Trampovanje SAD: antiestablišment ili politička dinastija

1. Od januara do kraja jula odigravaju se unutarstranačke nominacije – izbori u vrhu stranke kao i unutarstranački izbori na nivou država.

2. Krajem jula održavaju se nacionalne partijske konvencije:

Kongres Republikanske stranke 18-21.07. u Klivlendu.

Kongres Demokratske stranke 25-28.07. u Filadelfiji

3. Od jula do septembra izborne godine – partije sprovode izborne konvencije na kojima biraju svoje kandidate.

4. Od septembra do oktobra organizuju se tri predsedničke debate i jedna potpredsednička.

5. Glasanje je prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru, tačnije 8. novembra. Svaka država ima broj elektora koliko iznosi zbir senatora i kongresmena iz te države (ukupno ih je 538). Pedeset država ima po dva senatora a 435 članova Predstavničkog doma raspoređeni su po državama prema broju stanovnika. Pored predstavnika pedeset država, tu su i predstavnici Distrikta Kolumbija i prekomorskih teritorija Guam, Devičanska ostrva, Američka Samoa i Portoriko. Za pobedu je potrebno 270 elektorskih glasova. Glasači svih saveznih država izuzev Nebraske i Mejna biraju predsedničkog kandidata po sistemu „pobednik dobija sve“, tako što kandidat sa najviše glasova dobija sve izborne glasove (elektore) te države.

6. Sazivanje Koledža elektora i njihovo glasanje je prvog ponedeljka posle prve srede u decembru.

7. Inauguracija novog predsednika je 20. januara 2017. godine.

Ovogodišnje unutarstranačke nominacije pokazale su da iako dve glavne američke partije Republikanci i Demokrate „liče na dve flaše sa različitim etiketama“, možda su, ipak, veće razlike između levog i desnog krila unutar pojedine partije nego između partija. Republikanci (simbol slon) su u ove izbore od početka ušli duboko podeljeni, sa 15 pretendenata. Iako su skoro svi bili protiv njega, Donald Tramp nije zaustavljen i izabran je za kandidata Republikanaca. Nakon žestoke unutarstranačke borbe između Bernija Sandersa i Hilari Klinton, nekadašnja „prva dama“ je kandidat Demokrata (simbol magare) da bude prva žena predsednik SAD.

Donald Tramp, „ekscentrični milijarder“, njujorški biznismen, šou majstor, nije profesionalni političar, niti je imao javnu funkciju, već čovek koji „govori sve što misli“. Jedna polovina Republikanaca ima negativan stav prema njemu: „izaziva kolutanje očima“. Obelodanivši svoju kandidaturu izjavio je: „Na žalost, američki san je mrtav, ja ću ga vratiti“ a njegov slogan glasi:

Učinimo Ameriku ponovo velikom! On je kandidat protiv establišmenta. Podržavaju ga Amerikanci koji su ljuti na državu, vladu i političku elitu. Računa na zasićenost građana Vašingtonom, istim licima i „političkim dinastijama“.

Zalaže se za smanjenje angažovanja SAD u svetu, uključujući i Bliski istok, uništavanje Islamske države, slabiju ulogu NATO-a, bolje odnose sa Rusijom i Kinom, zadržavanje radnih mesta u SAD, zabranu abortusa, protiv istopolnih brakova, za slabiji uticaj države i jači uticaj crkve, protiv okoštale političke klase, daje podršku nošenju oružja. On je protiv imigranata i muslimana, levičar u pitanjima zaštite prava radnika, pohlepe Volstrita i potrebe da se zaštiti domaća privreda. Ne želi da zatvori granicu sa Meksikom, on će podići veliki zid!

Zalaže se za proterivanje izbeglica. Odbacio plan Obame da SAD prime 10.000 sirijskih izbeglica. Obraća se konzervativnom biračkom telu a strukturu njegovih pristalica čine: slabije obrazovani, siromašni, fundamentalni hrišćani na jugu i visoko obrazovani, bogati i umereni simpatizeri republikanaca sa Istočne obale. Tramp spada u red kandidata koji dolaze na talasu antipartijskih partija i antiestablišment kandidata koji zadobijaju podršku gubitnika globalizacije. Porede ga sa Silvijom Berluskonijem, ali i sa Viktorom Orbanom, koji je podigao ogradu na granici sa Srbijom kako bi zaustavio migrante.

