Ako sve bude po planu u sredu se sastaju u Pekingu: Kakve opasnosti vrebaju Trampa na ‘opasnoj žici’ samita sa Si Đinpingom?

Putovanje će označiti prvu posetu jednog američkog predsednika Kini za gotovo deset godina. Poslednju posetu takođe je obavio Tramp, tokom svog prvog mandata 2017. godine.

Tada je Kina priredila svečani doček. Tokom trodnevne posete Tramp i njegova supruga Melanija dobili su tada privatni obilazak Zabranjenog grada, prostranog kompleksa u kojem su vekovima živeli kineski carevi, i prisustvovali tradicionalnoj pekinškoj operi. Kinezi su to nazvali „državnom posetom plus“.

Međutim, u proteklih devet godina dogodili su se trgovinski rat, globalna pandemija, porast zabrinutosti u Vašingtonu zbog kineskih vojnih aktivnosti i još jedan trgovinski rat.

Sada, dok se predsednik najveće svetske supersile priprema da poseti svog najvećeg globalnog konkurenta, atmosfera se promenila.

Putovanje Trampa u Kinu odloženo je zbog njegovog napada na Iran, što je, kako se navodi, dramatična demonstracija granica američke moći.

„Ideja da američki predsednik ide na samit sa našim glavnim konkurentom u trenutku kada je upravo doživeo možda najkatastrofalniji strateški neuspeh u skorijoj istoriji biće veoma upečatljiv trenutak“, izjavila je Suzana Maloni iz Instituta Brukings u Vašingtonu.

„Iz američke perspektive, ovo potpuno menja osećaj našeg uspona u ovom trenutku i značenje odnosa“.

Izgled samita biće podložan detaljnoj analizi. Tramp – manje oštar prema Kini nego tokom prvog mandata – poznat je po uživanju u diplomatskom ceremonijalu i često govori o ličnom prijateljstvu i poverenju u Si Đinpinga, za razliku od njegovog često oštrog tona prema tradicionalnim američkim saveznicima.

Oponašajući prikaze „meke moći“ kakve koriste i šefovi država poput kralja Čarlsa Trećeg, Si će verovatno laskati američkom predsedniku, ali i suptilno isticati njegove slabosti i naglašavati sopstvenu snagu.

Bez obzira na dozu srdačnosti koju Si i Tramp uspeju da pokažu tokom 48-časovnog samita koji okuplja lidere koji zajedno kontrolišu više od 40 odsto svetske ekonomske aktivnosti, tenzije — pojačane ratom na Bliskom istoku — neće biti daleko ispod površine.

Zao Mingao, profesor međunarodnih studija na Univerzitetu Fudan, rekao je da postoji „veoma izraženo međusobno nepoverenje“ između dve zemlje.

„Obe strane i dalje imaju duboka neslaganja po brojnim pitanjima — ekonomskim i trgovinskim, vojnim odnosima, kao i pitanjima vezanim za Tajvan“.

Najvažnije teme na dnevnom redu u najvažnijem bilateralnom odnosu na svetu biće trgovina, Teheran i Tajvan.

Izgradnja mostova

Put ka samitu Si–Tramp postavljen je u Busanu u oktobru prošle godine, kada su Sjedinjene Američke Države i Kina postigle privremeno primirje u trgovinskom ratu koji je Donald Tramp pokrenuo prethodne godine, tokom kojeg su carine na Kinu dostizale i do 145 odsto u jednom trenutku.

Efektivni embargo na kineski izvoz u SAD mogao je da ozbiljno ugrozi kinesku ekonomiju u trenutku kada se već borila sa oporavkom nakon pandemije i strukturnim problemima izazvanim demografskim izazovima.

Kina je na carine odgovorila ograničavanjem izvoza retkih zemnih elemenata, koji su ključni za globalne industrijske lance snabdevanja i američku vojnu tehnologiju.

Ubrzo su neke fabrike u SAD počele da se zaustavljaju.

Džejk Verner, direktor za Istočnu Aziju u Institutu Quincy za odgovornu državnu politiku, rekao je u brifingu ove nedelje da je sastanak u Busanu „uspostavio osećaj međusobnog poštovanja na obe strane“.

