Vulijami: Ukrajina je važna, ali i Bosna pre 30 godina

Pre tri decenije, 6-7. aprila, ističe Vulijami, koji je bio  među prvim inostranim novinarima koji su svetu predočili postojanje koncentracionih logora u Bosni i Hercegovini, kada su SAD i EU priznale novonastalu bosansku republiku, srpski i bosanski Srbi, snajperisti i artiljerci, podržani od strane Rusije, otvorili su vatru na Sarajevo, pokrenuvši najgori pokolj u Evropu od Trećeg Rajha – do sada;

Moliti se da Ukrajina ne uzurpira tu groznu titulu, ako već nije, naglašava.

Komemoracije u Sarajevu ove sedmice ne mogu biti uverljivije tempirane, piše Vulijami u članku za Gardijan. Fokusirane na Ukrajinu, ne samo zato što su odjeci veoma glasni, visceralno jasni i traumatično rezonantni. To je kao: “Mi smo sa vama ne samo zato što smo s vama, već zato što smo bili tamo”.

Međutim, postoje zbunjujuće razlike, dodaje. “Dok se većina na Zapadu s pravom okuplja oko Ukrajine, uragan nasilja nad bosanskim muslimanima i hrvatskim katolicima nailazio je na zbunjenost, apatiju i među takozvanom međunarodnom zajednicom smirenje, pa čak i podršku srpskim i bosanskim Srbima agresorima.

U Britaniji su, kaže, predvodnici smirivanja bili ljudi koji se sada opisuju kao “grande“ Konzervativne partije: Džon Mejdžor, Daglas Herd, Malkolm Rifkind – sa jakim saveznicima na organizovanoj i intelektualnoj levici.

Dok Zapad naoružava ukrajinski otpor, embargo na oružje sa svih strana, kako su to rekli lideri, vezao je lopticu i lanac oko embrionalne bosanske partizanske armije i omogućio agresoru proračunatu, ogromnu vojnu prednost. Dok noćna mora u Ukrajini tera “međunarodnu zajednicu” da traži rešenje u roku od tri sedmice, to se u Bosni oteglo tri godine.

U ovim danima 1992. Sarajevo je bilo pod dugotrajnom opsadom, osam godina nakon što je bilo domaćin Zimskih olimpijskih igara. Skoro svaki muslimanski stanovnik istočne Bosne je ili ubijen ili raseljen, a mnoge žene su zatočene u logorima za silovanje. Sela i džamije su spaljena ili pod nemilosrdnom opsadom u izolovanim “bezbednim zonama“ koje su proglasile UN.

Na drugom kraju zemlje, ekipa iz ITN-a i ja smo u avgustu 1992. otkrili gulag koncentracionih logora za muslimanske i katoličke zatvorenike, koji su funkcionisali od maja, gde su hiljade ubijene, mučene i silovane.

Tri krvave godine kasnije, u julu 1995, 8.000 muškaraca i dečaka pogubljeno je po hitnom postupku u roku od pet dana nakon pada “zaštićene zone” Srebrenice, žrtve ovog genocida predate svojim ubicama od strane samih sila i vojnika UN-a, iako su se bili obavezali da će ih štititi.

Bosna nije samo o prošlosti: preživeli iz koncentracionog logora Omarska, Satko Mujagić, je među onima koji upućuje otvoreno pismo različitim balkanskim i mirovnim grupama o trenutnim, pojačanim tenzijama koje stvaraju saveznici Srbije i bosanski Srbi, koji teže otcepljenju “Donbasa” bosanskih Srba od Bosne.

Pa zašto onda Bosna nije bila i nije važna, kao što je s pravom Ukrajina? Marširajući kroz more plavo-žutog u Londonu prošle subote, bilo je potresno prisetiti se, nasuprot tome, na šaku demonstranata pre 30 godina za Bosnu (čije su boje iste).

“Da smo imali desetinu javne podrške Ukrajini, i dvadesetinu vojne podrške, rat u Bosni bi bio zaustavljen, sto hiljada života spaseno; takođe tri izgubljene godine i domovi miliona“, kaže Damir Šagolj, danas jedan od vodećih svetskih fotoreportera a svoje prve fotografije je napravio tokom rata u Bosni. Pulicerom nagrađeni fotograf sada je direktor Fondacije Toplo (rat, umetnost, otpor, sećanje), centralne za ovonedeljne komemoracije.

Tri krvave godine kasnije, u julu 1995, 8.000 muškaraca i dečaka pogubljeno je po hitnom postupku u roku od pet dana nakon pada “zaštićene zone” Srebrenice

Većina od 100.000 mrtvih i dva miliona raseljenih u Bosni bili su slovenski muslimani, a neki preživeli misle da je zapadnjačko popuštanje bilo zato što su oni upravo to – muslimani. Ali mnoge žrtve su bili i bosanski Hrvati, katolici, a isti stav se odnosio i na uništenje Vukovara, grada sravnjenog u prah od sopstvenog kamena tokom ranijeg rata za nezavisnost Hrvatske 1991.

Mislio sam da je pokolj u Bosni možda bio preblizu, “tako blizu Venecije”, kao što mi se jednom satanistički narugao otpredsednik bosanskih Srba Nikola Koljević u pogledu neaktivnosti Zapada.

Možda Ukrajina dobija pravednu podršku delom zato što Putin ima nuklearno oružje, koje nam svima preti. Nasuprot tome, predsednik Srbije Slobodan Milošević nije posedovao takav arsenal; skoro svaki izveštač sa terena u Bosni, i većina vojnih analitičara, znali su da bi 48 sati pažljivo ciljanih vazdušnih napada NATO-a mogli da okončaju zločin, kao što su to učinili 1995. tri godine kasnije, kada su bosanski Srbi kapitulirali odmah nakon kratke runde napada.

Možda je ljude šokirala Bosna, i bila je komplikovana, dok je Ukrajina očigledno manihejska. Pojam “drevne etničke mržnje” unosno su prodavali umirivači. Ali šta je komplikovano ili moralno i politički zbunjujuće u vezi sa “etničkim čišćenjem“, kako ga je nazvao sam lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, koncentracionim logorima, logorima silovanja i smrti i modernom opsadom glavnog grada Evrope? Za Kijev čitajte Sarajevo i obrnuto; za Mariupolj, Goražde ili Srebrenicu.

Kolumne bi trebalo da se završavaju odgovorima, a ne pitanjima, ali ja ih nemam.

Zašto je bilo u redu sarađivati u Bosni sa nasiljem koje je sada ponovio Putin? Zašto je u redu da se nemačkom piscu Peteru Handkeu dodeli Nobelovu nagradu, kao što je to bio slučaj 2019, pošto je pisao hvalospeve projektu “Velika Srbija“ i održao besedu na sahrani predsednika Miloševića, arhitekti genocida; i da navodno liberalna feministkinja Olga Tokarčuk laskavo uhvati Handkeovu ruku, prihvatajući sopstvenu nagradu, dok majke Srebrenice u suzama demonstriraju?

Ili da bivša trockistkinja Kler Foks, zvezda Bregzita GB News i RT, kao i radija Bi-Bi-Si, koja insistira da su koncentracioni logori bili izmišljotina, bude baronica?

“Zašto Bosna nije bila i nije bitna, kao što Ukrajina apsolutno jeste? Pitanje me zbunjuje – a odgovor mi je izmicao – još od aprila 1992. Ali, gledajući kako se istorija ponavlja, nikad više nego sada”, ističe Vulijami.