Hilari Klinton, senatorka iz NJujorka, snažna državna sekretarka u prvom mandatu Baraka Obame, nekada prva dama SAD, predstavnica jedne od tri političke dinastije (uz Kenedijeve i Buš), „jastreb u spoljnoj politici“, zagovornik većeg angažovanja u Siriji i oštrijeg stava prema Rusiji. Zagovornik je humanitarnih intervencija i obaranja režima. Zalaže se za radničku i srednju klasu, vodi među ženama, starijima i manjinama. Računa na podršku crne manjine, jer je bila Obamina saradnica čija dostignuća smišljeno hvali u kampanji.

Konvencija Demokrata pripremljena je na najvišem nivou, kako po mestu održavanja (Filadelfija) i po odabiru govornika, tako i po porukama koje su poslali. Svaki govornik je targetovao određenu ciljnu grupu. Filadelfija je mesto gde je proglašena Deklaracija o nezavisnosti i prvi glavni grad SAD. Govori senatora, kongresmena i stranačkog protivkandidata Bernija Sandersa, označili su gotovo konsensualnu podršku vrha stranke Hilari Klinton. Dobila je podršku predsednika Obame, potpredsednika Bajdena, bivše državne sekretarke Olbrajt, kao i predstavnika civilnog društva i šou biznisa.

Vodilo se računa o unapređivanju ljudskih prava, pravima Afroamerikanaca, hispano zajednica, prava žena i LGBT, jer ogromno biračko telo pripada ovim grupama. Zapažen nastup imala je Mišel Obama povezujući kako je njen suprug postao prvi Afroamerički predsednik SAD i zašto Hilari ne bi postala prva žena predsednik. Postojala je opasnost da atmosferu spektakla naruši objavljivanje oko 20.000 emailova rukovodstva Demokrata od strane Vikiliksa, koja pokazuju da je vrh stranke otvoreno podržavao Klintonovu i saplitao Sandersa. Cena Sandersove podrške je ostavka vrha stranke, kao i prihvatanje dela programa koji Sanders naziva „najlevljim u istoriji Demokratske stranke“. To je besplatno školovanje za studente iz srednjeg staleža, minimalna satnica od 15 dolara, korenita reforma bankovnog sistema. I pored toga, bilo je negodovanja njegovih pristalica.

Snažan utisak ostavila je i glumica Meril Strip koja je „vrištala na sceni“. Svirao je Pol Sajmon, koji je često nastupao na manifestacijama Bernija Sandersa. Zvezda konvencije bila je i Ališa Kiz.
Za razliku od Demokrata, konvenciju Republikanaca obeležio je izostanak najuticajnijih funkcionera. Čak je Trampov najveći konkurent unutar stranke, konzervativni Ted Kruz, na konvenciji odbio da javno podrži njegovu nominaciju. Ilustrativan je i podatak da je DŽastin Biber odbio da peva na konvenciji, iako mu je nuđeno pet miliona dolara za četrdeset pet minuta. Ipak, sve to nije uticalo na ishod. Donald Tramp, nakon odlučne kampanje tokom koje je pobedio čak 16 stranačkih takmaca i neutralisao upornu opoziciju unutar Republikanaca na konvenciji u Klivlendu, potvrdio je kandidaturu za predsednika, rekavši da da je sad vreme da „ide do kraja“ i na izborima za predsednika SAD pobedi Hilari Klinton. Tramp, čovek koji je na početku bio autsajder čije su predsedničke ambicije bile otvoreno ismevane.

Ono po čemu se američke partije, u izvesnom smislu, razlikuju od ostalih partija je što se njihove funkcije svode na dve najvažnije: prikupljanje novca u kampanji i prikupljanje glasova na izborima. Iako je Trampovo bogatstvo neuporedivo veće, oba tabora su izdašna u kampanji. Izbor budućeg predsednika zahteva osvajanje apsolutne većine od 535 elektorskih glasova iz pedeset država, što znači ukupno 270. Glasa se za listu birača koji su obavezni da će glasati za predsedničkog kandidata svoje stranke.

