Zašto ukupan broj glasova ne odlučuje o pobedniku izbora u SAD 1Foto: EPA-EFE/DAVID BECKER

Kada je Donald Tramp 2016. porazio Hilari Klinton u predsedničkoj trci, uprkos činjenici da su se za njega opredelila gotovo tri miliona Amerikanaca manje u odnosu na njegovu protivnicu, mnogi su se širom sveta zapitali „Kako je to uopšte moguće?“.

Za razliku od članova Zastupničkog doma i Senata, koje glasači biraju direktno, predsednici se, kako se navodi u Članu 2 Ustava SAD-a, ne biraju na takav način. Ustav kaže da se predsednik i potpredsednik biraju ovako: „Svaka država imenovaće, na način kako to njeno zakonodavno telo može odrediti, broj elektora (birača) jednak ukupnom broju senatora i predstavnika koje države mogu dati Kongresu, piše Al Jazeera Balkans.

To, u praksi znači da glasači u svakoj američkoj saveznoj državi glasaju za listu „elektora“, koji su, nakon prebrojavanja i overe glasova, obavezani glasati za kandidate za predsednika i potpredsednika.

Pobednik ‘dobija sve’

U 48 saveznih država i okrugu Kolumbija, ko dobije najviše glasova, dobija sve glasove te države. Radi se o principu – pobednik dobija sve. U Mejnu i Nebraski, elektori se dodeljuju zavisno od toga ko je pobednik svakog kongresnog okruga i ukupni pobjednik države. Pobednik u ovim državama po ukupnom broju glasova dobija dva elektorska glasa, a ostali se dodeljuju pobedniku svakog kongresnog okruga.

Elektori se tada sastaju kao Izborni kolegij (Electoral College) na datum koji propisuje savezni zakon – „prvi ponedeljak nakon druge srede u decembru“, a to je ovaj put 14. decembar, kako bi odlučili o glasovima za predsednika i potpredsednika.

U 50 država i Distrikt Kolumbija, ukupno je 538 elektora. Države sa više stanovnika imaju i više predstavnika u Zastupničkom domu, pa tako i veći broj elektora. Broj elektora koji svaka država ima, određuje se tako što se broju njenih zastupnika u kongresu doda brojka dva, koja predstavlja broj senatora svake države.

Države sa manjom populacijom imaju tri elektora: dva za američke senatore i po jedan za svakog člana njihovog Predstavničkog doma.

Kalifornija, najnaseljenija američka država, primera radi, ima 55 elektora. To se reflektuje kroz dva američka senatora, plus 53 člana Predstavničnog doma dodeljenih na osnovu broja stanovnika.

Distrikt Kolumbija, gde je smeštena vlada, ne smatra se državom, te nema pravo glasa u Kongresu. No, godine 1961, doneseni su amandmani na ustav, koji su distriktu dali tri elektorska glasa.

Borba za 10 ključnih država

Da bi pobedio, kandidat mora skupiti prostu većinu od ukupne brojke od 538 elektora, što iznosi 270.

Zašto ukupan broj glasova ne odlučuje o pobedniku izbora u SAD 2

Izbori 2016. godine bili su peti u istoriji čiji je ishod odlučio Izborni kolegij, a ne ukupan broj glasova.

Kako je Hilari Klinton, iako je imala više glasova, izgubila na Izbornom kolegiju?

Ostvarila je ključne pobede u nekim od najvećih država – 4,26 miliona više od Trampa u Kaliforniji, državi sa najviše stanovnika u SAD-u, 1,7 miliona više u Njujorku i 944.000 više u Ilinoisu. Tramp je, s druge strane, dobio u tri ključne države sa mnogo manjom razlikom – u Mičigenu, Pensilvaniji i Viskonsinu – dok je u Arizoni, Floridi i Severnoj Karolini pobedio sa manje od četiri odsto razlike.

Izborni kolegij je razlog zašto se svaka predsednička trka svodi na države na kojima se vodi ključna borba, a u kojima je izbor glasača neizvestan („swing states“). Ostatak država se smatra sigurno demokratskim ili republikanskim i ti se izborni glasovi mogu predvideti mnogo unapried.

