Ručni rad kao odmor za dušu

Znala je sebi da napravi pokoji komad garderobe, koji ne bi ostao neprimećen. I danas njeni radovi, rađeni starim srpskim vezom, takozvanim pletivezom oslikani na stolnjacima, miljeima, nadstolnjacima, goblenima izazivaju divljenje. Ni sama ne zna koliko ih tačno ima.

Međutim ono što zaslužuje pažnju to su minijature sa motivima iz jevanđelja i ornamentima iz srednjovekovnih manastira, kao i kaligrafska slova. Ovih dana, u Manakovoj kući, u toku je njena druga samostalna izložba, pod nazivom „Putevi trajanja“, na kojoj se može videti i 47 minijatura rozeta i zastavica, (ukrasni deo zaglavlja srednjovekovnih knjiga) koje su nastale po motivima iz manastira i naše srednjovekovne književnosti. Rađene su najsitnijim vezom, te se iz daleka može pomisliti da je rečo grafici, a ne o ručnom radu. Ovu zbirku radila je u poslednjih godinu i po dana.

Iako ima skoro šezdeset godina, vid je kako kaže odlično služi, a ljubav prema ručnom radu, očuvanju naše tradicije i duhovnosti i želja da to prenese mlađima su pokretači svega ovoga. Vez joj dođe kao odmor od nekih drugih svakodnevnih poslova, pa nije ni čudo što u svojoj torbi uvek nosi pokoji započeti rad.

– Sve je počelo iz hobija, a onda je pletivez postao moja strast. U početku su to bili najjednostavniji bodovi koje sam naučila od bake i mame, a onda kako sam sazrevala, usvajala sam sve komplikovanije tehnike. Međutim, ono što me je posebno opčinilo i poslednjih deset godina usmeravalo da se bavim baš pletivezom radeći rozete, zastavice, kaligrafska slova na lanenom platnu to su motivi i ornamenti kamene arhitekture srednjovekovnih manastira, koje sam videla tokom pokloničkog proputovanja 1997. godine, kada smo u organizaciji Kola srpskih sestara obišli manastire od Prijepolja (u ovom gradu je radila punih 25 godina kao ekonomista), Sjenice, Sopoćana, Ljubostinje, Studenice, Žiče. Najviše me je impresionirao manastir Kalenić. Sav je bio u kamenoj čipki i dekorativnoj arhitekturi. Rozete, ulazna vrata, pod. Shvatila sam da ja to mogu pletivezom da prenesem na platno. I počela sam da tragam za literaturom, a prvo delo koje mi je dospelo u ruke bilo je Kumaničko jevanđelje – priča za Danas Ljiljana Koković. U izradi svojih radova koristila je knjige iz Arhiva Srbije, Muzeja srpske pravoslavne crkve, iz Srpske akademije nauka.

Sve što je do sada uradila, Ljiljana je uglavnom poklanjala dragim osobama koje cene vez. Puno njenih radova otišlo je u Australiju, Ameriku i druge zemlje. Mnoge svoje prijateljice uz kafu je naučila vezu. U javnosti se prvi put predstavila 2005. godine samostalnom izložbom u jednoj privatnoj galeriji u Beogradu.

– Mislim da smo se izgubili u drugim kulturama, a našu ne znamo da cenimo dovoljno. Obradujem se kad neko ume bar da nasluti te vrednosti. Svako ko je video ove motive, oduševio se i zapitao odakle su, šta predstavljaju. A u njima ima dosta simbolike. I drago mi je kada mi traže da uradim neki rad, za poklon nekome u inostranstvu, jer je to originalan detalj iz naše kulture i tradicije – kaže Ljiljana.

Postoji predlog iz Etnografskog muzeja, da se tokom zimskog raspusta za decu organizuje mala radionica pletiveza, gde će im Ljiljana pomagati da saznaju nešto više ne samo o ručnom radu, veći o našoj tradiciji i kulturi. Izložba „Putevi trajanja“, biće otvorena za posetioce do 23. novembra.