj sistem je star preko 20 godina i dizajniran je za zaštitu od slučajnih ili izolovanih napada, a ne od strateških arsenala Rusije ili Kine. Osim toga, trenutni sistem nudi ograničenu zaštitu od hipersoničnog oružja.

Ipak, Trampova strast prema Zlatnoj kupoli više proizlazi iz politike nego iz praktičnih potreba. On shvata vrednost velikih simboličkih projekata. Njegovo obećanje da će izgraditi zid na granici sa Meksikom pomoglo mu je da pobedi na izborima 2016. godine.

Sada se zalaže za ponovno otvaranje zatvora Alkatraz, ozloglašenog zatvora u zalivu San Franciska, kao simbola njegove posvećenosti „zakonu i redu“. Isto važi i za Zlatnu kupolu – Tramp želi da projekat bude veličanstveni simbol njegove politike „mira kroz snagu“.

Pored toga, projekat govori dosta i o Trampovim uzorima. Kao svemirski sistem, Zlatna kupola ima mnogo sličnosti sa Inicijativom strateške odbrane (SDI), sistemom protivraketne odbrane koji je predložio predsednik Ronald Regan 1983. godine. I samo ime projekta jasno ukazuje da je Tramp bio inspirisan izraelskim sistemom Gvozdena kupola (Iron Dome).

Ove paralele nisu baš ohrabrujuće. Inicijativa strateške odbrane (SDI), koju su kritičari ismevali kao „Zvezdane ratove“, pokazala se kao tehnološki previše zahtevna i ukinuta je 1993.

Izraelska protivraketna odbrana, čiji je Gvozdena kupola samo jedan sloj, jeste efikasna, ali Izrael je znatno lakše braniti od Sjedinjenih Država.

Izrael je manji od Havaja i suočava se uglavnom sa nepreciznim raketama kratkog dometa, a ne sa naprednim balističkim ili hipersoničnim raketama. To otvara pitanje da li je „Zlatna kupola“ uopšte izvodljiva.

Prva prepreka je tehnička. Iako je tehnologija značajno napredovala od 1980-ih, razvoj svemirski zasnovanog sistema protivraketne odbrane i dalje predstavlja ogroman izazov.

Takođe, vremenski okvir deluje previše optimistično. Pristalice projekta se pozivaju na uspeh Menhetnskog projekta, ali to je bio period rata kada su Sjedinjene Države bile znatno ujedinjenije oko zajedničkog cilja nego danas.

Druga prepreka je cena. Krajem aprila, republikanci u Predstavničkom domu predložili su zakon kojim se za „Zlatnu kupolu“ izdvaja 24,7 milijardi dolara – i to samo kao početni iznos.

Studija Nacionalnog istraživačkog saveta iz 2012. procenila je da bi ukupan trošak svemirski baziranog sistema odbrane u fazi lansiranja mogao dostići čak 831 milijardu dolara (izraženo u dolarima iz 2025. godine).

Pristalice projekta tvrde da danas postoji više faktora koji omogućavaju jeftiniju realizaciju. Troškovi lansiranja satelita dramatično su pali tokom poslednje decenije. SpaceX je, sa svojih 7.000 Starlink satelita, pokazao da može brzo i relativno jeftino postaviti ogromnu konstelaciju satelita.

Jedna od ideja za dodatnu uštedu jeste da sateliti za detekciju imaju i „dnevni posao“. Drugim rečima, osim uloge u praćenju raketa, mogli bi da imaju i komercijalnu funkciju, čime bi se omogućilo deljenje troškova – američka verzija tzv. vojnocivilne fuzije.

Rojters je u aprilu izvestio da je SpaceX predložio da se „Zlatna kupola“ ponudi kao pretplatnička usluga, što znači da sateliti ne bi zapravo bili u vlasništvu američke vlade.

Šta sve ovo znači za Rusiju?

Tramp predstavlja „Zlatnu kupolu“ kao mehanizam za podsticanje stabilnosti i mira. Već dugo je skeptičan prema nuklearnom oružju, naziva ga „velikim čudovištima“.

„Bilo bi sjajno kada bismo svi mogli da se denuklearizujemo“. Njegova nada je da će „Zlatna kupola“ omogućiti Sjedinjenim Državama da smanje oslanjanje na nuklearno oružje. To je zato što, ako SAD imaju pouzdan način da osiguraju neuspeh napada na sopstvenu teritoriju, tada im je potrebna manja sposobnost da uzvrate udarac neprijateljima (odvraćanje kroz kaznu).