Ove godine postoji oko deset država na koje su kandidati bacili svoje vreme i novac, a upravo te države imaju najveći uticaj u odlučivanju ko će biti pobednik na američkim predsedničkim izborima.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

6 reagovanja na “Zašto ukupan broj glasova ne odlučuje o pobedniku izbora u SAD”

  1. Amerikanci su 1776 nepovratno isterali Britansku Imperiju i njenog Kralja sa svoje teritorije.
    Ono sto su sa velikom ljubavlju zadrzali do danas, je britanski ‘dvodomni parlamentarni sistem’ u kome je prava vlast u ‘gornjem Domu’ (Senatu) ciji se sastav prakticno ne menja, kao ni u britanskom, dok obicna raja bira za Kongres svoje poslanike koji nemaju nikakvu sustinsku vlast dok je Senat ne ‘aminuje’.
    Isfolirana, imperijalna formula ‘anglosaksonske demokratije’, farse ciji su ‘elektoralni glasovi’ samo komicna kulminacija.

    • Kongres je zajedno Senat i House. Zakone predlaze kongres. Predlog svakog zakona mora da krene iz House, da prodje Senat i potpise predsednik. Senat dakle moze da blokira nesto sto je krenulo iz House ali ne moze da bude „prava vlast“ i pokrece zakone u kongresu ako nema vecinu u House. Moze da obstruira. Postoji nacin da se zaobidje Senat, po zakonu, ako se neki predlog koji krece iz Kongresa (predlozen u House) vrati nekoliko puta i ne moze da stigne do predsednika. Dakle i ta obstrukcija ima limit.

  2. „Ove godine postoji oko deset država na koje su kandidati bacili svoje vreme i novac, a upravo te države imaju najveći uticaj u odlučivanju ko će biti pobednik na američkim predsedničkim izborima.“
    Znači, ko uloži više novca može da pobedi i vlada Oligarhija kojoj i sam pripada. A to su 1% Sotona, kako bi ih nazivao Isus, koje poseduju 99% celog kapitala Amerike.. No ne da pobedi neko koji bi da građanima 99% cele polulacije, kojima, inače, pripada samo 1% kapitala na raspolaganju, bude bolje. Niti će glasačima biti bolje, niti su izbori demokratski, jer to nebi nikako dozvolila Oligarhija koja vlada. A zna se da Amerika kontoliše 25% celog svetskog bogastva. Kakve psihičke probleme je imao Milošević da to nije uočio dok je radio u NJujorku, već kao ludak usmerio Srbiju da se suprostavi Americi. Ludak za primer. Ovaj sadašnji bi da svakom liže ruke samo da ostane na vlasti jer pati od Egonarcizma.

    • prijatelju Milosevic i jeste bio njihov cova dok ga nisu pustili niz vodu kao sto su i ovi sadasnji (i bivsi) po citavom regionu (pitam se pitam sta je sa Crnom Gorom?) i kao sto ce i ove sadasnje da eventualno puste niz vodu. Ako smo sigurni da su nam za ratove krive strane sile (i da smo mi pravo fini) onda moramo spoznati cinjenicu da su i politicari kao i mediji od osamdesetih naovamo njihov alat. Ne zavaravajmo se da je u Americi demokratija farsa a kod nas bajka, pre ce biti basna. Znas „Bosna u basni“ od Bolera? Samo 15k pregleda

    • Bez tog nakaradnog i besmislenog sistema svi predsednicki kandidati bi se u kampanji i dok su na vlasti orijentisali na 5-6 velikih gradova u 4-5 velikih drzava u kojima se nalazi preko 50% stanovnistva i zaboravili na ostatak drzave. Kao sto je u Srbiji svako zaboravio na sve osim Beograda. Ako se i seti neceg seti se Nisa ili, na primer, Novog sada ako bas mora. Ako bi milion glasaca iz Beograda osvojilo jedan elektorski glas za predsednika, milion iz Vojvodine 2 a milion iz juzne i narocito istocne Srbije 3 elektorska glasa predsednik i drzava bi drugacije razmisljali i ponasali se. Srbija se, srecom, odlucila za smisleni nacin da ne samo obesmisli Srbiju kao drzavu vec i da je bukvalno opustosi.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.