„Donald Tramp je došao na vlast prošle godine sa osećajem da će smanjiti Kinu i primorati je da prizna njegovu moć nad njom“, rekao je Verner.

„Otkrio je da to ne može da uradi jer su Kinezi bili u stanju da se efikasno odupru“.

Želeći opipljive „pobede“ pred novembarske međuizbore, Trampova administracija je, prema izveštajima, pozvala izvršne direktore kompanija Nvidia, Apple, ExxonMobil i drugih velikih firmi da prate predsednika.

Potvrđeno je da će prisustvovati i šef Boinga, Keli Ortberg, kao i liderka Citigroup, Džejn Fraser.

Kina nastoji da produži trenutni trgovinski prekid vatre, očuva pristup američkoj tehnologiji i zaustavi ili poništi pooštravanje američkih izvoznih kontrola.

Zauzvrat bi mogla da ponudi značajne investicije u američku ekonomiju, po uzoru na dogovore koje je Trampova administracija ranije sklapala sa zemljama poput Japan i Južna Koreja.

Peking vodi produžene pregovore sa kompanijom Boing o dogovoru koji bi mogao da obuhvati 500 aviona tipa 737 Max, uz desetine širokotrupnih letelica.

To bi predstavljalo prvu veliku Boingovu narudžbinu iz Kine od 2017. godine i poslužilo bi kao medijski atraktivna pobeda za obojicu lidera.

Na stolu su i poljoprivredne kupovine, pri čemu Vašington vrši pritisak na Peking da se obaveže na kupovinu 25 miliona tona soje godišnje tokom naredne tri godine, uz povećane nabavke američke živine, govedine, uglja, nafte i prirodnog gasa.

Pored tradicionalnih investicija, Kina ima i važan adut: lanac snabdevanja retkim zemnim mineralima. Analitičari sugerišu da bi Peking mogao da ponudi stabilan, dugoročni komercijalni aranžman, sličan opštoj licenci, za američki pristup retkim zemnim elementima i magnetima, pod uslovom da se oni ne koriste u vojne svrhe.

Iranski uticaj

Rat u Iran promenio je dinamiku samita, jer je u velikoj meri preusmerio pažnju Donalda Trampa. Sukob je doveo do zatvaranja Ormuskog moreuza, kroz koji tradicionalno prolazi petina svetske nafte, što predstavlja ozbiljnu pretnju kineskoj ekonomiji i njenim osetljivim odnosima u Zalivu. Trampove nepredvidive izjave – od tvrdnji da je rat završen do pretnji potpunim uništenjem – izazvale su diplomatske oscilacije.

U četvrtak su pakistanski zvaničnici ponovo tvrdili da su SAD i Iran blizu privremenog dogovora o obustavi sukoba.

Kina je dobila zasluge za podsticanje Irana ka prekidu vatre. Ove nedelje američki ministar finansija Skot Besent pozvao je Kinu da „pojača diplomatiju“ – suštinski tražeći pomoć Pekinga u ratu koji je Vašington započeo – dok je trgovinski predstavnik Džejmson Grir rekao da Tramp planira da pokrene pitanje kineskih energetskih kupovina iz Irana.

Kao najveći kupac iranske nafte, Kina zaista ima određeni uticaj na Teheran. Takođe joj je u interesu da izbegne globalnu recesiju koja bi smanjila potražnju za njenom robom, čiji izvoz održava kinesku ekonomiju.

Međutim, odnosi između dve zemlje su daleko od bliskih. „Bilo bi preterano reći da Kina može da ubedi ili prisili Iran“, rekao je Dali Jang, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Čikagu, opisujući odnos kao „osetljiv“.

Si Đinping je 2016. godine posetio Iran, ali je, u onome što je izgledalo kao diplomatski previd, tokom sastanka sa tadašnjim vrhovnim vođom ajatolahom Ali Hamenei, bio primoran da sedi na sofi zajedno sa tadašnjim predsednikom Hasanom Ruhanijem (Ruhani je kasnije bio izrezan iz verzije fotografije koju je objavila kineska vlada).

„Kina zna da Bliski istok nije lako mesto za postizanje rezultata“, rekao je Dali Jang.