Nepotrebno je reći da stratezi u Moskvi ne gledaju na stvari tako. Godine 2002. Sjedinjene Države su se jednostrano povukle iz Ugovora o antibalističkim raketama.

Od tada, ruski zvaničnici su dosledno upozoravali na destabilizujuće efekte protivraketne odbrane. Ministarstvo spoljnih poslova Rusije je 2019. godine osudilo tada skromnije planove Sjedinjenih Država za raketnu odbranu kao dokaz „želje Vašingtona da obezbedi neospornu vojnu dominaciju u svetu“.

Odgovor Vašingtona je uvek bio da je njegova protivraketna odbrana bila samo da se suprotstavi ograničenim pretnjama Severne Koreje i Irana, i da ni na koji način ne potkopava veliki, sofisticirani arsenal Rusije.

Ovaj argument, koji Moskva nikada nije u potpunosti prihvatila, sada je odbačen. U onome što predstavlja epohalnu promenu u politici SAD, Zlatna kupola je eksplicitno usmerena ne samo protiv „nevaljalih protivnika“, već i protiv „jednakih“ odnosno Rusije i Kine.

Moskovski stručnjaci i dalje će biti uvereni da čak i sa sadašnjim sposobnostima, ruski strateški arsenal može da savlada „Zlatnu kupolu“ zahvaljujući protivmerama kao što su lažne mete i uređaji za ometanje. Tu je i opcija zasićenja – savladavanja odbrane lansiranjem više projektila nego što sistem može da presretne.

Međutim, visoko poverenje nije dovoljno u svetu nuklearnog odvraćanja. Pošto je opstanak nacije u pitanju, stratezi moraju da polaze od najgoreg scenarija i pretpostave da bi „Zlatna kupola“ mogla da bude efikasna makar protiv ruskog drugog udara (odmazde nakon prvog napada).

Rusija će stoga morati da odgovori. To će podrazumevati ubrzanje tekućih napora na modernizaciji sve tri komponente nuklearnog trijasa, zamenom sovjetskih sistema isporuke savremenim ruskim dizajnom.

Takođe možemo očekivati ponovno usmeravanje pažnje na egzotično oružje koje obećava da može izbeći sve zamislive sisteme protivraketne odbrane.

Putin je 2018. godine predstavio ono što je kasnije nazvano njegovim nuklearnim „superoružjem“. To uključuje Burevestnik, krstareći projektil na nuklearni pogon sa navodno neograničenim dometom, i Posejdon, torpedo na nuklearni pogon namenjen napadima na grupe nosača aviona ili obalsku infrastrukturu.

Pošto se „Zlatna kupola“ fokusira isključivo na vazdušne napade, verovatno je da će Posejdon postati još veći prioritet.

Još jedan verovatan odgovor jeste pojačano interesovanje Rusije za nuklearno protivsatelitsko oružje. Prednost ovog oružja jeste to što može brzo uništiti čitavu konstelaciju američkih vojnih satelita.

Mana je što bi izazvalo ogromnu kolateralnu štetu, uništivši brojne civilne satelite i izazvavši ogromne poremećaje u svakodnevnom životu na Zemlji. Ipak, ako bi izbor bio između gubitka nuklearnog rata i uništenja velikog dela svemirske infrastrukture, Kremlj bi bez sumnje odabrao ovo drugo.

„Zlatna kupola“ će stoga gurnuti Rusiju u novu trku u naoružanju, primoravajući je da još više sredstava usmeri ka strateškim snagama – u trenutku kada si to najmanje može priuštiti.

Ruski budžet za odbranu već je preopterećen ratom u Ukrajini, a obnova konvencionalnih snaga trajaće godinama. Ova ogromna izdvajanja zahtevaće dalju preraspodelu sredstava iz civilnih sektora, sa predvidivim posledicama po dugoročno zdravlje ruske ekonomije.

Ruska žurba da razvije superoružje i nuklearno oružje za svemir nosi dodatne rizike. Posejdon i Burevestnik su veoma promovisani od strane Kremlja, ali su i dalje u fazi razvoja, a rizik od nesreća je visok. Posebnu zabrinutost izaziva nuklearni Burevestnik, koji je dobio nadimak „leteći Černobil“. Smatra se da je neuspešan test 2019. godine doveo do smrti pet inženjera.

Na kraju, moguće je da „Zlatna kupola“ nikada neće ispuniti Trampove grandiozne ambicije. Međutim, čak i ako ne uspe, ona će imati ozbiljne posledice po stratešku stabilnost – i to naročito za Rusiju.