Foto: Pixabay / Engin_Akyurt

Umetničko izražavanje sputava se u svim delovima sveta, uključujući tradicionalno demokratski Zapad.

„Freemuse“ ukazuje na zabrinjavajuću zloupotrebu zakona o borbi protiv terorizma prilikom kršenja slobode umetničkog izražavanja. U izveštaju za 2019. analizirana su 673 slučaja kršenja umetničkih sloboda koja su se dogodila u različitim kulturnim sferama u 80 zemalja.

Utvrđeno je da je tokom 19 umetnika osuđeno na zatvorske kazne, a 10 pritvoreno pod izgovorom borbe protiv terorizma i to u Španiji, Turskoj, Izraelu i Egiptu. Četvoro umetnika je, kako se dalje navodi, ubijeno od čega dvoje u Pakistanu, jedan u Brazilu i jedan u Bangladešu, dok je 14 umetnika napadnuto.

Cenzura na polju umetnosti praktikovana je u 60 država, čime je direktno bilo pogođeno 1.807 umetnika i umetničkih radnika. Glavni razlog zbog kojeg su umetnici bili mete napada jeste taj što su izražavli političko mišljenje u svojim zemalja, uglavnom kritički prema vlastima.

Srirak Plipat, izvršni direktor „Freemuse“ navodi da je „nova globalna kultura ućutkivanja ‘drugih’ drastično srozala poštovanje umetničkog izražavanja“. Različitim vlastima širom sveta, tvrdi Pilpat, je zajednička namera da ućutkuju one sa kojima se ne slažu, koji im se ne sviđaju, kojih se plaše ili jednostavno one koji su drugačiji.

Kada je reč o Evropi može se reći da Nemci veoma drže do umetničkih sloboda u svojoj zemlji te su one eksplicitno zagarantovane i zakonom. Ipak i u demokratiji ta sloboda ima svoje granice bilo zakonske ili moralne. Pravo na slobodu mišljenja i na slobodu u umetnosti od 1949. definisano i Članom 5 u ustavu Nemačke.

Ovaj paragraf štiti ne samo slobodu umetnika nego i pravo da oni šire i prezentuju svoja dela. Pritom je definicija umetnosti prilično široka: umetnost je ono što sam umetnik naziva umetnošću, čak i ako drugi ne dele njegovo mišljenje.

I danas se, čak i pred sudom, raspravlja o tome šta je umetnost i dokle idu umetničke slobode. Nakon terorističkog napada na francuski satirični magazin Šarli Ebdo 2015. aktuelizovano je pitanje granica slobode umetnika, ali i pitanje njene zaštite.

Nemački satiričar i pravnik Klaus Štek se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka više puta našao pred sudom zbog satiričnih plakata na račun hemijske i industrije oružja, te političkih stranaka. Više od 40 puta je tužen zbog svojih dela. Sudski procesi su trajali i godinama a Štek ih je sve dobio.

„Moje iskustvo je da sudovi u krajnjem slučaju uglavnom brane slobodu mišljenja.“

Foto: Pixabay / Couleur

Štek je od 2006. do 2015. vodio Akademiju umetnosti, jednu od najstarijih evropskih institucija kulture. Akademiju finansira država, jer zakon predviđa da je država dužna da zaštiti, ali i da podržava umetnost. Skoro da nema zemlje u kojoj država finansira rad toliko pozorišta, orkestara i snimanje filmova, kao što je to slučaj u Nemačkoj.

Iako će krtičari reći da mešanje države u stvari kulture može potencijalno i da je ugrozi, Štek kaže da kada je država preduzimala i minorno da utiče na rad Akademije, on bi to odbijao, što je naravno poštovano. On veruje da upravo državna podrška doprinosi tome da umetnici i njihove institucije osećaju obavezu prema društvu.

U Nemačkoj postoje i zakonska ograničenja koja se razlikuju od onih koja postoje u drugim državama Zapada. Za razliku od SAD, u Nemačkoj se krivično gone oni koji svojim delima napadaju ili ugrožavaju lična prava drugih, zabranjeno je širenje mržnje na nacionalnoj osnovi, podržavanje i veličanje nasilja ili neonacizma. Zabranjeno je i korišćenje nacističkih simbola.

Štek zastupa stav da slobodno društvo živi od slobodne reči te da umetnik treba da se zauzme za slobodu mišljenja i ne dozvoli da na njegovu umetnost utiču ni desničari, niti islamistički ekstremisti. Jer kako ističe, u suprotnom umetnik treba da prestane da se bavi svojim zanimanjem.

„Istog momenta kada čovek nije više spreman da se kao umetnik i satiričar zauzme za slobodu mišljenja, treba da prestane da se bavi i svojim zanimanjem“, kategoričan je Štek.

Kada su krajem 1980-ih godina prošlog veka, američki državni tužioci podigli optužbu za kriminalnu opscenost protiv vlasnika prodavnice ploča jer su prodavali album rep grupe, „2 Live Crew“, taj slučaj je skrenuo pažnju na važno pitanje: treba li vlasti da imaju ovlašćenja da diktiraju svojim građanima ono što mogu ili ne mogu slušati, čitati, ili gledati?

Američko društvo je oduvek bilo duboko ambivalentno po tom pitanju. S jedne strane, tamošnji stručnjaci upućuju da je istorija SAD puna primera otvorene vladine cenzure, od federalnog statuta iz 1873. do Zakona o komunikacionoj pristojnosti iz 1996. Entoni Komstok, šef Društva za suzbijanje poroka, ističe da je 194.000 „sumnjivih slika“, a 134.000 komada knjiga „neprikladnog karaktera“ uništeno zahvaljujući Statutu iz 1873 – samo u prvoj godini.

Zakon o pristojnosti za komunikacije nametnuo je neustavnu cenzurnu šemu na internetu, koju je savezni sudija tačno opisao kao „najrasprostranjeniji oblik masovnog govora koji se razvio“.

S druge strane, upućeni ukazuju da provokativna i kontroverzna umetnost i zabava testiraju našu predanost slobodnom govoru. Postavlja se pitanje zašto bismo se suprotstavili cenzuri kada scene ubistava i nereda dominiraju TV ekranom, kada se umetnička dela mogu smatrati uvredom za recimo verska uverenja ljudi i kada se mnogo seksualno eksplicitnog materijala može smatrati degradirajućim za žene? Zašto ne dopustite da većina i ukus većine diktiraju ono što drugi mogu gledati ili slušati?

Odgovor je jednostavan: slobodno društvo se zasniva na principu da svaki pojedinac ima pravo da odluči koju umetnost ili zabavu želi ili ne želi da primi ili stvori. Jednom kada dozvolite vlastima da cenzuriše nekog drugog, prepuštate im moć da vas cenzurišu, tvrde upućeni. Cenzura je kao otrovni gas: moćno oružje koje može da vam naškodi kada se vetar promeni. Činjenica je da sloboda izražavanja za sebe zahteva slobodu izražavanja za druge, ona je srž demokratije.

Foto: Pixabay / Myriams-Fotos

Što se tiče cenzure u Srbiji, u izveštaju „Freemuse“ se ističe da se ona pojavljuje u „suptilnoj formi“, pravdana navodnim tehničkim i proceduralnim razlozima i da su je inicirali ili sprovodili pripadnici vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), koja od dolaska na vlast 2012. kontroliše većinu političkih, društvenih i kulturnih institucija u zemlji.

Većina umetnika, navodi se, koji su bili podvrgnuti cenzuri jesu otvoreni kritičari vladajuće stranke. Kao primere, „Freemuse“ navodi: uklanjanje izložba karikaturista Dušana Petričića i Predraga Koraksića Coraxa „Karikature od naših života“, u novembru 2018. iz biblioteke u Lazarevcu, dan nakon što je izložena; slučaj pozorišnog festivala u Aleksincu na kojem je rukovodstvo otkazalo predstavu „Utopljena duša“, navodno zbog „potencijalnog sukoba interesa“; tokom 2018. nekoliko umetnika izgubilo je posao u državnim pozorištima; beogradski festival „Merdita, dobar dan!“, koji ima za cilj uspostavljanje kulturnih veza među posleratnim generacijama, prošle godine održan je u napetoj atmosferi, kada su desničarske grupe protestovale protiv promocije albanske kulture u srpskoj prestonici.

Srpska policija je 30. maja prošle godine konfiskovala tri fotografije kosovske umetnice Elize Hodže, koje je trebalo da budu izložene na festivalu, dok je umetnica prelazila granicu na Merdaru. Obrazloženje ministra unutrašnjih poslova Srbije je da je konfiskovanjem fotografija sprečio „promociju terorističke organizacije, u ime kulture“. Sem Srbije, izveštaj negativno opominje i susednu Hrvatsku i navodi da „nasleđe srpsko-hrvatskog oružanog sukoba vođenog u periodu 1991-1995. godine i dalje prožima tamošnji politički, društveni i kulturni život „.

Tokom 2018. hrvatske vlasti nastojale su podržati zahteve za cenzurom koje dolaze od bivših boraca i njihovih pristalica, nesrazmerno usmerenih na umetnost koju stvara lokalna srpska manjina, Srbe iz Srbije i domaće umetnike koji se bave odgovornošću Hrvatske za zločine počinjene nad Srbima tokom 1990-ih, dodaje „Freemuz“.

Satiričar Domagoj Zovak primio je pretnje smrću avgusta prošle godine nakon epizode emisije „News Bar Prime Time“ koja se emitovala na TV N1. Ova epizoda bila je posvećena godišnjici vojne operacije Oluja iz 1995. koja je omogućila Hrvatskoj da vrati kontrolu nad područjima koja su ranije zaposeli Srbi, ali je prouzrokovala ubistva i egzodus lokalnog srpskog stanovništva.

Nakon godišnjice operacije Oluja 2018. lokalne i regionalne hrvatska udruženja ratnih veterana pokušala su sprečiti da se u Hrvatskoj održi nekoliko koncerata srpskog rok benda „Bajaga i instruktori“.

Udruženja su tvrdila da je njihov pevač pevao „četničke pesme“ u gradu Kninu koji je tokom rata bio pod okupacijom Srba. Iako nema dokaza o Bajaginim proratnim nastupima, opštinske vlasti u gradu Karlovcu odbile su učestvovanje benda na godišnjem festivalu „Dana piva“ septembra 2018. Uprkos njima, vlasti u Varaždinu i Sisku odolele su pritisku ratnih veterana i ugostile srpski bend na lokalnim muzičkim festivalima.

Povezani tekstovi