Vang Ven je rekao: „Kina ne može da kontroliše Iran, niti ima apsolutnu moć da jednostrano diktira tok krize u Ormuskom moreuzu“.

Peking rat u Iranu vidi kao krizu koju su izazvale same Sjedinjene Američke Države. Takođe, uprkos globalnim posledicama, to je kriza koja je daleko od kineskih granica.

Retorika o Tajvanu

Si Đinping je više fokusiran na sopstvenu sferu uticaja Kine, u kojoj nijedno pitanje nije važnije od Tajvan. Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji je ove nedelje rekao da je to „najveći rizik“ u odnosima SAD i Kine.

Kina smatra samoupravni ostrvski region sa 23 miliona stanovnika delom svoje teritorije i obećala je da će ga staviti pod svoju kontrolu, po potrebi i silom. Sjedinjene Američke Države formalno ne priznaju Tajvan, ali ga snabdevaju sredstvima za odbranu – pre svega prodajom oružja. Poslednjih godina pretnja vojnog sukoba sa Kinom u Indo-Pacifiku podstakla je „jastrebove“ u Vašingtonu i pojačala napore da se ograniči kineska vojna moć.

Međutim, Donald Tramp je zauzeo blaži stav prema Tajvanu u odnosu na ranije predsednike.

On ga je opisao više kao ekonomskog konkurenta, posebno u industriji poluprovodnika, nego kao demokratskog saveznika.

Paket američkog naoružanja za Tajvan vredan 11 milijardi dolara navodno je zaustavljen u Stejt departmentu pre samita Si-Tramp.

Peking bi mogao da zatraži od SAD da izmene zvaničnu retoriku o Tajvanu, na primer da se stav o tajvanskoj nezavisnosti promeni iz „ne podržava“ u „protivi se“.

Mira Rep-Huper, koja je bila visoka savetnica Bele kuće za region tokom predsedništva Bajdena, rekla je: „Iako je prilično malo verovatno da ćemo videti formalnu promenu deklarativne politike o Tajvanu … ono što će saveznici SAD najviše pažljivo pratiti jeste svaka informacija koja sugeriše da je predsednik Trump priznao predsedniku Siju njegove prerogative ili interese nad Tajvanom, čak i ako bi ta koncesija bila data usputno ili neformalno, ili da je Si ubedio Trampa da odloži ili promeni prirodu prodaje oružja Tajvanu“.

Proširenje saradnje u cilju suzbijanja protoka fentanila i drugih sintetičkih opioida i njihovih prekursora u Sjedinjene Američke Države takođe bi moglo biti na dnevnom redu. Slučajevi ljudskih prava koji uključuju ličnosti poput Džimi Lai i Džin Mingri ostaju potencijalne tačke sukoba, u zavisnosti od promenljivog fokusa Donalda Trampa.

Možda nijedno pitanje neće imati dublje dugoročne posledice od aktuelne trke u razvoju veštačke inteligencije između Sjedinjene Američke Države i Kina, usred strahova da obe zemlje daju prednost brzini u odnosu na bezbednost kako bi prve stigle do cilja.

Si Jinping bi mogao da vidi samit kao ključnu priliku da na svetskoj sceni pokaže da dve AI supersile mogu da sarađuju na globalnim standardima, predstavljajući to kao zajedničku pobedu.

Uvučen u bliskoistočni sukob i sa domaćim nezadovoljstvom koje dostiže rekordnih 62 odsto, Donald Tramp ulazi u pregovore iz pozicije ranjivosti.

Paradoksalno, što sastanak bude uspešniji, to će veća biti zabrinutost posmatrača oko toga kakve je ustupke Tramp eventualno napravio.

Džonathan Czin, bivši stručnjak CIA za Kinu koji sada radi u Institutu Brukings, primetio je: „Zapravo mislim da bi veoma pozitivan, previše srdačan sastanak mogao biti najgori mogući ishod u izvesnom smislu, jer bi uznemirio ostatak regiona – to znači da smo postigli neku vrstu kompromisa.

Ako je Peking veoma zadovoljan ishodom sastanka, to je verovatno zabrinjavajući znak na neki način za Sjedinjene Države i našu buduću poziciju“.