Sa Trampom, republikanci su nominovali nekoga ko sa svojim populizmom ima potencijal da zastraši umereni centar, kao i različite etničke grupe, osim belaca. To daje Klintonovoj šansu da se predstavi kao „kandidatkinja ravnoteže, političke razboritosti, državničkog iskustva i umerenog stava“. Hilari Klinton važi za hladnu i proračunatu ženu, koja je planirano gradila svoju karijeru penjući se stepenicama ka vrhu. Od studentskih dana kada je na Jejlu (odakle potiče desetak predsednika SAD) upoznala Bila, preko „najpolitičnije“ prve dame („predsednice iz senke“), senatorke NJujorka, kandidatkinje za predsednicu 2012, državne sekretarke u prvom mandatu Obame, do prve žene kandidata za predsednika SAD. Isprepletenost karijera Bila i Hilari komentariše se između „emocionalne bliskosti“ i „političkog partnerstva“. Nekada je ona bila u njegovoj senci, sada je on u njenoj. Taj dvojac ponekad zovu „Bilari“ ili „kopredsednici“. A i sam Bil je u kampanji izjavio da za „cenu jednog dobijaju dvoje“. Kako ističe profesor američkih studija Folker Depkat, njena glavna osobina je „ta uporna usmerenost ka cilju“. Biografi, saradnici, pa čak i protivnici, Hilari Klinton opisuju kao „beskompromisnu ženu, koja zna šta želi i zna kako to da dobije“.

Nakon ozvaničenja kandidature, usledila je još žešća i još prljavija kampanja. NJihovi timovi neprestano gledaju da iščeprkaju što više „prljavog veša“. Neizvesno je koliko će to uticati na birače i kakav će biti njihov odziv na izborima. Prethodnih godina izlaznost na predsedničkim izborima bila je: 2000 – 51,21 odsto; 2004 – 56,70 odsto; 2008 – 58,23 odsto; 2012 – 54,87 odsto; ili 129.085,203 birača od ukupno 235.246,000. Procenjuje se da SAD imaju blizu trista miliona stanovnika.

Oba kandidata imaju veliki procenat negativnih glasova, odnosno ne male krugove u kojima su nepopularni. Donald i Hilari simbolizuju podeljenu i polarizovanu Ameriku. Ako prevlada glasanje srcem, pobediće Tramp, ako se bude glasalo glavom, veće šanse ima Hilari. Ima i onih koji smatraju da razočarane Demokrate mogu glasati za kandidata Zelenih DŽil Stajn, što se već desilo 2000. kada je Al Gor izgubio od Buša, jer je veliki broj glasova otišao Zelenima. Nije isključeno da će ovoga puta više biti prisutno glasanje „protiv“ nego glasanje „za“.

O tome kako je sve moguće ilustruje izjava Majkla Mura: „Sumnjali smo da predsednik SAD može da postane katolik pa smo dobili Kenedija, nismo verovali da predsednik može da bude razveden pa smo dobili Regana, sumnjali smo da u Belu kuću uđe neko ko je u mladosti konzumirao marihuanu pa smo dobili Klintona, sumnjali smo da će Amerika glasati za crnca pa smo dobili Obamu…“ Šta nam to govori? Svako može postati predsednik, ili red je da prvi put to bude žena.
Za sve one koji strahuju od jednog ili drugog ishoda, postoji mala uteha. Ustav SAD i vekovima oblikovane procedure i institucije, do te mere su jake, da i ako Tramp zasedne u Belu kuću, njegov manevarski prostor neće mu dozvoliti da se ponaša kao u kampanji. Razočarenje Trampom sledi i ako ne pobedi i ako pobedi. Za one koji polažu nadu u njega takav osećaj pospešiće još više pobeda Hilari Klinton kojoj, sa stanovišta procene, dajem malu prednost. I za Trampa i za Hilari važno je da izvuku što više birača na birališta. Za njihove birače važno je da izvuku pouku iz britanskog glasanja za Bregzit. Posle glasanja nema kajanja!

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka