vestacka inteligencijaFoto: EPA-EFE/JENS SCHLUETER

Međunarodna diplomatija se tradicionalno oslanjala na pregovaračku moć, prikrivene kanale komunikacije i ličnu “hemiju” među liderima.

Ali, prema rečima suosnivača prvog na svetu centra za nauku u diplomatiji, na pomolu je nova era u kojoj će nepristrasni uvidi koje pružaju algoritmi veštačke inteligencije i matematičke tehnike poput teorije igara igrati sve važniju ulogu u dogovorima koji se postižu između nacija.

Majkl Ambul, profesor u oblasti pregovaranja i upravljanja konfliktima na Odeljenju za menadžment, tehnologiju i ekonomiju na ETH Institutu za tehnologiju u Cirihu i bivši glavni pregovarač između Švajcarske i Evropske unije, kaže za Gardijan da je napredak ostvaren u polju veštačke inteligencije i mašinskog učenja doveo do toga da ove tehnologije sada imaju značajnu ulogu u međunarodnoj diplomatiji, uključujući klimatski samit COP26 koji počinje krajem ovog meseca, kao i postbregzitovske pregovore o trgovini i imigraciji.

“Ove tehnologije se u izvesnoj meri već koriste, a uskoro će njihova upotreba biti sve rasprostranjenija. Cilj je da vidimo kako sve što je povezano sa naukom o podacima, veštačkom inteligencijom i mašinskim učenjem može da postane korisno u multilateralnoj ili bilateralnoj diplomatiji”, rekao je Ambul za Gradijan.

On kaže da je upotreba veštačke inteligencije u međunarodnim pregovorima još uvek u ranoj fazi, navodeći kao primere korišćenje mašinskog učenja u svrhu procene integriteta podataka i otkrivanja lažnih vesti kako bi se osiguralo da neki diplomatski proces bude postavljen na pouzdanim temeljima.

U budućnosti bi ove tehnologije mogle da se koriste za identifikovanje obrazaca ekonomskih podataka u cilju postizanja sporazuma o slobodnoj trgovini i kao pomoćna alatka u standardizovanju nekih aspekata pregovaranja.

Laboratorija za nauku u diplomatiji, plod saradnje Instituta u Cirihu gde je Ambulu sedište i Univerziteta u Ženevi, će takođe se fokusirati na “pregovaračko inženjerstvo”, u kojem se postojeće matematičke tehnike, poput teorije igara, koriste kao pomoć pri postavljanju okvira neke diskusije ili za predviđanje različitih scenarija pre nego što pregovori počnu.

Ove alatke nisu nove. Teoriju igara je 1920-tih razvio mađarsko-američki matematičar Džon fon Nojman, prvenstveno u cilju formalizovanja koncepta “blefiranja” u pokeru, a zatim je korišćena u poređenju mogućih scenarija nuklearnog napada tokom hladnog rata.

Međutim, upotreba ovakvih tehnika nije bila široko rasprostranjena i to, prema Ambulovim rečima, ne zbog nedostatka tehnologije već pre zbog nedostatka znanja.

Ali, u vreme dok svet postaje sve tehnološki potkovaniji i vlada sve šire razumevanje podataka, oni koji ignorišu kvanitativne metode su u opasnosti da budu u zaostatku.

Ambul kaže da je, kao glavni pregovarač između Švajcarske i EU, sproveo simulaciju teorije igara pred razgovore koji su doveli do toga da se Švajcarska pridruži Šengenskoj zoni i do niza sporazuma sa EU o porezima, trgovini i bezbednosti.

Analiza je pokazala da je u interesu Švajcarske da pregovori budu održani “u paketu” a ne u sekvencama, tako da je švajcarska vlada insistirala na tome kao osnovu za razgovore.

Zauzimanje matematičkog pristupa može da pomogne i da se “de-emocionalizuju” temelji konflikata, odbjašnjava Ambul.

Kao primer je naveo razgovore između Irana i zemalja P5+1 u Ženevi 2005. godine, tokom kojih je on kao posrednik osmislio matematičku formulu za brzinu kojom bi Iran smanjio svoj broj nuklearnih centrifuga.

Upitan da li smatra da duboko ukorenjena politička pitanja zaista mogu da budu svedena na gradijent krivulje, Ambul kaže da to pitanje promašuje poentu, koja je u tome da se iskristalizuje ono što leži u osnovima pregovora, a ne da se dobije potpuno formirano rešenje.

“Ne radi se o postizanju tehničkog sporazuma. To su politička pitanja, ali možete da ih razložite. Možete da ih podelite na probleme i pod-probleme i pod-pod-probleme”, objašnjava on.
Pristup koji je više naučan ne znači odbacivanje tradicionalnih metoda.

“Ne tvrdim da ćete biti uspešni u pregovorima samo ako pregovarate na taj određeni način. To mnogo zavisi i od drugih faktora, poput toga koliku pregovaračku moć imate, da li imate harizmatičnog pregovarača, da li iza sebe imate na primer premijera koji vas podržava u teškim pregovorima i koliko ste se dobro pripremili za njih”, navodi Ambul.

Postavlja se pitanje da li bi neki od ovih novih naučnih pristupa mogao ljudima da se “obije o glavu”, ako bi na primer rivalski nastrojene veštačke inteligencije izazvale ekalaciju sukoba ili ponudile diplomatska rešenja koja su matematički optimalna ali imaju katastrofalne posledice u stvarnom svetu.

“Nećete ući u rat samo zato što je tako odlučio neki algoritam, podrazumeva se da bi to bilo idiotski. To je uvek samo alatka koja pomaže u donošenju odluka. Ne možete slepo da se oslanjate samo na nju, ali isto tako ne možete slepo da se oslanjate samo na osećaj u stomaku koji političari imaju. Morate da napravite mudru kombinaciju novih tehnologija i političke analize”, zaključuje Ambul.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.